Често људи који за себе кажу да су верујући и да су православци, своје одсуство жеље да иду у храм на богослужење објашњавају тиме да имају бога у души и да им нису потребни било какви посредници између њих и бога, као ни неки «обреди». О томе да ли човек може бити хришћанин ван Цркве и њених тајни – а пре свега Евхаристије – о томе шта је заправо вера у «бога у души» и какве духовне опасности крије, размишља протојереј Димитрије Струјев – старешина храма иконе Мајке Божије «Взисканије погибших» у Липецку, председник одељења за рад с омладином у Липецкој и Јелецкој епархији, главни професор на катедри за теорију и историју културе на Липецком државном педагошком универзитету.
Распеће. Фреска из манастира Високи Дечани, Србија. XIV в.
Хајде да прво одговоримо на питање: који су задаци вере бога у души? Да чува од непријатности. Да доноси срећу. И да нас још у обличју савести подсећа на то како треба, а како не треба да поступамо, - али не превише упорно, зато што ћемо свеједно урадити по свом. А смисао овог подсећања јесте да, као прво, треба лепо да се понашамо у друштву, да не бисмо имали проблема, а као друго, да се осећамо као пристојни људи, не губећи осећај сопственог достојанства. Осим тога да нама дарује срећу, пожељно је да бог у души кажњава оне које сматрамо рђавим људима. Али то у принципу није обавезно ако нам не досађују превише. Бог у души има још и следећу функцију: да учини да наши покојни рођаци лепо почивају и да им тамо буде добро, незвисно од тога да ли су сами у било шта веровали. Али ова функција није од превелике важности, зато што «ко зна да ли тамо нешто уопште постоји», «нико се отуда није вратио» (узгред речено, рећи ћу да они који тако кажу негирају Христово Васкрсење, а да о томе уопште ни не размишљају) и тако даље.
За разлику од бога у души Бог нам не обећава комфор: «У свету ћете имати жалост» (Јн. 16: 33). Али нас још подсећа на то да се у свету, у којем ћемо имати жалост, не налазимо дуго, и да нас очекује вечност, и Он нас позива са Собом у ту вечност. Главна препрека за наш улазак у вечност с Њим било је стање трулежности наше природе (како на физичком, тако и на душевном нивоу), које је почело од грехопада првих људи, тако што су дар слободе који им је Творац дао, искористили да одступе од воље Творца. Дрво познања добра и зла представљало је знак слободе личности, без које човек не би био личност, већ биоробот. Заправо, овај распад и јесте узрок нашег жалосног стања у земаљском животу. Међутим, овај распад може да прерасте у још већу невољу кад наше «ја», које настави своје осмишљено постојање, буде лишено свог тела и остане насамо са својим страстима које више никако неће моћи да задовољи. Сад знамо да посмртни живот може да буде различит: постоји пакао и рај. Али кад је Христос човеку разапетом на суседном крсту рекао: «Данас ћеш бити са Мном у рају,» ове речи су Јеврејима звучале сасвим страно. Зато што су сви знали: рај је некада постојао, али је сад пут до њега затворен и после смрти постоји само једна стаза: у шеол. Пакао. У шеолу је постојало Наручје Аврамово, где није било мучења, али није било ни оне пуноће бића – у радости и љубави, - за које је човек био створен.
И у овим речима које су биле чудне за тадашњи слух садржи се одговор на то ради чега је Бог постао Човек. Зато што Господ не каже пре проповеди на Гори или пре исцељења болесника и васкрсавања мртвих: «За овај час (односно, ради овога) сам дошао.» Ове речи изговара уочи Голготе.
Бог је у Својој другој ипостаси, која се назива Сином или Речју Божијом, примио људску душу и тело, и немајући никакав грех, примио је последице отпадања човечанства од Бога. «Обукао» се у палу природу како би је пронео кроз страдања и смрт. И како би је васкрсао као очишћену и исцељену. И ову преображену људску природу сједињену с Божанском природом даје нам да окушамо у облику хлеба и вина.
Неко је тајну Причешћа упоредио с калемљењем дрвета. Дивља биљка прорастајући кроз гранчицу културне биљке која је на њу накалемљена, остаје оно што јесте – али већ даје другачији плод. Има један упечатљив израз у песми московске кантауторке Вере Матвејеве – «срцем у небо прорастам». Њиме се може наставити метафора накалемљене биљке: хришћанин «прораста» у Вечност – и не у палом стању, већ у преображеном, обоженом. Не с митским богом у души, већ у заједничарењу са Христом – сјединивши се с васкрслим Богочовеком у тајни Причешћа коју је Сам установио.
Смисао тајне Причешћа се пре свега састоји у томе, у Другом Битију које нам је припремио – али не само у томе – иначе не би било потребе за честим причешћивањем. Причешћивање је општење с Богом, у извесном смислу, то је пуноћа овог општења (премда наша свест и наше срце погођено грехом не могу то да осете у свој непрегледности). И ми стремимо ка Чаши као што према мајци трчи дете које је се ужелело – чак и ако маму није видело свега пар минута. Евхаристија (грчки назив тајне Причешћа буквално значи – благодарење) је срце духовног живота хришћанина. Неучествовање у тајнама постаје узрок духовног умирања: «А Исус им рече: Заста, заиста вам кажем: ако не једете Тело Сина Човечијег и не пијете Крви Његове, немате живота у себи» (Јн. 6: 53).
