Само сам једном био присутан кад је игуман Адријан читао молитве за истеривање демонâ и то ми је више него довољно. У препуној цркви одјекивали су очајнички и, у буквалном смислу те речи, нељудки крици. Људи су урлали, блејали, завијали, кокодакали и тако псовали да је просто било немогуће слушати их. Неки су се попут чигре вртели, а онда би свом тежином треснули на под. Притом је било очито да уопште нису очекивали да ће им се то догодити. Један на смрт преплашени интелектуалац јурио је по цркви, гроктао попут свиње и сав исцрпљен сео на под тек након што су га на силу довели до свештеника и окропили светом водицом.
Руски назив за посебан молебан, за чин истеривања демона је отчитка[1]. Страшно је чак и писати о ономе што се том приликом догађа, а још је страшније томе присуствовати. Заиста ми није јасно како је отац Адријан успевао да све то издржи.
Свој монашки пут отац Адријан започео је у Тројице-Сергијевој лаври. И тамо је молитвом лечио људе од ђавоиманости, али не тако јавно, него кришом у једној црквици у коју туристи нису залазили. Прича се како су једном у манастир дошли високи совјетски званичници и како су, на своју несрећу, пожелели да детаљно разгледају све знаментости, између осталог и цркву из које су допирали чудни крици.
Отац Адриан
Није се имало куд, па су их монаси одвели у цркву у којој је, наизглед сав рашчупан, отац Адријан замуцкујући управо читао молитве заклињања. Кад су видели људе који су се ваљали по поду и дивљачки урлали, посетиоци су се скаменили. А замислите тек у каквом су стању били ти исти званичници кад су видели како је једна дама из њиховог друштва, иначе високи совјетски чиновник, одједном почела да сикће, затим да на сав глас мјауче, попут мачке у фебруару, да се ваља по поду, и кад је, као врхунац свега, почела да на сав глас псује користећи тако непристојне речи да чак ни мушкарци вични томе никад ништа слично нису чули!
Касније је та иста дама поново дошла у Лавру, али овог пута сама. Пронашла је игумана Адријана и поставила му једно једино питање – шта јој се онда догодило.
Отац Адријан био је прост човек па јој је просто и одговорио:
- У теби се налази демон! Све твоје невоље долазе од њега.
– Зашто баш у мени?! – збуњено ће дама.
– Е, то већ немој мене да питаш, него њега! – рече отац Адријан показујући прстом на икону Страшног Суда, и то право на рогато, одвратно биће које је било заиста језиво приказано. Но кад је видео како је гошћа пребледела, пожури да је умири:
– Ма, није све тако црно. Можда је Господ то допустио да би те кроз болест привео вери.
Отац Адријан као да је унапред знао шта ће се догодити. Дама је почела да долази у Лавру, на исповести се покајала за све што је током живота згрешила, затим се причестила и након тога више није имала нападе ђавоиманости. Ускоро јој је отац Адријан рекао да више не треба да долази на молитве за истеривање демонâ јер нечисте силе из човекове душе изгоне вера у Христа, живот по заповестима Божјим и учешће у Светим Тајнама Цркве.
Будући да дама није крила свој нови однос према вери, почеле су да се догађају непријатности за самог оца Адријана. Избио је скандал који се завршио тако што је под притиском власти игуман Лавре послао оца Адријана у провинцијски Псково-печерски манастир како би одговорни совјетски другови могли на миру да долазе у обилазак Тројице-Сергијеве лавре, да на миру пијуцкају ликер с оцем економом и да дубокоумно разговарају о томе како ипак „има нешто у тој Цркви.”
Тројице-Сергијева лавра
Направићу малу дигресију. Сећам се како је на проповеди један, тад још млад архијереј, препустивши се сећањима на минула времена, рекао да су црквени администратори његове генерације бранили интересе Цркве, између осталог и по цену сопствене јетре. Рекао је то и заплакао!
