Са Владиком рашко-призренским г. Теодосијем о покушају тзв. државе Косово да буде примљена у УНЕСКО, о положају наших светиња и нашег народа на Косову и Метохији за Радио Светигору разговарала је Оливера Балабан. У овом броју Светигоре преносимо први дио тог разговора.
У центру свjетске медијске пажње налазило се доскора питање пријема Косова у УНЕСКО. Да се подсјетимо да је у листу свјетске баштине УНЕСКО прво уписан манастир Високи Дечани 2004, а након тога су уписани Пећка патријаршија, манастир Грачаница и црква Богородице Љевишке. Убрзо након тога, 2006, због нестабилне безбједоносне ситуације и опасности од човјека ове четири светиње су уписане у листу свјетске баштине у опасности, у коју се споменик уписује ако му пријети опасност од природе или од човјека.
Од кога то војници КФОР-а чувају српске светиње и ко је „човјек“ који представља опасност за свјетску културну баштину?
Држава Србија се сведушно потрудила да наши највећи споменици културе, наше духовно културно наслеђе на Косову и Метохији, буде номиновано и буде под заштитом УНЕСКО-а. Тада нисмо ни слутили, нико није слутио, да може доћи до овога што се данас дешава, да нам неко безочно отима оно што је наше, што је кроз историју одувек било наше и што нико никада није доводио у питање. Манастир Дечани, Пећка патријаршија, Грачаница и Богородица Љевишка су духовни и културни споменици који су уједно и живе богослужбене заједнице. То нису само споменици или музеји, како то бива у свету, да сведоче о нечему што је било, већ они и данас живе. То су живе заједнице које функционишу на начин како је то бивало и у прошлости. Е, то наше духовно и културно наслеђе данас је угрожено тиме што такозвана држава Косово и они који су на власти у Приштини свим средствима покушавају да буду примљени у УНЕСКО[1].
Шта то значи? То значи да ће тог тренутка, ако се то деси, а њихови су напори велики и многе силе у свету, као што су Америка и водеће силе у Европи, лобирају да они буду чланица УНЕСКО-а, ако се то догоди, такозвана држава Косово ће бити она која би била задужена за те споменике пред том светском организацијом. За нас је данас најважније да су Пећка патријаршија, Дечани, Грачаница и Богородица Љевишка духовно и културно наслеђе наше цркве и српског народа и то се никад не може променити. Било ко да је задужен испред УНЕСК-а да брине о тим светињама не може угасити наш духовни и културни идентитет, то је потпуно јасно.
Ти манастири су можда и једини у Европи од споменика УНЕСКО-а који су проглашени да су у опасности. Од кога су они у опасности? Практично од локалног становништва кога већином чине косовски Албанци. Ако погледамо само шта се дешавало у блиској прошлости, и ако сагледамо и даљу прошлост видећемо да су и турски војници, када смо били под Турцима, чували манастире, ево Дечане нпр. Тада су они били УМНИК или ЕУЛЕКС. Од кога су чували манастире тада? Такође од локалних Албанаца који су хтели да опљачкају, да оскрнаве, да запале, да поруше, као што и данас чине тамо где могу. У току Другог светског рата италијански карабињери су такође даноноћно чували манастир Дечане јер су домаћи, косовски Албанци планирали, то је било 1941. године, одмах после окупације, заузму манастир, опљачкају га и запале. Тада је игуман Макарије позвао карабињере из Пећи, и они су дошли рано, пре зоре да заштите манастир. Од '99. године, од првог па до данашњег дана војници КФОР-а су штитили Пећку патријаршију, Дечане и Грачаницу. Војници КФОР-а како Италијани, тако и Немци, Французи, Британци и остали чували су наше највеће светиње да не доживе судбину оних сто педесет цркава и манастира који су запаљени и уништени '99. год. а и оних тридесетак који су 2004. годиме страдали. Сада су још само Високи Дечани под заштитом војника КФОР-а, док су остали под заштитом косовске полиције, као и Богословија у Призрену. То значи да су ти наши манастири и цркве у опасности од локалног становништва кога чине косовски Албанци.
