Некада давно, пре две хиљаде година, живео је на земљи један човек. Мали човек у дословном смислу те речи, био је ниског раста. И овај човек је тежио власти и богатству, био је упоран у својој тежњи, био је властољубив и похлепан. За овакве се каже: «мали и одвратан», и врло често у историји овакви људи заузимају нека важна и кључна места, јер их физичко стање вуче ка освајању власти. Из историје знамо многе такве људе.
Овај човек је био грешник. И његови сународници и људи других вера који су живели у овом старом граду с њим, мрзели су тог човека, зато што је поседовао закониту власт и могао је да прогони ове људе и да се богати захваљујући својој власти. Он је био нешто попут инспектора пореске службе, и то не обичног инспектора, већ руководиоца, шефа управе овог града.
Често се дешава да најгрешнији и најпрезренији људи, омражени у народу, одједном постану пример за све нас.
Овај човек се звао Закхеј (в.: Лк. 19, 1-4). Цариник, начелник цариника, сакупљача пореза. Поседовао је власт и могао је да се богати помоћу ње. Око себе видимо мноштво примера оваквих људи и наше друштво стално тугује, стење и говори о таквим људима. Ето, такав човек је био Закхеј. Међутим, без обзира на то што је све постигао у свом животу, што је постао начелник цариника у Јерихону, нешто му је недостајало. Стечено богатство и власт га нису задовољавали, срце овог грешника је нешто тражило, није налазило мира.
Једном је чуо да је у град дошао Божански Учитељ, Пророк. И пожелео је да Га види. Љубав према Пророку, Сину Божијем, приморала га је да се наочиглед свих људи попне на дрво, зато што није могао да се пробије до Њега лично због мноштва народа. Наравно, обичаји људи пре две хиљаде година су били много једоставнији, и код царева, и код велможа, али ипак можемо замислити да је чак и у оно време његов поступак био смешан у очима људи који су га окруживали. Замислимо да се данас неки инспектор пореске службе видевши неког светог човека попне на дрво како би овај обратио пажњу на њега.
Господ се овом човеку обратио по имену и рекао му је: «Закхеју, сиђи брзо; јер Ми данас ваља бити у дому твом» (в.: Лк. 19, 5). И овај грешник, овај чиновник, грабљивац, похлепни човек, сишао је с дрвета и радујући се, као верни слуга је повео Спаситеља у свој дом. Тамо је слушао Његове божанске речи и његово срце је испунила љубав према Богу. Закхеј је скочио и рекао: «Господе, пола имања ћу поделити сиромашнима и свима које сам увредио вратићу четвороструко» (в.: Лк. 19, 8).
Примере оваквих људи, на срећу, виђамо и у нашем народу. Господ посећује срца оних људи за које се чини да су се заглибили у свом греху: чиновника и властодржаца које народ често проклиње због њихове похлепе.
Господ посећује њихова срца. А људи из околине често са завишћу и осудом говоре Христу: «Господе, гледај, дошао си код грешног човека.» Али милосрдни Господ је дошао да спаси царинике и грешнике – све нас. Он види човекове помисли и улази у дом његовог срца кад види љубав и искрену жељу за покајањем. «Данас дође спасење дому овоме, рекао је Господ, – јер и ово је син Аврамов који се спасио» (в.: Лк. 19, 9).
Ето какав изванредан пример нам је данас пружио овај мали човек који је пре две хиљаде година живео на земљи. Желео бих да свима нама пожелим веру Закхеја цариника, ову спремност да примимо Христа, без обзира на то какав да је наш положај, и какви да су наши грехови. Искрена вера, понекад наивна и чиста, јесте спасење за све нас, царинике и грешнике, које је Господ дошао да спаси. Амин.
Беседа у недељу 37. по Педесетници