Не знам да ли је сâм себе жалио, или је стварно имао проблема с јетром, али знам да се никад нећу бацити каменом на такве архијереје и свештенике. Као друго, ти архијереји и свештеници, који су у црквеним трпезаријама угађали важним државним чиновницима, референтима за верска питања и добротворима, радили су свој посао, јер не само да су преузимали на себе сав терет обезбеђивања црквеног живота и у материјалном и у административном смислу, него су оцима Јовану, Кирилу, Науму, Адријану и њима сличнима пружали могућност да врше своју службу, а милионима парохијана и ходочасника да долазе у цркве и манастире. Зато вас молим да се ни ви не бацате на њих камењем јер су они свој посао радили онако како су могли.
У Тројице-Сергијевој лаври био је и чувени економ, отац НН. Монаси га се са захвалношћу и до дана данашњег сећају. Сећају се не само његове доброте и разумевања, него и тога да је на себе преузимао све бриге око контакта са спољашњим светом и на тај начин штитио остале монахе у Лаври од брига те врсте. Ако би се над манастиром надвила напаст у виду редовне контроле, или пак посете високих и хировитих званичника или ако је било потребно да се под хитно реши некакав компликовани проблем у вези с манастирском економијом, сви су знали да ће то отац НН преузети на себе и успешно решити.
***
Вратимо се исцељивању ђавоиманих. После много година психијатри су ми причали на који начин су пре револуције у Русији разликовали душевне болеснике од ђавоиманих. Лекари су то радили веома једноставано. Пред болесника би ставили неколико чаша с обичном водом и једну с богојављенском. Ако би болесник мирно отпио по мало воде из сваке чаше, послали би га у болницу, а уколико би одбијао да пије из чаше са светом водицом, почињао да бесни или би се онесвестио, онда је он био случај за егзорцисту.
Истеривање демонâ не само да је нешто узнемирујуће, него је и веома опасна ствар. Да би се човек у то уверио, довољно је да само једном присуствује том обреду. Наравно, ово се односи само на стварно истеривање демона помоћу молитве, јер неретко се ту нађу и симуланти, хистерични људи или прави душевни болесници. Но постоје и случајеви кад наводни исцелитељ глуми истеривање демонâ. Али, хвала Богу, то се не догађа често. О таквим типовима свети Игнатије (Брјанчанинов) је писао: „Кад старци преузму на себе улогу древних светих стараца, а немају њихове духовне дарове, онда је то заиста душепогубна глума и најтужнија могућа комедија.”
Демони су паразити у човековом телу. Човек може да не зна за њих и чак и да не верује у њихово постојање, али они стварно живе у души као паразити и управљају мислима и поступцима тог човека а да он то и не примећује. Зато и не може да схвати зашто му се догађају чудне, лоше и апсурдне ствари и зашто му се живот претворио у срљање из једне у другу грешку. Црква има могућност да све то исправи. Но ствар је у томе да се човек може излечити само уколико се промени. Молитва свештеника заиста је делотворна, но она је ипак само помоћ таквом човеку.
Наравно, нису сви свештеници способни да изгоне демоне. Осамдесетих година прошлог века отац Адријан је био скоро једини који се тога прихватао. Чини ми се да је то радио и отац Василије у Васк-Нарву у Естонији.
Архмандрит Jован Крестjанкин
Архимандрит Јован (Крестјанкин) био је веома скептичан према тој пракси, али не зато што је то сматрао нечим погрешним, него зато што је дубоко веровао да се од тог погубног утицаја, који долази из духовног света, човек мора лечити личним покајањем, учешћем у Светим Тајнама Цркве и тиме што ће се трудити да испуњава Христове заповести. Он није порицао корист коју може донети учешће у молебанима с молитава запрећивања или заклињања, али се ипак жалостио због тога што они који долазе на такве молитве желе да се исцеле без личног труда. А тога у духовном животу не бива.
***
Истеривати демоне не само да је тешко, него је и веома опасно. Једном сам као искушеник имао прилике да у парохији оца Рафаила (Огородникова) будем на слави сеоске цркве посвећене светом Митрофану Вороњешком. На бденије је дошло и неколико свештеника из суседних парохија. Међу њима је био и један баћушка који ме је стварно изненадио, прво зато што су му уста била пуна златних зуба, а друго својим понашањем пред спавање. Сви смо спавали у једној великој соби, неко на кревету, а неко на поду. Кад смо се спремали за починак, тај баћушка је скинуо свој свештенички подрасник и обукао бели подрасник који му је служио искључиво за то да у њему спава. Збуњено сам га упитао шта то ради, а он ми је озбиљно одговорио да ја као момче могу да спавам у гаћицама и мајици, али да он као свештеник треба да иде на починак у подраснику. Шта ако се баш те ноћи догоди Други Долазак Исуса Христа? Зар он као јереј Божји треба да дочека Господа у гаћама? Тад ми се допала та његова вера.