Зашто су они у опасности? Зато што је некоме стало да поништи наш идентитет, идентитет и српске државе и српског народа и наше Цркве на простору Косова и Метохије. То су чинили '99. године. Одмах по доласку НАТО снага систематски су палили, рушили, скрнавили, како наше светиње тако и гробља, да би 2004. године изненада поново то исто учинили, на запрепашћење целог света. Све са циљем да нас пониште, да нас потпуно са тих терена отерају, да избришу свако сећање на српски народ, српску државу и Српску Православну Цркву. На пример 2004. године су из цркве Успења Пресвете Богородице у Ђаковици прво протерали наше сестре које су биле тада при храму, једине Српкиње тада у Ђаковици, а онда су запалили, порушили и све однели, почистили, тако да ни један камен није остао. Имамо на стотине места где су они тако исто чинили да би нас отерали са Косова и Метохије, са тих светих простора где су живели наши преци.
У томе нису успели иако се један део нашег народа раселио, избегао. Бог је сачувао душу српског народа, нашу Цркву. Најважније је што су светиње сачуване, већина њих је поново обновљена и обновио се живот у њима – оне сада не само да живе, већ су лепше, чвршће и трајније него што су то биле раније.
Преосвећени, ко је обнављао светиње које су порушене на простору Косова и Метохије? Да ли је постојао нeкaкав гест добре воље власти из Приштине, да ли су ичим помогли да се обнови оно што је порушено?
Прва већа обнова била је од 2005. године, после мартовског погрома. Тада су практично међународни фактори издејствовали ту обнову. Сав новац је дошао преко Савета Европе али су они направили такав систем да се оформи једна комисија под председништвом Савета Европе у којој ће бити представник наше Цркве, представник Завода за заштиту споменика културе из Београда, кога је одређивао директно Министар културе из Београда и два члана из Приштине, представник Министарства културе и њиховог завода. Значи то је прва организована обнова, веома важна за нас јер смо ми учествовали у пуној мери, наша Црква и наша држава. Ми смо предлагали приоритете обнове, радили смо пројекте како ће се нешто обновити и вршили смо надзор над тим радовима. Новац који је одвојила Међународна заједница само је прошао кроз косовске институције. Вероватно им је то требало, нарочито међународним факторима – који су били задужени да сачувају наше културно наслеђе а десило се да их нису сачувал. Да би избрисали трагове и да би на неки начин умирили савест издвојили су материјалну помоћ. За нас је то било значајно јер смо успели да у већини градова, као што су Призрен, Ђаковица, Пећ, Приштина, Вучитрн, Урошевац и неки наши манастири страдали као што су Архангел у Призрену да их поново обновимо и да вратимо живот у те светиње. Данас имамо свештенике у Приштини, у Призрену на два места, обновили смо Богословију, обновили смо седиште епископа у Призрену, Саборну цркву Светог Ђорђа, затим Богородицу Љевишку такође и Храм Успења у Ђаковици, у Пећи исто. И сада у тим местима имамо парохијске заједнице. Оно што је за нас много тешко и жалосно је што нема нашег становништва у тим градовима, које је '99. године такорећи у потпуности напустилo градове, плашећи се за себе и за живот својих породица. Веома мали број њих се вратио јер не постоје услови за повратак. Не постоје услови за рад. Ми смо се трудили да обновимо те порушене светиње. Неки су нам говорили – „Немојте обнављати, нек' се види какви су. Нека цео свет види какви су варвари“. Али шта ми имамо од тога? Ако ми нећемо да обнављамо наћи ће се неко други који ће то обновити, па би се уместо Српске Православне Цркве назвале неким другим именом, а нама није у интересу да неко преузме нашу улогу, да неко други преузме наше светиње и да их обнавља. Значи у тој обнови су учествовале наша Црква, потом наша држава, која је преко Канцеларије за Косово и Метохију много уложила новца; обнову Богословије у Призрену помогла је новчано Руска Православна Црква, норвешка влада је издвојила у Дечанима и Призрену велики новац да се наше светиње обнове…
Обновом наших светиња ми обнављамо и оно што је много важније а то је живот у њима. Оне постају поново у функцији, у њима се служи Литургија. Многи који су избегли желе да дођу у своје светиње на Свету литургију. То је у овом тренутку, а за нека будућа времена надамо се да ће бити боље па да ће моћи наши Срби у већем броју да се врате. Оно што је сигурно, враћаће се око својих светиња. Ако не будемо на првом месту имали своје цркве и манастире, који су вековима окупљали наш народ на том простору, онда се свакако нико у будућности неће вратити на те просторе.
