Брак представља нераскидиву везу. Брачна правила Српске Православне Цркве само понављају да је православни брак „доживотна духовна и телесна веза. „Постоји само један законит разлог за развод, каже св. Теофан Затворник: неверство супружника“. А свети Козма Етолски вели:„Власт да се растављате немате, и једино вас смрт и блуд могу раздвојити“.
Рекли смо да је прељуба основни узрок за развод брака који Црква признаје и уједно једини који постоји у Светом Писму Новог Завета: Ко отпусти жену своју, осим за прељубу, и ожени се другом, чини прељубу (Мт. 19,9). Свети Оци веле да су муж и жена дужни да оду архијереју да их растави ако се догоди да жена падне са другим мушкарцем или муж са другом женом.
Такође, брак се може развести кривицом жене ако је она хотимично, без оправданих и веома рестриктивноодређених здравствених разлога (очување њеног живота), извршила побачај, будући да канони побачај изједначавају са убиством, или пак ако хотимично и трајно спречава своје оплођење, пошто је тиме осујећен циљ брака, а то је потпуна животна заједница и рађање и васпитавање деце.
Још једно интересантно питање: да ли је у случају прељубе развод обавезан? Ово питање разматра се већ у Јермином Пастиру, старохришћанској пророчкој књизи са почетка другог века. Ево шта тамо пише: „Господине, ако неко има жену верујућу у Господу и нађе је у некој прељуби, да ли греши муж ако и даље живи са њом? Ако муж сазна за њен грех и жена се не покаје него остане у блуду своме, а муж и даље живи са њом, бива крив за њен грех и саучесник у прељуби њеној. Шта ће онда учинити муж ако жена остане упорна у тој страсти? - Нека је отпусти, а он нека остане сам. Ако пак он отпустивши жену ожени се другом, и сам чини прељубу. - А ако Господине после отпуштања жене, покаје се жена и хтедне да се врати своме мужу, зар неће бити примљена?
Само свештеник ни у ком случају нема права да својој жени опрости прељубу, а када би то и учинио, одговарао би за црквени преступ и био би лишен свештенства. Но, и поред овако јасног става Цркве о браку и његовом разводу, кризе хришћанских бракова данас представљају реалност. Ово првенствено стога, што у брак често ступају незреле и неприпремљене личности, самовољне и неспремне на жртву. Када прође романтична фаза заљубљености и када се супружници суоче са проблемима свакодневног живота, они се „охладе“ и живот у заједници постане им „досадан“ и „сувише напоран“. Брачни другови се удаљавају и заборављају да су икада осећали љубав једно према другом. Јер брак се данас, делом и захваљујући лаичком законодавству, доживљава као формална заједница која траје док за њом постоји интерес емотивни, практични, материјални а онда се једнострано или договорно може раскинути. Људи су навикли да угађају себи и да живот уређују онако како им одговара. Зашто бих остао на послу који ми не доноси довољно новца, зашто бих остао у партији чије су шансе на изборима мале, зашто бих остао у браку којим нисам задовољан? Сам управљам својим животом, нећу да будем роб конвенција...
Један савремени богослов пише:
„Ради се о начину живота који се данас у потпуности окреће око јединке и који изгледа искључује могућност надилажења индивидуализма. Односи међу људима свели су се на потчињавање: или потчињаваш или биваш потчињен“. Живот се одвија брзо. Особа супротног пола постаје предмет жеље. Пре или касније, када жеља буде задовољена, престаје потреба за том особом и појављује се равнодушност. Љубав је, као и све друго, потчињена индивидуалним потребама и жељама. Једноставно тако функционише пали човек. Заборавља се да је заједница хришћанског брака нешто много трајније и узвишеније. Ту се тражи потуно предавање једно другоме по узору на Христа и Цркву. Протојереј Алексеј Јанг пише: „Иако веома успешни бракови садрже извесну дозу ероса, то дефинитивно није најзначајнија компонента дугог и срећног брака. Напротив, тамо где се особе држе мита о романтичној љубави, пропаст није далеко“.
Шта дакле да се ради када до неслагања у браку дође? „Треба претрпети, каже св. Теофан Затворник, и наставља, јер нама је дата свеопшта заповест да носимо терет једни другима; тим пре је то дужност оних који су толико блиски као супружници“. Никад не очекујте и не тражите љубав за љубав, похвалу за смирење, и захвалност за служење саветује један старац. Искусни духовници обично кажу да се људи који живе у браку спасавају трпљењем тешког карактера свога супружника и попуштањем један другоме. Јер управоје трпљење и подношење свега својствено истинској љубави,како вели апостол Павле (1. Кор. 13,7). Осим трпљења и попуштања за брачног друга се треба и молити Богу. Валаамски старац, схиигуманЈован, препоручује једноставну молитву:
„Спаси Господе и помилуј мог мужа (или моју жену)
(име), сачувај га (сачувај је) и уразуми“.
У реду, ако хоћеш да одложиш крст који си добио приликом
ступања у брачну заједницу, ако желиш да скинеш са главе
венац који си добио на Светој Тајни венчања свакако си
слободан да то урадиш. Али онда постајеш налик Јуди
издајнику и више се не можеш назвати хришћанином. То је
онда већ један облик духовне смрти, која ће касније, као
што смо рекли, само бити констатована разводом. Јер ти
чиниш оно што ти је воља, а управо то представља главну
идеју кнеза овога света. И нема ни једне идеје чији би дух
биотако противан Христовом учењу као што је ова. Јер сам
сишао с неба не да творим вољу Своју, него вољу Оца, Који
ме посла,. каже Господ. Ми треба да се угледамо на
Господа. А ово је воља Оца Који ме посла: да све што ми је
дао ништа од тога не изгубим (Јн. 6,38-39).
Тако сте и ви као супружници дати од Бога једно другом, и дужни сте да се чувате, да не изгубите једно друго. „Због тога је муж, будући да је глава, каже свети Григорије Богослов, дужан да зна како да исцели тело; чак и када на њему има безброј рана, глава никада не одсеца себе од тела. Зато немој да повређујеш своју жену, јер је она твоје тело. И као што је незамислива ствар да неко наноси ране сопственом телу, тако је незамислива ствар да се неко раздвоји од своје жене“. А свети Јован Златоуст саветује мужу: „Макар требало жртвовати душу за своју жену, макар требало хиљаду пута бити посечен, макар требало поднети и претрпети сваковрсна страдања, немој одбити“.
А развод је, по Златоустовим речима: „чин који је противан како природи, тако и Божијем закону; природи зато што раздваја једно тело, а закону зато што покушавате да раздвојите оно штоје Бог сјединио и забранио да се раздваја“. Зато Црква на развод гледа као на катастрофу, трагедију и велики грех.
Други брак назива „пристојном прељубом“. „Као што је девственост боља од брака, тако је и први брак бољи од другог“ каже свети Јован Златоуст. А свети владика Николај вели: „Први брак Црква благосиља са радошћу, други са жалошћу“.
Отац Јован Мајендорф пише да други брак представља „одступање од хришћанских норми“, „Хришћански брак може бити само један, не по сили апстрактног закона, или моралног закључка, него у самој својој суштини, као Тајна Царства Божијег која води у вечну радост и вечну љубав“
