Руско-јапански рат, почео је пре тачно 110 година, заправо трајао је од 8. фебруара 1904. године до 5. септембра 1905. године. У оружаном сукобу су се сударила два царства – Руско и Јапанско борећи се око превласти над Манџуријом и Корејом. Највеће ратно поприште била је јужна Манџурија, односно полуострва Лиао-Тунг и Мукден (Шен-Јанг) у Кини. Поморске операције су вођене у Жутом Мору и у морским пространствима око Кореје и Јапана.
Руси су последње деценије XIX века овладали највећим делом Манџурије и Северном Корејом. Године 1898. потписали су са Кином споразум о 25-годишњем изнајмљивању луке Порт Артур на полуострву Лиао-Тунг. За Русе је ова лука имала велику важност, нарочито стратегијску, јер је била једина пацифичка лука на топлом и отвореном мору. Рат је започело Јапанско Царство тражећи од Русије да преда Северну Кореју, давши ултиматум Русији 31. децембра 1903. године. Борбе су почеле 8. фебруара нападом на луку Порт Артур. Јапанци су имали иницијативу, прва велика битка била је на реци Јалу, у мају 1904. године, Руси су се повукли, али нису били уништени. Порт Артур је пао 2. јануара 1905. године. У фебруару 1905. године, Руси су претрпели пораз код Мукдена, повлачили су се, а велики јапански губици нису дозволили да руска војска у одступању буде гоњена и опкољена. Послата у помоћ, Балтичка флота је пловила дуго преко Атлантског Океана, око Африке, кроз Индијски Океан и добила је вест да је значајна лука заузета од стране непријатеља. Једини излаз је био да се упути у луку Владивосток, али је пролазећи кроз пролаз Цушима 27. и 28. маја руска флота била потопљена (страдало је 8 бојних бродова и 5.000 морнара), а само је трима мањим бродовима пошло за руком да се извуку.
Кнежевина Црна Гора послала је један мањи одред предвођен Јованом Поповићем Липовцем. Наравно, учешће црногорске војске у руско-јапанском рату је према броју војника било симболичко, али је Кнежевина Црна Гора и званично објавила рат Јапану. Из руско-јапанског рата изашао је обавијен легендом Србин из Берана Александар Лексо Саичић (Виницка код Берана, 5. август 1873 - 7. април 1911, Цетиње), за кога је познато да је изашао на „мегдан“ попут средњовековног „заточника“ јапанском изазивачу – самурају. Епска песма то памти на следећи начин:
„Господине, силан адмирале,
ја сам Србин родом на Балкану,
ваш сам војник, онда Лексо плану,
ја ћу стати храбро на мегдану...
Право оде на мегдану
где га чека мегданџија
од Јапана љута змија“.
Поручник руске царске војске Лексо Саичић је у двобоју победио самураја, што је учинило да руска војска на том делу војишта стекне морално преимућство. Упркос технолошком развоју, индустријализацији и прилагођавању западњачком и европском начину живота, у Јапану је остало патријархалних реликата старог бивствовања и друштвених односа. Није чудо, што је изазивачу, „заточнику“ јапанске војске, самурају могао да изађе на црту човек који је у детињству уз гусле слушао песме које имају стих: „Ето, царе, заточника, главе“! и описују двобој на живот и смрт за славу.
Такође, у руско-јапанском рату 1905. године кнез Арсен Карађорђевић (1859-1938) је командовао коњичким пуком. У битци код Мукдена је показао велику храброст и бива одликован највишим руским одликовањем - златном сабљом, а и унапређен у чин генерала.
На самом почетку рата, 15. фебруара 1904. године у граду Чачку у Србији, са благословом епископа жичког Саве Дечанца одслужено је благодарење и молепствије за победу руског царског оружја. Новине су о томе писале: „Данас, 15. текућег месеца на дан Православља, после свечаног богослужења, у присуству многобројног грађанства свију редова без разлике, извршено је свечано молепствије Господу Богу, за дуг живот и постојано здравље Руског Цара Николаја и његове непобедиме војске која сада на крајњем истоку води борбу за Словенство и Св. Веру Православну, па је после тога послата и депеша Његову Величанству Цару, следеће садржине: Његовом Царском Величанству Николају II – Житељи града Чачка сабрали су се данас у саборној цркви да би Богу Творцу принели срдачне молитве за победу руског оружја над непријатељима Православља и Словенства. Нека живи Ваше Величанство, нека живи велики непобедиви, нама сродни, руски народ! Епископ жички Сава, у име грађана: окружни начелник Обрад Благојевић, општински председник Васа Гавровић“.
Епископ жички је обавестио 16. фебруара 1904. године Руско посланство у Београду да је у Чачку одсужен молебан за победу руске царске војске и да су на адресу цара упућени телеграми подршке. Императорска мисија Русије у Србији је 24. фебруара 1904. године одговорила епископу Сави Дечанцу, да је Цар примио телеграм и да „најмилостивије Његово Царско Величанство изражава захвалност за исказивање осећања симпатија и жеља за победом руском оружју у рату са Јапаном“.
Рат 1904-1905 године, вођен на Далеком Истоку био је пораз након кога је Руско Царство тек ушло у године искушења и невоља. Али, како позната лепа и тужна руска песма „На брдима Манџурије“ каже и фиксира на родољубиви начин свест о тим тешким годинама: „Ви сте пали за Русију, пали за Отаџбину и верујте, да ћемо да вас осветимо и спремимо богату погребну гозбу“!
***
Писмо епископа жичког Саве Руском Посланству у Београду
Православни епископ жички
16. фебруар 1904. год.
Чачак
Царско-руско отправнику послова
Београд
Петнајестог текућег месеца, на дан Православља у овдашњој Саборној Цркви, после свечаног богослужења, у присуству свију редова грађанства, извршено је свечано благодарење, приносећи топле молитве Господу Богу, за дуг живот и постојано здравље Његовог Величанства целе Русије Императора Николаја II Александровића, и за успех оружја Његове Непобедиме војске, против врага и супостата. Па је потом од стране грађанства послат Његовом Императорском Величанству Цару овај приложени телеграм. О чему имамо част известити представништво тог посланства.