Ја сам дошао на Косово и Метохију први пут '83. године, у манастир Дечане. И толико сам заволео тај манастир да сам тада сам молио Бога да моје служење Богу, Цркви и роду буде у тој светињи и на том месту. И то ми се испунило. Али, и тада као игуман и сада као епископ, морам да кажем да заиста не бих имао никаквог разлога да живим на Косову и Метохији да није наших светиња, да није нашег памћења које је заиста испуњено жртвом, борбом и патњом нашег народа, да се сачува оно највредније на тим светим просторима.
Пећка патријаршија, Високи Дечани, Грачаница и Богородица Љевишка су првенствено жива богослужбена мјеста, а не само споменици културе…
Наше комшије, косовски Албанци, здушно би желели да то буду споменици или музеји. Њима много смета што су то жива богослужбена места, што су ту присутне монашке заједнице и активне парохије. То им смета јер не могу да спроведу свој циљ. Прво су палили, рушили, хтели да избришу сваки траг постојања наших светиња и сваки српски траг. Када то нису успели онда су променили тактику, почели су да присвајају наше културно наслеђе, да говоре како су њихови преци подизали Дечане и све остало а да су Срби некада све то освојили, да су дошли као освајачи на те просторе. Питамо се – како може неко ко је то недавно рушио да каже да је то његово? Зашто би рушили ако је то њихово?
За нас је, понављам, важно да наше светиње буду места где ће и даље бити присутне монашке заједнице, а исто тако по градовима парохије, јер наши задужбинари су их и подигли са циљем да буду молитвена места а не да буду само споменици нечега и да причају о нечему шта је некад било. До сад смо уз Божију помоћ то успевали.
Сила Божија нас у томе држи, крепи и чува, као и благодатно присуство Светога Стефана Дечанског, чије мошти су у манастиру Дечани. То је једини српски краљ који је остао на простору Косова и Метохије и који никада није дозволио да га ико помери одатле. Док је он ту, он влада Косовом, он је суверени господар тих простора и ми, надајући се и уздајући се у његову помоћ, истрајавамо и опстајемо.
Преосвећени, ви сте и ректор Богословије у Призрену. Ове године излазе и први матуранти. Како богослови живе у Призрену и какво је сада стање у Богословији?
Богословија Светог Ћирила и Методија је основана 1871. године. Када смо 2011. решили да обновимо њен рад, после 12 година паузе која је направљена у раду те школе, многи су били сумњичави. Заиста, било је веома тешко то и замислити после свих дешавања 2004, када је потпуно спаљена (а од '99. г. професори и ђаци не живе у њој и не уче, и Богословија је привремено измештена у Ниш). Али, и то је Божији благослов. Господ нас је покренуо на то добро дело, па је Свети архијерејски сабор донео одлуку 2011. г. да се обнови рад наше школе. Кажем, многи су тада били сумњичави, скептични – да ли је уопште могуће тако нешто и да ли је добро да тако нешто радимо, с обзиром на то да ће деца ту учити, у граду где је остало само десетину Срба а било их је раније 8-10 000. Било је најтеже почети. Прво смо обновили зграду школе, а онда је кренула обнова и других здања унутар богословије. Тада смо заиста осетили Божију помоћ и да је Божија воља да се обнови рад школе, јер она представља мотор за целу нашу Епархију и за нашу Цркву, не само на Косову и Метохији него у целини где год да живимо.
Данас сви срећни што имамо 53 ученика и десетак професора, свеукупно нас има око 80 унутар зидина у дворишту Призренске богословије, а у целом граду има око 15, 20 Срба. Ове године завршавамо обнову целог комплекса. Успели смо да прикупимо негде око три милиона евра путем донација. Помогли су нам: Европска комисија, Руска Православна Црква, наша држава преко Канцеларије за Косово и Метохију, Норвешка влада. Један Италијан је дао велики прилог. Ми успевамо да уз помоћ дарова и донација обновимо сва та здања и омогућимо услове за рад школе. Показује се да, ако имамо храбрости да закорачимо у живот, онда је Господ тај који нас прати кроз живот у сваком делу и на сваком месту. То се покзује и у Призрену у овом нашем времену, када су многи сумњали да је то уопште могуће или нешто друго. Тако се ето показало да је могуће Божијом вољом и Божијом помоћи.
Једна од држава која је подржала улазак Косова у УНЕСКО је и Црна Гора. Како су то прихватили Срби који живе на Косову и Метохији, с обзиром на то да је краљ Никола ослободио Дечане, Ђаковицу, Пећ?
