Кад му помреше родитељи он се реши да се сав преда Богу, подстакнут речима св. Јеванђеља: "Ако хоћеш да будеш савршен иди продај своје имање и дај га сиромасима, па ћеш имати благо на небу и хајде за мном". Св. Антоније више се није двоумио. Вративши се кући из цркве где је ове речи чуо, он одмах распрода своје имање, један део даде сестри За издржавање, а остатак разда сиротињи, па се удаљи из села и поче да живи усамљено у једној гробници у посту и молитви. Живот његов беше чудан и необично тежак, особито као до тада богатог младића. Али најтежа му беше љута борба са злим духовима. Једном приликом зли духови тако га изудараше да је једва остао жив. Кад га нађоше .родници донеше га полумртва у село. Али на молбу Антонијеву један га поново однесе натраг. Зли духови нападоше још страшније но он призва у помоћ Господа Исуса Христа и њих нестаде. Тада га Господ Исус исцели и св. Антоније поста наједанпут здрав. Тада свети Антоније рече Госпо ду: "Благи мој Исусе, Господе, где ти до сада беше кад ме зли духови мучаху"? - "Бејах код тебе Антоније, али раније ти не приђох у помоћ јер сам хтео да видим оћеш ли се показати трпељив, јунак и храбар мој војник. Кад се уверих да си такав ето ме к теби у помоћ. Не бој се већ продужи како си почео". А св. Антоније после ових речи, пун благодарности, осетио је још већу снагу и силу у себи.
Одмах после овог догађаја реши се да напусти то место јер су му посетиоци почели већ да досађују. У далеком крају од свог места где је отишао у пустињи - св. Антоније проведе пуних 20 година у необичној борби са собом и злим духовима. Ово је имало добре последице. О њему и животу његовом беше се већ рашчуло. Са разних страна поврвеше к њему побожни младићи и људи, он их је примао и учио богоугодном и испосничком животу. За кратко време са овим ученицима основа манастире, даде им уредбе и правила за живот те његови манастири посташе чувени самостани испосничког живота. И сам он поста на далеко чувен, виђен и славан. Тако је св. Антоније постао оснивалац киновита (ћелиота) и киновитског (ћелиотског) живота, то јест, груписаних калуђера у засебне монашке општине под надзором и старањем изабраног АВЕ (оца). И сам он беше такав отац - ава, због чега се и назива отац монаштва у потпуном смислу те речи.
* * *
Кад је св. Антоније живео још у близини свога села, где је провео пуни 15 година, радио је махом ручни рад од кога се и хранио. Један његов добри сељанин доносио му је хлеб а узимао о:го што је било израђено. Хранио је се само хлебом а пио је само воду. Често би по два и више дана проводио без хране, а и кад би јео, време обеда беше му залазак сунца. Често је целе ноћи проводио у молитви и тако дочекивао дан, а и кад би спавао сан му је био веома кратак. Већином спавао је на голој земљи и само земљу имао је за постељу. Није допуштао себи да се умива и маже уљем и друге удобности којима се разнежује тело. Никада није лењовао већ целога дана рад из његових руку није излазио. Али овакав живот није могуће проводити без борбе, као што нема светлости без мрака. Кад не би било у нас греха и наших непријатеља, у нама би се развило и расло једно добро без сметње. Али за то што постоје и оба показују своје право на нас, то нико не може проћи без борбе са њима. Потребно их је победити да би се ишло даље. Без тога они ће увек везивати и руке и ноге оних који хоће да иду за Христом, па ма ко они били. Због тога је и Божија благодат, утврђивала дух св. Антонија и уводила га у бор бу, да би, познавши је, као злато у огњу, развио моралне силе његове и дао им маха за делање. Злом духу била је дана власт а испосника одржавала је невидљива помоћ. Вражије стреле биле су веома чулне (осетљиве за тело) али храбри борац одбијао их је не колебајући се ни мало.
