Отац Јован (Крестјанкин) је један од људи који представљају везивну карику која спаја историју. А ми смо имали мноштво прекида у историји, много падова кад се лако могло заборавити шта су Руси уопште. Стога се понекад поставља питање: шта су Руси постали? Да ли су они Руси који данас живе по нечему истоветни с онима који су живели за време Алексеја Михајловича или за време Ивана Грозног или за време Александра Невског? Да се не би прекинула веза између времена Господ нам по Својој доброти даје ове прекаљене чврсте ланце чије карике представљају праведни људи, који спајају неколико епоха.
Архимандрит Јован (Крестјанкин)
Отац Јован је без сумње човек-епоха. То је човек који је заслужио свенародну љубав тиме што није жалио себе и што је показао трпљење у прогонима за веру у време кад су се једни плашили, други стидели да верују, а трећи нису разумели саму реч «Бог», кад је она нестала из лексике. Наравно, то је драгоцена душа, то је исповедник, стрпљив човек, који је био тучен због Господа, тучен и мучен. И који је сачувао радост! Истичем да су његове проповеди углавном о вери, поверењу, о радости, о томе да «страха се вашега нећемо уплашити, и нећемо се збунити: јер је с нама Бог», односно, о томе да Бог управља светом.
Било је људи који су после затворског искуства рекли да Бога нема, као што је то, на пример, учинио Варлам Шаламов, свештенички син. «Кад би Бог постојао, - рекао је Варлам Шаламов, - не би било Соловка, не би било ГУЛАГ-а, и не би било свега онога што је везано за логоре из доба Совјетског Савеза.» Али било је и другачијих људи. Да је био само Варлам Шаламов либерали би рекли: ето, молим вас, - по чему то није поуздано сведочанство да Бога нема? Међутим, понављам, било је различитих људи: био је отац Јован (Крестјанкин) и било је других њему сличних; било је и таквих као што је на пример Солжењицин који је Бога нашао у затвору – он пре затвора није знао за Бога, нашао је Бога у тамници и у затворима. А Шаламов је у логору изгубио Бога. Отац Јован је човек који није пронашао Бога у логору и који није изгубио Бога у логору: пронашао је Бога пре логора и у логору Га није изгубио.
И говорио је: поред тога што страсти и грехова има напретек, молим вас, немојте мислити да светом управља... А ко управља светом? Питајте савременог човека на улици: «Шта мислите, ко управља светом?» Билдербуршки клуб? Ротшилди? Рокфелери? Светска берза? Јеврејска завера? Масони? Ко? Погледајмо дубље: новац, страх, глад, секс? Шта управља светом? То су вечна питања и људи кажу: да, страх, наравно; похота, наравно; глад, наравно. А отац Јован је, уроњен у сву ову проблематику, говорио: «Престаните, вољени моји, људи које Бог воли и које је спасио! Светом управља Бог и само Бог. И нико други не управља светом.» И поред тога што иследник може да те претуче на испитивању, криминалци могу да те понизе у ћелији, и немаш шта да једеш, и осуђен си само због тога што верујеш: свет има свог Творца. И поред свега што се ради, што браћа постају издајници – јер, људи су издавали своје и оца Јована су органима предала лажна браћа, - дакле, поред свега тога је говорио: «Пријатељи моји, светом управља Бог и само Бог!» Нико више. Ни КПСС; ни Стејт департмент, ни јеврејска и масонска друштва, ни Ротшилди-Рокфелери, ни нафтна берза – све је то дечје тепање на ливади. Светом управља Бог!
И доказивао је то својим животом. И људи су долазили код њега, зато што су Руси – можда највише од свих хришћанских народа – сачували ову дечју тежњу ка праведности. Они, као што је писао Достојевски, схватају да нико од њих ни из далека није праведан. Свако каже: знам да сам грешан, да је мој живот препун грехова. Они то знају и смерно то признају – а то је већ почетак спасења. Али знам и то, - каже Рус кроз Достојевског, - да на свету има праведника који су много бољи од мене и треба да знам да они постоје. Кад знам да сам у греху, морам знати да има неког ко није у греху. Да постоји – и потребно ми је да макар из далека видим његову колибицу, његову келију. Можда чак нећу отићи да разговарам с њим, сматраћу да сам недостојан тога, али ми је потребно да га видим из даљине, да постоји, овај руски праведник. Мада не мора обавезно бити Рус – може бити просто праведник. И да свет опстаје због тога.
Постојање правде у свету је за руског човека толико суштински неопходна ствар као хлеб на столу и вода у крчагу. Ако на свету нема праведника, живот губи сваки смисао – Руси су у току целе своје историје то одлично осећали. Живот се оправдава постојањем праведника. Ако је живот блато греха у којем смо се заглибили, копрцамо се и стојимо у месту, чему он? Који је смисао? Али ако у њему има преведника, живот има смисла, зато што је праведник исти као ми – по телу, по крви, од родитеља, од оца и мајке, који живи на земљи, који жваће хлеб, - али је другачији. Ето, такав праведан човек је био отац Јован. Човек који се није гнушао грешника, који им је отврао врата своје келије, који се с њима много више дописивао него што се виђао, зато што га је касније савладавала људска немоћ, и људи су добијали стварни благослов, стварно помазање Духа, Који је деловао кроз ове штуре редове и разгледнице које су примали, које су биле исписане руком келејнице и које је он само потписивао. То није била шала, био је то благослов Божији који су кроз оца Јована добијали многи људи.
Архимандрит Јован (Крестјанкин)
Он је један од оних који су сачували веру, који су омогућили Русији да уђе у нови период историје. Отац Севастијан Карагандински, отац Јован (Крестјанкин) или отац Павле (Груздев) и други праведни људи, неки у већој, неки у мањој мери – дакле, они су из Египта кренули у Палестину, односно на неки начин су прешли из једне историјске епохе у другу. Да их није било, ми не бисмо начинили тај прелаз. Не бисмо сад градили храмове и не би се школовао клир, не би се кајали они који су много згрешили, и не би се венчавали они који су се заволели. Прекинула би се веза између времена – али се она не прекида управо због светаца.
Наравно, то је био изузетно важан човек. И као што је рекао песник: «Немој с тугом говорити ‘Нема их’, / Већ са захвалношћу: ‘Били су.’» Речено је много различитих речи о великим људима... «Мајко природо! Кад такве људе / Не би понекад слала свету, / Осушило би се дрво живота.» Заиста, да нам Господ није давао такве људе – у свако време и у потребном броју, у врло дозираној количини: не може их бити сто, може их бити десет, може их бити пет, или чак један човек, али их мора бити, - да их нема, било би врло тужно. Људи не би хтели да живе кад би у свету нестала светост.