Гласање које је недавно било у Паризу, и оно које ће тек да буде сад почетком новембра[2], јесте политичка одлука земаља које су чланице УНЕСКА-а и које имају право гласа. Нису ту много битни разлози, чињенице, аргументи. Нема ту много расправе у вези са тим. Једноставно, те делегације у Паризу при УНЕСКО-у добијају инструкције из центара својих држава и оне тако гласају. Ми смо свесни тога и ми чинимо све што можемо, да наше пријатеље и све који гласају, уверимо у реалност, у то како ставри сада стоје, као и у опасност која прети културном наслеђу Косова уколико одлука буде позитивна. Међутим, то је једна политичка одлука као што је била и политичка одлука да се додели независност такозваној држави Косово, која то није ничим заслужила. Прво је требало да се остваре стандарди па онда статус, али су после мартовских нереда променили мишљење па је речено да им дамо статус па ће онда да следе стандарди. Стандарди никад нису уследили. Сад им се додељују на чување они највреднији средњовековни споменици културе на Косову и Метохији, какве немамо у свету, у том рангу, а недавно су на зидовима Дечана и Богословије и где год су друго могли исписивали погрдне пароле УЧК, ИСИС и разне друге поруке. Мора се рећи, то јесу писали појединци али, са друге стране, нико није то гласно осудио, као ни претходна рушења и скрнављења наших светиња.
Е, једноставно међу тим земљама се нашла и држава Црна Гора. Ми смо сви то са тугом примили али свесни да је и то учињено ради некаквих интереса земаљских. Како Црна Гора, тако и Македонија условљене су и на неки начин принуђене на тако нешто. Нису били можда довољно ни свесни шта то значи на дугорочном плану за њихову државу и народ и шта тај чин представља имајући у виду нашу прошлост и историју. Нису размишљали о томе како би се у таквом тренутку понели наши претходници, наши преци владари, који су често жртвовали и себе и народ и земљу да би сачували част и образ. И ево – до дан данас ми постојимо, и као народ и као држава, захваљујући том опредељењу Лазаревом не за земаљско царство него за оно што је увек и довека, за Небеско. Но, у овом тренутку све што се ради ради се да кажем из неких тренутних интереса који имају за циљ да се сачува власт и да се добије нешто привремено, земаљско, пролазно а не гледа се у будућност – на генерације које ће доћи и шта ће те генерације говорити о нама. Да ли ће се стидети наших поступака, имајући пред собом историју свога народа.
Не замерамо дакле у смислу да некога због тога мрзимо, далеко од тога, али нам је жао и заиста не можемо заборавити да је у једном кључном тренутку – када су хтели да нам одузму не само оно што је земаљско, већ и оно што је духовно, и душу да нам узму – онај ко би требао најпре да нам пружи руку и да помогне окренуо главу, или нас можда још више гурнуо низ брдо да би се што пре стрмоглавице доле срушили. Но, неће дати Бог.
Без обзира на гласање и на све остало, ми ћемо опстати. Не зато што људи тако хоће, него зато што Бог тако хоће, јер много тога се не дешава по човеку. Иако човек хоће да суверено влада весељеном, Божија је задња у свему те ће тако и у овоме Божија бити задња.
Као што рекох, нека Господ опрости свима онима који чине такве грешке које могу да коштају и садашњост а и будућност. И ми смо имали грешака. И у недавној прошлости. Знамо шта се све дешавало и како смо грешили и у Београду и на другим местима и ево сад трпимо због тога и на Косову и Метохији, али и у другим крајевима где су Срби живели а више не живе.
Оно што је примјетно је да се до овог догађаја, можда помало успавани српски народ у централној Србији и Београду пробудио, и на разне начине побунио против уласка Косова у УНЕСКО. О томе говори и петиција коју је за непуних седамдесет два сата потписало 100 000 људи, Срба махом из Србије али и из других крајева. Шта ви кажете о томе?
За све нас Косово и Метохија није само територијални појам, то није само територија. Косово и Метохија су и срце и душа и биће српског народа без обзира где живели. Ако данас погледате – да ли овде у Црној Гори, да ли у централној Србији, да ли широм света, у дијаспори – наићи ће те на људе који ће да кажу: моји преци су са Косова и Метохије. Значи, то је нешто што је дубоко усађено у нас. А ако погледамо исто тако у прошлост како су се наши претходници борили за стару Србију и за те наше просторе, за те светиње, онда заиста није чудо што данашњи млади, који чак нису ни били на Косову и Метохији, у дубини своје душе осећају да то припада нама и то се не може избрисати кроз једну генерацију. Чак и да они успеју нешто сад да постигну, већ друга, трећа, пета генерација ће имати жељу да поврати то што је уткано у наше биће и што представља управо наш идентитет. Не можемо постојати ако заиста не будемо имали везу са Косовом и Метохијом, јер смо ми утемељени на тим основама. То су наши темељи, то су наши корени који су дубоко прожети свим оним што се дешавало, што се данас дешава и што је за нас, за наш народ, за нашу Цркву и за нашу државу битно.
