Прошле недеље је "Центар за развој међународне сарадње" организовао конференцију о утицају интервенције Русије у Сирији и њен утицај на Балкан, на којој је амбасадор Русије, Александар Чепурин, рекао да ће Исламска држава, ако не буде уништена, доћи у Европу, а пре свега на Балкан. Већ сутрадан смо имали исламистички, терористички акт у Сарајеву. Чула су се, код нас ретка, упозорења од ризика тероризма и нових милиона миграната ако руска (а сада руско-француска) интервенција не доведе до слома монструма званог Исламска држава. Могло се ту чути још доста битних и занимљивих информација и процена врло ризичног утицаја сукоба у Сирији на Балкан и Србију, од људи попут Анђелковића или Лазанског, но новинарима, којих је било доста, одједном је било нешто друго занимљивије.
Када сам упитао познаника новинара где су се журно упутили, рекао је да иду на конференцију коју држе Чеда Јовановић и Борис Тадић. Па добро, знамо да они сада иду у коалицији заједно на изборе - шта је ту толико интересантно - питам се више за себе. Добијем одговор – они се залажу за геј бракове у Србији. А значи тако, дотле смо дошли да нам је битније од питања ризика од исламистичког тероризма или нових милиона миграната да су бивши председник Борис и некадашњи вођа студентске деснице Чеда, постали геј лобисти иако, колико знамо, нису тако "оријентисани".
Иако је Чеда Јовановић годинама познат као човек који подржава геј параде, сада је отишао и корак даље, па заговара легализацију хомосексуалних бракова. Он је рекао да има доста особа који живе у истополним заједницама те да треба да имају право да поделе здравствено осигурање и стичу заједничку имовину. То су, по њему, правна питања, која не угрожавају биолошку будућност нашег друштва. И Борис Тадић се недавно заложио да хомосексуалци могу да склапају бракове и усвајају децу што је, природно, изазвало бурне коментаре јавности. Неки су били згађени, а други су се поспрдно односили према њима. Чак су и неки геј активисти били огорчени тиме што неки политичари глуме геј лобисте да би манипулишући наводно угроженим геј правима остали у политичкој арени.
Но, Чедини аргументи не стоје, чега је и он вероватно свестан. Питање промоције геј парада и промоције идеологије хомосексуализма као нормалног, па чак и пожељног „животног стила“ никако није правно питање већ егзистенцијално и биолошко питање за једно друштво. Наиме, историја је показала да је пораст аномалија и пад морала у једној заједници увек био узрок пада и распада једног друштва. Декаденција у којој је само један сегмент „легализација хомосексуализма“ је последња фаза цивилизација – фаза пред пропаст. Европа данас промовише декадентне вредности које додатно смањују ионако ниску духовну и биолошку виталност народа који је насељавају. са друге стране се промовише и подржава долазак милионских трећесветских маса, које треба да надоместе мањак становништва и радне снаге.
Наизглед супротни и супростављени процеси – промоције хомосексуализма и декаденције са једне, и увођења милиона миграната из муслиманских земаља са друге стране, имају исти ефекат – Европа постаје све мање европска у традиционалном смислу те речи. Европа је читав миленијум била хришћанска и патријархална, а сада постаје нешто сасвим друго, па чак и супротно од тога. Процеси моралне декаденције и милионске масе из трећег света потпуно мењају лице Европе. Садашња Европа је негација аутентичне европске културе у чијим основама су хришћанство, националне традиције и грчко-римска цивилизација. Садашња Европа је Антиевропа. Без свог упоришта у аутентичној традицији, Европа је слаба и немоћна да се носи са изазовима кризе, тероризма, миграција и пада наталитета.
Геј лоби је своју прву победу извојевао тако што је успео да пре четири деценије америчка психијатрија уклони хомосексуализам са листе болести. Од тада то више није болест већ „начин живота“. Део леволибералних ставова интелектуалне елите је одједном постао и „геј је ок“. Промоција геј идеологије доминира модерном културом, а нарочито у медијима и на универзитету. Данас постоји читава армија НВО која се у свету бави заштитом наводно угрожених права ове популације и промоцијом геј „начина живота“. „Геј права“ постају и део политичких агенди западних влада и политичких елита иако се јавност западних земаља и даље противи натурању оваквих декадентних ставова и закона. Тако се дошло до тога да се у процесу евроинтеграција значајна пажња посвећује и неговању „права сексуалних мањина“. Стога пажљиве посматраче односа ЕУ према Србији не чуди то што су „геј права“ на високом месту захтева који долазе из Брисела. Најкраће речено, тешко је очекивати чланство Србије у ЕУ са Косовом и без геј бракова.
Ту долазимо до мотивације Чеде и Бориса да постану заговорници геј бракова у Србији у којој је огромна већина становништва против тога (чак и добар део геј популације). Они наравно очекују проценат или два гласова са те стране, но и апстиненцију неких бирача којима је то што говоре одвратно. То значи да гласови нису главни мотив њиховог заступања бизарног схватања брачне заједнице. Они овим чином настоје да добију подршку странаца, а то значи и финансијску и медијску подршку Запада, а све са циљем да остану у политичкој игри. Они, наиме, настоје да заједничким наступом и подршком геј лобија из „света“ прођу цензус и буду виђени као део неке будуће владајуће коалиције. Све за цензус, цензус низашта.