Још је занимљивије било порекло његових златних зуба. Код свештеника је то иначе реткост. Један до два зуба и некако, али пуна уста зуба… Углавном, неко ипак није успео да се суздржи па га је упитао откуд му та лепота. Свештеник тада седе на кревет у свом белом подраснику и, уз светлост ноћне лампе, исприча нам своју животну причу.
Док је још био световно лице, управљао је мрежом обласних биоскопа. Своја уста позлатио је управо док се налазио на тој високој дужности. То му се много свиђало. Без обзира на то чиме се бавио, био је веома побожан. Живео је с мајком и имали су истог духовника, једног старца негде у забити Белгородске области. Кад је дошло време за то, старац му је благословио да се спрема за свештенички позив. Након годину дана рукоположен је и постављен за настојатеља сеоске цркве близу главног града једне области.
У тој цркви служио је десетак година. У међувремену је сахранио мајку, а с времена на време одлазио је код свог духовника, као и код стараца у Псково-печерски манастир. Једном му из града доведоше ђавоиману девојчицу. У почетку је одлучно одбијао да чита молитве за истеривање демонâ тврдећи да још није спреман за тако велико дело. На крају су мајка девојчице и остала родбина ипак успели да га наговоре да то учини. Будући да му је било јасно да се ради о врло озбиљној ствари, свештеник је седам дана постио и молио се и тек након тога извршио обред, и то први пут у животу. И, девојчица је била исцељена.
Свештенику је било драго и због девојчице и због њега самог, за девојчицу зато што је престала да се мучи и да пати због греха својих родитеља, а за себе зато што је осетио да ни он није мачји кашаљ!
Прошло је петнаестак дана. Једног дана баћушка се после ручка сместио у фотељу поред прозора и отворио локалне новине како би се информисао о најновијим догађајима. Кад је прочитао до краја један занимљив чланак, спустио је новине и следио се од ужаса. Тик испред њега стајао је он, онај исти којег је успео да истера из девојчице. Једноставно је стајао и пажљиво га гледао право у очи.
Од само једног његовог погледа свештеник је био ван себе па је искочио кроз прозор и почео да трчи колико га ноге носе, а да притом уопште није знао куд је кренуо. Био је прилично крупан и нимало спортски тип, али је ипак успео да претрчи неколико километара пре но што је дошао себи. Не свраћајући кући, отишао је у Псков, посудио новац од пријатељâ и кренуо код свог духовника.
Своје духовно чедо старац је за почетак прописно изгрдио због самовоље. Таквим стварима као што је истеривање демонâ не сме се приступати без посебног благослова и молитве духовника, што наш свештеник није испоштовао због самоуверености и лакомислености. Исто тако, после привремене победе, која нам се не даје зато што смо тога достојни, него по благодати Божјој и молитвама Цркве, не смемо се опустити и прелиставати новине, а посебно не смемо у дубини душе изгубити осећај скрушености и погордити се због свог духовног подвига. Старац га је подсетио на речи преподобног Серафима Саровског о томе да би ђаво, ако би му то Бог допустио, могао у својој мржњи да у трен ока уништи цео свет. На крају разговора упозорио га је да буде спреман на нова искушења јер се та његова авантура свакако неће завршити само на томе што је својим очима видео непријатеља рода људскога. Ђаво ће сигурно пронаћи начина да се сурово освети самоувереном свештенику, који је духовно још био веома слаб и који се неприпремљен упустио у отворену борбу са силама зла. Старац је обећао да ће се молити за њега, а онда га је послао кући.
Након отприлике месец и по дана свештеник је полако почео да заборавља шта му се догодило. Једне ноћи неко је неочекивано покуцао на његова врата. Свештеник је живео сâм. Кад је упитао ко је то тако касно дошао код њега и шта му треба, рекли су му да су дошли да га позову да пође с њима до суседног села како би причестио једног човека на самрти. Кад је отворио врата, на њега је насрнуло неколико људи. Тукли су га немилосрдно и тражили да им каже где чува новац. Свештеник им је све показао, осим места на којем је чувао кључеве цркве. Кад су узели све што су могли, злочинци су му на крају клештима почупали златне зубе.