Имала сам прилике да разговарам са официрима војске и полиције који су у ратним годинама по службеној дужности одлазили на Косово и Метохију да бране своју отаџбину и народ. Причали су ми да чак и ако би се нашао неко за кога је то била искључиво службена дужност и ништа више од тога, када би ступили на тло Косова и Метохије прорадиле би неке друге емоције, нека друга свијест и од тог тренутка би важило само: Не дам, ово је моје, моја земља, земља мога оца, мога дједа, мојих предака.
Како да објаснимо овим и будућим генерацијама тај дубоки утисак, тај емотивни сусрет Србина са Косовом и Метохијом?
Ево ја ћу одговорити кроз мој пример. Већ сам рекао да у својој раној младости нисам био на Косову и Метохији. Читао сам у књигама кроз наше епске јуначке песме и нешто сам мало учио у школи. Завршио сам војску и после војске уследио је мој први одлазак на Косово. То је било као да сам дошао у очев дом кога сам тражио годинама. И ја сам стварно осетио да је то моја постојбина и отачаство, отаџбина. Управо на простору где никад нисам раније био, решио сам да све оставим: свој дом и родитеље, пријатеље и школу коју сам завршио и да одем да служим у Дечане, где је тада било само 1% Срба. Мој први одлазак у Дечане '83. годне, био је возом из Београда до Пећи. Сећам се, у 10 сати увече је кренуо воз а у Косову пољу су мењали вагоне па су тамо нешто радили тако да смо ми од Косова поља преко Клине, Метохијом ишли у Пећ. Ја сам гледао ту земљу која је тада мени била непозната али сам је јако заволео. Она је зрачила нечим што ја до тада нисам срео у свом животу.
То је оно о чему сам причао, што је уткано у ту земљу. Та земља је освештана, натопљена крвљу, знојем, сузама наших предака. Нема ни једног места на Косову и Метохији где нема костију српских јунака и оних Срба који су ту живели са решеношћу да сачувају Косово и Метохију. Па само узмите Косовски бој, како су наши, борећи се, на Косову оставили своје животе и после тога колико још пута у историји. Има нешто што се не може објаснити људским речима, језиком овога света, има нешто где Господ дела. Ја заиста сматрам да то што ја данас живим на Косову и Метохији и што сам спреман до краја свог живота да останем на том простору без обзира шта се дешавало, а само у последњих 20 година се много тога десило, што би било разлог за многе да оду и да се више никад не врате, да је то благослов Божији и свих наших Светих предака.
Многи млади људи, када им се укаже прилика и позовемо их да посете Косово и Метохију и светиње, осете се као да су посетили Христов гроб, као да су били на Светој земљи. Многи са страхом дођу а са радошћу оду. Многи сматрају да ће, када дођу на Косово и Метохију, тамо затећи неко страшно стање, ужасно нешто што одражава сва ова збивања што су се десила у нашој блиској прошлости, међутим када дођу у Патријаршију, Дечане и Призрен толико се духовно обнове, озаре, да одлазећи са Косова и Метохије одлазе као да су други људи. Потпуно освештани, како бих рекао, тим светињама, тим светим простором. Ми смо свени тога, и зато је Косово и Метохија за нас више од територије, више од онога што је земаљско, пролазно или рецимо више од онога што оно представља за наше комшије косовске Албанце. То је наша нада и то нам даје снагу да истрајемо, без обзира шта се тренутно дешавало. Ми знамо да нису само људи ти који ће одлучивати о коначној судбини наших светиња и уопште те територије која се зове Косово и Метохија. Бог ће рећи задње. Ако је у овом рату '99. год. и у том послератном периоду сачувао нашу Цркву и монаштво, свештенство и овај преостали народ на том простору, значи да Господ има неке планове са нама. То је један залог који је практично сачуван за нека будућа времена. Са том надом ми живимо, са том надом ми обнављамо порушено и са том надом подносимо тегобу свакога дана. Да нас Господ погледа и да нам Господ дарује и моћи и снаге а и трпљења да поднесемо све то што се тамо дешава.