У почетку зли дух покушавао је да га поколеба жалошћу, што је оставио свет, доводећи га на мисли, с једне стране. - о знатности рода, о богатству кога је без нужде презрео и наједанпут разасуо а тако и сву удобност живота, што је без користи чисто одбацио, а нарочито сестру, бачену без ичега на туђе руке без његове личне помоћи, надзора и утехе; с друге стране - о напорном, строго почетом очајном животу на кога његово тело није навикло, које неће моћи опстати без удобности у свом дугом животу, ко ме се не зна где ће бити крај, - удаљен од људи, без сваке утехе и у непрестаном самоумртвљивању. Овим уливањем враг је у њему производио силну буру помисли, али био је одбијен одлучношћу св. Антонија, који је био непоколебљив у својој намери. Великом вером, да све што се на овом свету од удобности остави и претрпи не може се сравнити са бесконачним благом ко,е је Бог спремио онима, који се одрекну света, да би слободни од свих земаљских и животних ствари, лакше угодили Њему, - најзад, демон зли побеђен је и у прах бачен непрестаним молитвама, помоћу којих се у срце његово уселила слатка духовна утеха.
Кад је демон био побеђен са те стране, отпочео је нападати на младога борца с друге, са које је хтео да сруши његову младост ; отпочео је борбу телесних жеља, смућујући га ноћу и нападајући га дању. Борба је била тако огорчена и дуга да су је опазили и други. Сатана је убацивао нечисте (блудне) помисли а св. Антоније одбијао их је молитвом ; онај му је распаљивао уде а овај их је хладио постом, бдењем и сваким напорним радом ; сатана је ноћу узимао на себе женски лик, довијајући се свакојако да му пробуди саблажњиви (грешни) нагон, а св. Антоније уздизао се мислима небу и гледањем тамошњих красота, потпуним осећањем благодати коју наша природа добива у Господу Исусу Христу, разбијао је сву демонску превару. Зли дух је изазивао осећање сласти од задовољства а блажени је томе стављао на супрот страшне муке у огњу вечном. Ови безобразни напади најзад су изазвали у души св. Антонија гађење, одвратност и гњев са великим раздражењем према свим нечистим покретима те је то одузело врагу могућно;т да му се приближи и да га и даље искушава и мучи с те стране. Јер су осећања, одвратности и мржње према страсним покретима тела огњене стреле које пале нечастивога. Тако је и у томе био побеђен свелукави младошћу, која је носила страсно тело, па је одступио посрамљен, јер је слузи Божијем помагао сам Господ, који је за нас понео тело и у њему срушио сву вражију силу, као што исповеда сваки испосник, говорећи са апостолом Павлом: "Не ја, него благодат, која је са мном". (1. Кор. 15 10.)
Али још нису биле истрошене стреле човекомрсца. Видећи покров Божији над младим борцем и знајући да он заклања само смирене, намисли враг да га од овог покрова (заштите) одвоји изазивајући у њему високоумље и гордост. Због тога појави му се враг видљиво у виду малог црнога детета и са притворном покорношћу рече св. Антонију: Победио си ме" -мислећи да ће овај замислити да је победа лично његово дело и уздижући сам себе прогњевити Бога који му помаже. А свети Антоније упита га: "Ко си ти"? - "Ја сам дух блуда, моја дужност је да разгорим ватру похоте и да уведем кога у телесни грех. Многе, који су дали завет да ће живети у телесној чистоти, ја сам преварио; многе који су дуго време умртвљавали тело своје ја сам довео до пада, али ти си све моје замке покидао, све моје стреле поломио и мене поразио. Тада св. Антоније, благодарећи Богу Спаситељу своме, рече: "Господ је помоћник мој,-,и ја гледам на непријатеље моје слободно. (Пс. 117, 7.) Потом не бојећи се погледа на сатану и рече: "Бог мој допустио ти је да ми се јавиш црн, да би ми показао црнину твојих зли! мисли, а као дете да би изобличио твоју немоћ. За то си ти и достојан свакога презрења. Од ових речи овај дух као огњем опаљен побегао је и више се није приближио блаженом Антонију.
Победа над страстима приближује душу ка бестрашћу, У каквој мери је у човеку бестрашће (немање страсти) оно у толикој мери доноси собом душевни мир. Тако је било и са св. Антонијем. Он је осетио потребу за неразрешиву везу и јединство са Богом. После тога убрзо отишао је у пустињу као што смо у почетку указали.
