Немој се нервирати због ситница!
Колико година си у Цркви? И шта радиш толике године? Да ли напредујеш? Видиш ли промене? Сазреваш ли? Или се можда и даље бринеш, нервираш и свађаш са свима из околине и остаје спољашњи човек иза којег се крију неред и лаж? Колико година си са Христом, а да ли си стекао истински морал и једноставност у манирима? Да ли си постао прави човек?
Овде сам навео карактеристичне црте које треба да послуже као знак тога да је наш живот у складу с духовним животом Цркве. Слушај пажљиво «дубину срца» где све постаје тихо. Колико често стремиш тамо, толико је већи твој штит од овоземаљске туге. Чујеш, али се не бринеш. Боли те, али не лудиш. Миран си и издржљив. Није једноставно сломити те! Нико и ништа не може да те узнемири! На увреду се не вређаш, не падаш у тугу. Избор је на теби!
Да ли ћеш сачувати своју душу заједно са Христовом благодаћу? Све је то храна за размишљање. Христос ти помаже да све другачије видиш. Христов ум те усмерава, испуњава твој свакодневни живот духовном светлошћу, учи нас да волимо и да будемо вољени, да будемо блиски по духу, човечни и свети.
Живи
Живот без смисла и циља. Тако сваког дана оцењујеш дане које си проживео. Сатима се мучиш, умараш, досађујеш, остаривши пре времена. Добровољно све то себи сугеришеш. Постоји решење, постоји излаз! Испуни свој живот лепотом, своје дружење, свој дом, свој посао. Мењај се.
Тражи оно што те не задовољава и побољшавај то. Не повлачећи се, не предајући се и не гунђајући. Обично не живиш својим животом, већ животом који ти намећу други: родитељи, друштво, политичари, педагози и свештеници. Несвесно се слажеш са стеченим васпитањем, ни мрвицу се не потрудивши, живећи без напора, без жртве. И твоје срце обузима дубока туга. А све је због тога што си заборавио да је пожртвованост једна ствар, а самоубиство је сасвим друга.
Решење је следеће: живи дубоким стремљењима своје душе и свог срца. На то си позван и дат ти је таленат да то оваплотиш.
Христос је дошао на земљу да би оживео и васкрсао наша срца и наша очекивања, а не за то да би нас умртвио. Дошао је да искорени нашу лаж, а не радост нашег живота. Са Христовим гласом који звучи у теби твој живот постаје лепши, мирнији и радоснији.
Ако се мучиш, пронађи оно чему тежиш и спроводи то у живот! Ништа од тога: самоспознаја, искреност, смелост, промене, покајање – не бива без бола. Али се више нећеш вратити у јадну прошлост, већ ћеш, напротив, почети да живиш у дивној будућности.
Често не живимо својим животом. Зато се мучимо и исцрпљујемо.
Једна девојка је постала фризерка и била је срећна. То је било оно о чему је сањала. А друга студира медицину, али се мучи, пошто то није њена жеља. Имала је погрешан приступ одабраном путу.
А ти се не бој да се радујеш. Довољно је да све чиниш са захвалношћу Богу. Не бој се да будеш срећан. И живиш и ствараш зато да би се радовао! Унеси славу и лепоту Божију у свој дом, у дружење, у посао: све чини бодро, живи истински. Тражи пут исправљања и промена. У сваком случају, немој узалуд траћити време, већ живи надахнуто, радосно, с благодарењем, славећи Бога.
Ево, причестили смо се – примили смо у себе «живу» Христову Крв, нека оживе и наша крв, и срце и сав наш живот! То желим и теби, и себи, и целом свету. Јер, Христос је васкрсао учинивши нас достојнима бољег живота, који треба да проживимо радосно и надахнуто.
Снага је у молитви!
– Да ли се молиш?
– Да, молим се.
– А тачније? Да ли се молиш Богу или се молиш за своје потребе?
Али немој журити да кажеш да се молиш «Богу». Зато што ова молитва није као наши свакодневни послови. «Молим се, – кажеш, – додирујући Бога» – Онога Ко је мир и љубав. Погледај доказе праве молитве: мењаш се набоље, срећан си, лице ти сија, симпатичан си, налазиш се у стању блаженства.
Иако кажеш да се молиш размисли зашто твоје дете не види промену у твојој души, без обзира на то што о себи говориш као о духовном човеку и што идеш у цркву. Сетимо се каква је била снага молитве Господа. Кад се Христос молио за нас на Јордану – Небо се отворило, на Тавору – заблистала је Божанска светлост, на Маслинској гори – римски војници су падали на земљу. Ето каква је молитва.
Таква молитва доликује и нама. Она нас одваја од буке свакодневне таштине и окружује нас тишином и миром. Кад си заиста у молитви заборављаш на све: дан, сат, место, време, храну и потребе. Живиш на другом месту. Као свети Нектарије, који се «растварао» у неометаној молитви попут тишине морске бонаце.
Молитва је пут у непознато место, пут преко мора и океана.
Молим се како бих постао као Он, не да бих пребацио на Бога сопствено бреме патње и брига. Молим се да ме промениш, Христе мој, али не да бих Тебе «изменио» по угледу на себе.
Неопходан услов за молитву јесте да ставимо ум у срце. Да га умиримо и пребивамо у тишини срца. Она представља врата за тамо где нема проблема.
Али постоји разлог због којег не подносим тишину молитве. Мој разум је обузет непрекидном бујицом мисли, мој живот је таштина и освајају га добра овог света.
Неки кад се моле заборављају на своје проблеме! Растварају се у благодати божанског додира. Брига одлази. Душу испуњавају нада, љубав и сигурност.
А кад се хладиш за молитву, поткрадаш самог себе, лишаваш себе нечег значајног и фундаменталног. Биваш напуштен и беспомоћан.
Свакодневно се моли помало. А ако не можеш да разговараш с Богом, разговарај, рецимо, са женом, или с мужем или с децом. Почни од малог, труди се да омекшаш своју душу, да је учиниш осетљивијом за своје «видљиве» ближње, за свог брата у Христу. Захваљујући овом малом у твом животу Господ ће те довести до молитвеног расположења. То је као почетак. И тада постајеш «опијен» молитвом, почињеш да је твориш и више никаква животна таштина не може да те одвуче.
Лако размишљам о молитви, али ми је тешко да је творим. Речи су увек важније од дела. Опростите.