Преосвећени, како у овом тренутку живе Срби и наше монаштво на Косову? Да ли има повратника и да ли има наде да ће се Срби вратити на своја огњишта?
Највећу забринутост изазива данас то што се поједини Срби, који су раније отишли са Косова и Метохије или већ дуже време живе негде у централној Србији и Црној Гори или негде друго, решавају на један, да кажем, врло штетан корак, а то је да продају своју имовину. То је оно што нас много забрињава и боли у овом тренутку. Ја сматрам да је то практично рак рана за наше свето Косово и Метохију. Не смемо продавати нашу земљу. И не страдају од продаје српске земље само они који су остали да живе на Косову и Метохији, тиме што наше комшије све више освајају, него је то штетно и за те људе који продају: касније се врло брзо покаже да то није било благословено и нека их Божија казна стигне у животу. Једном човек погреши у животу па испашта и он и генерације, а то није добро. Ми имамо један фонд који смо основали при нашој Цркви, где сви улажемо у тај фонд по своју лепту, колико ко може, да бисмо откупили негде неку парцелу, земљу која је критична, да не би пала у руке наших комшија који нам не желе добро. Црква колико и како може то откупљује и чува.
Оно што за нас представља велику радост у овом тренутку јесте то што се на Косову и Метохији рађају деца. То је заиста нешто што се опет не може објаснити људским речима. Како то да тамо где је најтеже, где људи немају ни посла, ни неких других да кажем животних сигурности, да се деца тамо рађају? Али и то је нешто Божије, јер рађање је Божији дар. Сад се у Грачаници роди више деце него у Нишу. У једном селу, Шилово, у Косовском поморављу имамо 40 ђака првака, два одељења морају да се оформе што раније никад није било. И то је опет нека врста одбране, да се бранимо рађањем, да се бранимо тиме што ћемо више да одлазимо у цркву, тиме што ћемо да подижемо више нових храмова и тако. Човек као свако живо створење има потребу да се бори за живот који му је Бог дао.
Преосвећени, питам вас као Владику рашко-призренског и косовско-метохијског, која је ваша порука нама Србима како да бранимо Косово и Метохију?
Бог брани Косово и Свети, а ми само да истрајемо на Христовом путу, на путу Светога Саве, на путу Светога Петра Цетињског. Свети Сава и Свети Петар Цетињски су испред себе као свој идеал имали Богочовека Христа. Нису имали нешто земаљско. Зато је њихово дело успело и траје до данашњег дана, а ми следујући Светом Сави и Светом Петру Цетињском и ми за идеал треба да имамо Богочовека Христа и да се надајући у Бога свакодневно трудимо на ономе што је Божије и ономе што је људско а што није пролазно и привремено, него што радећи остављамо будућим генерацијама, нашим потомцима. Наш Патријарх Павле блаженопочивши, који је већи део свог живота управо оставио на Косову и Метохији као епископ рашко-призренски, говорио је да смо ми сарадници Божији, сатрудници. Треба да будемо пријатељи Божији, да имамо кроз свој живот успостављен савез са Богом, да ми приносимо Богу дарове духовне и жртву, чинећи добра дела и гајећи врлине, а онда нас Господ неће оставити, где год да живимо. Ја не бих рекао да је данас најопасније живети на Косову и Метохији и да је ово време данас најгоре. Мислим да је било и горих времена, али да су били бољи људи. Јачи и чвршћи. Да се и ми угледамо на њих, па и ми данас да будемо јаки и чврсти, и да се молимо Богу да нам Господ да трпљења и силе своје, да и ми истрајемо. Не својим снагама, него помоћу Божијом, а надамо се да ће у будућности доћи и боље генерације које ће се удостојити да оно што смо ми данас изгубили они поврате и све у славу Божију.
[1] Владика Теодосије је за Радио Светигору говорио прије гласања о пријему тзв. државе Косово у УНЕСКО. На гласању, одржаном 9. новембра 2015. године у сједишту УНЕСКО-а, није усвојен предлог да се тзв. држава Косово прими у ову међународну организацију.
[2] Владика Теодосије је за радио Светигору говорио прије 9. новембра 2015, када је одржана сједница Генералне скупштине УНЕСКО-а на којој се гласало о пријему тзв. државе Косово у ову организацију. Подсјећамо наше читаоце да се већина чланица УНЕСКО-а изјаснила против пријема „државе Косово“ у ову организацију.
Са Владиком је разговарала Оливера Балабан
