Прва студентска хуманитарна Фондација ,,Осмех на дар“ завршила десету новогодишњу посету Косову и Метохији
-Покушавам да опишем утиске са Косова и Метохије са неколико речи, међутим, што се више трудим и размишљам, то више схватам да ни читава књига не би била довољна да у њу стану сва осећања која носим са собом сваки пут када се враћам са ове свете земље – почиње своју причу Милица Шипош из Новог Сада, по окончању још једне хуманитарне акције Фондације ,,Осмех на дар“ на Косову и Метохији, и наставља:
-Традиционално, у сваком месту које смо посетили, дочекали су нас домаћини широм раширених руку и отвореног срца. Невероватно, али и поред свих околности у којима се налазе и средине тешке за живот, од њих никада нећете чути речи горчине, мржње или беса. Напротив, у њиховим речима можете препознати топлину, храброст и, као основу свега - љубав! Љубав према породици, према пријатељима, према домовини. Можда најјачи утисак на мене оставила је реченица којом су мештани једног села цитирали разочаране Албанце, који нису могли да их протерају иако су се својски потрудили, а она отприлике гласи "Њима не можемо ништа, они су превише сложни!". Ти људи заиста живе све оно о чему ми говоримо, чему тежимо. Ако мене питате, они представљају све оно што називамо храброшћу, љубављу, људством. Стекла сам утисак да верују Божијој промисли која је за њих одредила живот у таквом окружењу и да кроз своју свакодневну муку само више јачају у вери и слози, без роптања и богохуљења. Таквим својим ставом и понашањем, они су пример свима нама. Најважније од свега, они су пример деци коју одгајају у материјално скромним, али духовно веома богатим домовима, учећи их правим вредностима. Та деца имају много чега ми нисмо имали, нити ћемо за живота. То су мала ходајућа срца. Мала тела, а огромне душе. То су деца која остављају без даха...
- Пут на Космет, прелеп почетак нове године – прекида Милицину причу њена суграђанка Сандра Булут, својим утисцима са овогодишњег путовања:
-Када ме људи у окружењу питају, углавном онако тужног погледа: "Па добро како је тамо на Космету?", ја им пуног срца и са задовољством кажем: Предивно! Можда немају пара и других материјалних вредности, али су тамо срећни, насмејани људи који воле своју отаџбину и свој народ, и који су слогом и јаком вером успели да сачувају "срце Србије". Тамо се чује музика, молитва, смех...Тамо ћеш осетити ону најискренију емоцију, испунити срце љубављу, сетити се детињства и оних ситница које чине живот. И зато сам захвална фондацији "Осмех на дар" што ми чува веру у добре људе и посебно хвала свим малишанима који су приредбама и песмама, као и пољупцима и загрљајима, већ сада, учинили ову годину једном од најлепших.
И остали из тридесеточлане групе младих људи из Београда, Новог Сада, Свилајнца и других градова Србије, који су у оквиру овогодишње акције обишли Косово и Метохију, су пуни позитивних утисака. За два дана викенда (16.и 17.јануара) обишли су места Бање, Суво Грло, Црколез, Осојане, Исток, Рабовце, Ораховац, Велику Хочу, Старо Грацко, послали пакетиће деци у Милошеву, Јасеновику и Бољевцима, посетили манастире Грачаницу, Високе Дечане, били на литургији у Зочишту, поклонили се светињама Велике Хоче... Поделили су пакетиће прикупљене на Правном факултету у Београду, као и на другим факултетима, а у допремању до одредишта помогла им је Канцеларија за Косово и Метохију и Колашин превоз.
Овогодишњи координатор акције Невена Марковић, родом из Приштине, је рекла да је од 500 допремљених пакетића, 390 пристигло из Источне Славоније. Пакетиће су припремила деца и њихови родитељи из Борова, Вуковара, Осијека, Тење и других места где још увек има Срба.
- Ми делимо новогодишње пакетиће и по другим деловима Србије сиромашној и болесној деци, али пакетиће из Источне Славоније увек одвојимо за Косово и Метохију. Нажалост ове године активисти из Источне Славоније нису могли доћи, али су уз пакетиће стигле поруке љубави и подршке деци на Косову и Метохији.
-Деца су у знак нашег доласка у Осојану спремила приредбу, и сваком од нас је потекла суза због дечјег гласа и песме ,, Тамо далеко“. И баш та песма наша, српска, потврдила је још једном да су Косово и Метохија саставни део Србије, ако не на карти коју праве неки у свету, сигурно ту у нашим срцима. Била нам је част посетити наше светиње, слушати причу оца Петра о манастиру Високи Дечани, пити црвено манастирско вино, и врућу ракију у портама цркава и манастира - рекао је Александар Васић из Свилајнца.
На помен манастира Дечани, Наташа Лазић из Шимановаца је додала:
- Први пут сам била на Косову и Метохији, и у манастиру Високи Дечани и морам да кажем да на лепшем месту од манастира Дечана никад нисам била. И верујем и мислим, да ће баш због манастира и дивних гостопримљивих људи све на крају бити добро и да ово никад не може бити ,,Косово Република“ већ само део, саставни део Србије.
Стефан Јечменица из Београда је већ долазио на Косово и Метохију, као члан Хуманитарне организације,, Срби за Србе“. Он истиче да је на оваквим путовањима осим обиласка светиња и деце на Космету лепо стицати нова квалитетна познанства, па и пријатељства и учвршћивати постојећа.
-А има ли бољег начина ? Зато "Осмех на дар" ради велику и исправну ствар! И увек је лепо враћати се Метохији... и Косову...
Активистима из ,,Осмеха на дар“ придружило се и неколико студената са Косова и Метохије, међу њима и Јована Јанићијевић из Звечана.
-Да и ја кажем, хвала Осмеху, дивним људима који су у њему, али и свима који су узели учешћа у овој акцији, хвала велико и домаћинима. Иако живим у Косовској Митровици-Звечану, први пут сам била у Ораховцу, Осојану, Хочи. Деца су заиста украс света, растужило ме када сам видела колико су ускраћени за много тога у свом одрастању за разлику од својих безбрижних вршњака широм Србије, али сам срећна кад видим колико су та деца лепа, паметна и здрава. Светиње које смо посетили су право богатство и даће Бог да се видимо у бољим данима, и зато вас поздрављам са ,,Бог се јави“ - рекла је Јована.
Утисци, осећања, осмех, сузе... све се слило у једно. Покупили оно лепо што су видели, не желећи да им ништа буде препрека у слободном ходању својом земљом. Нису желели да им празнични осећај помуте ни спаљене куће, ни напуштени домови, ни иноверни људи који су их понегде, у пролазу, погледали са мржњом и прекором... Па ни снег који је нападао да се аутобусом није могло до Зочишта... Силазили су пешице, газећи по снегу, јер их је присуство литургији коју је игуман Световрачевски служио, охрабрило, дало нову наду. И како рече отац Стефан у беседи ,,свако дело човек треба да започне призивајући Свету Тројицу и осењујући се крсним знаком“. А они, напојени благодаћу манастира, још и очистише пут од снега да монасима буде лакше, а и другима који долазе у манастир. И одоше даље. До нове акције да шире веру, љубав и осмехе и причају о српској колевци без које за Србију будућности нема.