Кад су га парохијани пронашли био је једва жив. Од болова у устима чак није могао ни да виче, него је само јечао. Свештеник је провео у болници неколико месеци. Кад су пронашли разбојнике, позвали су га као жртву да их препозна. Чим их је угледао, није издржао, него се попут детета расплакао.
Не каже се узалуд да време све лечи. Свештеник се опоравио и поново почео да служи у својој цркви. Парохијани су му били веома захвални што није одао где чува кључеве и тако јуначки сачувао нетакнутом њихову цркву, па су зато сакупили новац за баћушкине нове зубе, и то поново златне. Или им је укус био такав, или пак свештеник више није могао себе ни да замисли без златних зуба.
***
Никад се нисам бавио истеривањем демонâ, али сам једном ипак прихватио да урадим нешто слично. Наиме, неки мени непознат свештеник крстио је једног дечака, али је притом саму Свету Тајну крштења скратио и ја сам прихватио да то исправим.
У то време служио сам у Донском манастиру. Једном је код мене дошао потпуковник полиције Валерије Иванович Постојев, који је имао око четрдесет година. Не само да није био верник, него чак није био ни крштен, али више није имао где да иде, осим у Цркву. Његовом десетогодишњем сину јединцу Валери дешавале су се неке незамисливе ствари. У дечаковом присуству почињале би да горе разне ствари, и то саме од себе! Чим би се Валера негде појавио, све би се запалило: фрижидери, јастуци, столице, кревети, ормари. Породично више нигде нису ишли у госте јер је пожар био загарантован у року од двадесет минута. Из истог тог разлога дечака ни у школу нису слали.
Валеру су прегледали и лекари и екстрасенси, сарадници ФСБ-а и још неких институција затвореног типа, али све је било узалуд. У неколико новина изашле су сензационалистичке репортаже с фотографијама дечака и великих пожара. Али, родитељима није било до славе. За сваки случај крстили су сина, али је и даље све око њега горело. Очајни потпуковник свратио је у Донски манастир јер му је неко посаветовао да се помоли испред тек откривених моштију Светог Тихона. Ту смо се и срели.
Никако ми није било јасно зашто пожари нису престали да се појављују након крштења све док нисам упитао колико времена је трајало дечаково крштење. Потпуковник ми је одговорио да је све укупно трајало мање од пола сата. Но, крштење обично траје много дуже. Одмах ми је било јасно да је свештеник приликом Свете Тајне крштења пропустио посебне древне молитве које се у Цркви називају молитвама заклињања. Постоје само четири такве молитве, али су неке од њих прилично дугачке. Нажалост, догађа се да свештеници, нарочито они који су, како се то данас каже, модернистички настројени, изоставе те молитве јер их сматрају непотребнима. Али управо њима Црква, влашћу датој јој од Бога, моли за ослобађање човекове душе од древног зла које се у њој гнезди. Но, нашим модернистима све се то чини и смешним и архаичним. Они се просто плаше да у очима својих парохијана не испадну старомодни и смешни. Међутим, ја никад нисам приметио да су на крштењу те молитве изазвале макар један једини ироничан осмех чак ни код људи који и нису баш црквени.
Написао сам оцу Јовану све што је требало о Валери Пестојеву и он ми је одговорио да код дечака треба да допуним пропуштено и да прочитам молитве запрећивања или заклињања. То сам и учинио у цркви Донског манастира. Од тог дана пожари су престали да се појављују. Потпуковник Валерије Иванович крстио се, а сви чланови његове породице постали су наши парохијани. Дечак је већ одавно одрастао и постао је мајор полиције. Сада предаје у Московској вишој полицијској школи, а догађаја из прошлости сећа се само на основу фотографија из породичног албума на којима се виде остаци пожара у стану.
_____
[1] Отчитка – завршити читање, тј. читањем Јеванђеља или молитава запрећивања или заклињања исцелити некога, ослободити га од демонâ. (Прим.прев.)
Из књиге «Несвети а свети»