Управо у овоме – у служењу Евхаристије – јесте гавни смисао постојања Цркве. Апостол Павле обраћајући се коринтским хришћанима каже: «Ви сте тело Христово.» Управо то је главна формулција хришћанског схватања Цркве. Онај ко се причешћује постаје део Цркве – јединственог Христовог тела. Онај ко се одриче Причешћа одриче се јединства са Црквом – и одбацујући плод Голготске Жртве – одриче се свог спасења. Зато је у светлости Новог Завета тачна строга формулација Кипријана Картагинског (поч. IV в.): «Онај ко не може да назове Цркву својом Мајком, нека не назива Бога својим Оцем.»
Они који верују у бога у души не размишљају о свом односу према ономе што је Христос учинио за нас на Голготи, али став одбијања «обреда» практично представља одговор на Христов позив који се чује у Јеванђељу да приђемо Његовој Чаши, а који је упућен сваком човеку: «Пијте из ње сви.» Ово одрицање је нешто попут: «Да, Исусе, Ти си добар момак, али Твоје смртне муке ради мог спасења не изазивају у мени захвалност.» Или у варијанти: «Пошто си свемогућ, потруди се да нађеш неки други начин да ми поклониш рај без учествовања ових брадатих мушкараца у дугачким одеждама.»
Да, људска компонента земаљске Цркве је неоспорно греховна. Али с овом греховношћу долазимо код Христа како би је Он омио Својом крвљу. За то што настављајући да грешимо газимо у себе светињу, свако ће – укључујући и сваког свештенослужитеља – одговарати пред Богом, али Христова Крв не постаје мање света због наших грехова: «Бог се не да обмањивати» (Гал. 6: 7). И од личних особина служитеља који служе Евхаристију не зависи светост Његовог тела и крви, пошто у принципу Он Сам врши тајну. Али опет, Сам је уредио тако да у овом свештенодејству учествују људи. Ипак, важно је да заједничку молитву људи окупљених ради Евхаристије предводи човек који има непрекидно наследство рукополагања од апостола: управо тамо и само тамо где постоји ово сакрално – стварно, а не измишљено – јединство с апостолском заједницом, дешава се претварање хлеба и вина у Тело и Крв Христову. На основу текста из књиге Дела апостолских и других извора из историје ране Цркве несумњиво је јасно да су Евхаристију служили они којима је Црква поверила служење свештенодејства: епископи и презвитери – прво они које су поставили апостоли, а затим оне које су поставили ови епископи, и тако даље, и тако даље...
Господ је Цркви дао обећање да је врата пакла неће савладати. Христос је обећао да ће бити с њом – са Својим ученицима – до свршетка века. Каснији покушаји да се «од нуле» створе наводне хришћанске заједнице је сурогат, чак и поред најбољих намера: Јеванђеље нигде не даје основе за то да неко самостално «обнавља» наводно нестало хришћанство.
Дакле, ако је Евхаристија срце, остало што постоји у Цркви – текстови Писма, молитве, обреди, аскетика, иконописње и тако даље – су цео организам око срца. Нећемо сад развијати ову тему, зато што о сваком делу овог организма треба посебно писати, озбиљно и без журбе.
Да ли Бог може да спаси душу човека који се није причестио? Међу свецима које поштујемо има мученика који нису били чак ни крштени. Њихова љубав према Исусу Који је примио смрт за њих била је прави одговор на Његову љубав – до трпљења мука и смрти. И зто се каже да су они, који нису примили крштење водом, примили «крштење крвљу». Ови мученици су били спремни да за Исусом понове (а вероватно су неки и понављали) речи које је Он рекао на Крсту: «Оче, опрости им, јер не знају шта чине!» (Лк. 23: 34). Али тешко да ће се таква љубав према Исусу одједном наћи у следбницима вере бога у души, који не знају по чему се њихова вера заправо разликује од хришћанства, своје одбацивање Цркве, «попова» и обреда објашњавају тиме да су сви попови неваспитани, а парохијани су све саме зле и лицемерне старице.
Наравно, оне којима је довољан овакав бог у души, цитати из Светог Писма неће уверити у то да треба да учествују у црквеним тајнама. Чувши библијске цитате обично се изговарају тиме да је «Библија много пута преписивана и све је изврнуто». Велико разочарење за њих ће бити да сазнају да ниједно дело античке књижевности није сачувано у толиком броју копија као што су то текстови Новог Завета. И велики број научника је радио и ради на истраживању старих рукописа међу којима има неколико папируса које од изворника одваја само мали број деценија, а неке чак и само неколико година. Али онима који верују у бога у души много је згодније да не знају податке библијске науке: могу да измисле себи идеју о извртању текстова и да њиме правдају своју лењост да читају Јеванђеље.
Поштеније би било да ипак признају, бар себи самима да онај бог у души – у души којој је добро и без учествовања у тајнама Цркве, без читања Светог Писма, без упоређивања свог живота са Јеванђељем – није Онај Бог Који говори с нама у Библији. Иако се у складу са савременом модом сматра да у томе нема ничег страшног: јер главно је веровати у нешто. А бог у души је управо ово нешто. Зато што у хришћанству Бог нипошто није «нешто», већ Неко. Једнима је згодније без Њега. А другима, онима који Не могу без Њега, - «Он... говораше: Ако ко хоће да иде за Мном, нека се одрекне себе и узме крст свој и за Мном иде» (Лк. 9: 23).
