17.септембра се прославља дан кончине владике Василија (Родзјанко;1915-1999), епископа Сан-Францишког и Западно-Америчког (Православна Црква у Америци), изузетног архипастира и проповедника, учесника у скоро свим трагичним догађајима XX века. Владику није заобишла ни судбина „затвореника за веру“-мучио се у затворима комунистичке Југославије. О тој страници његовог живота говори доле објављена глава из успомена владике Василија. Дневник успомена објављен је по други пут, 2016.године, у издању Сретењског манастира.
Хапшење
Сутрадан су ме позвали на разговор. Испитивао ме је образован човек. На крају испитивања је признао да је похађао богословију, али да није нашао заједнички језик са Црквом, и сада ствара нови свет. Разговор је био дугачак и досадан. На крају ми је рекао: „Можете бити слободни ако нам дате обећање да се нећете понашати као што сте се до сада понашали. Видимо да имате утицај на народ. Обећајте да нећете користити тај утицај у верске сврхе.“
Испоставило се да су ме окривили за подметање пројављивања иконе. Негодовао сам: „Како сам могао у туђем дому, и то у дому секретара комсомолске организације да урадим било шта?!“ Али, остали су при свом. Тада ми је речено: „Обећајте да ћете престати да ширите назадњаштво и да ћете свим силама помагати Народном фронту“. А „Народни фронт“ је била лукава фраза. У суштини то је била комунистичка партија Југославије, конкретно титовска линија. Одговорио сам да сам лојалан грађанин Југославије, да никада нисам ишао против власти, али да, са друге стране, не могу да пристанем на оно што није у складу са Јеванђељем. Узвратио је: „Па, добро, сада сте себи потписали пресуду.“ Опростили смо се. Следећег дана је дошао са два наоружана војника и ухапсили су ме.
Али су ме ухапсили. Не само мене, већ и велики број парохијана који су се бацили да ме бране. Све се одиграло на празних Светих апостола Петра и Павла. Храм је био затворен. Чувар је седео у кућици и дрхтао од страха да ће га убити. Довезли су нас у Бачку Тополу. Био је то центар округа, удаљен неких дванаест километара од села Пачир. Кренули су да испитују. Седео сам и чекао. Чуо сам неке телефонске разговоре, позиве и преговоре. Изненада је пришао полицајац који нас је ухапсио и обратио ми се: „Тамо се окупио народ и моле да будете ослобођени како бисте служили цркви. Решили смо да им изађемо у сусрет. Ми ћемо вас одвести тамо. Али, понашајте се разумно! Ако будете радили нешто како не треба, сами знате...“
Сео је на мотоцикл. Мене је сместио иза. Био сам у мантији. Помислио сам, ако се крајеви мантије подвуку под точак, слетећемо. Никада у животу се нисам возио таквом брзином. Одузимало је дах. Пролетели смо тих дванаест километара и зауставили се код градске управе. Народ је викао: „Вратите нам свештеника! Немате права да забрањујете богослужења. Нарушавате нашу верску слободу.“ Био сам дирнут храброшћу и одлучношћу тих људи.
Када смо пристигли, полицајац је рекао: „Идите тамо“. Остао је да стоји, није желео да приђе народу. Ја сам се попео на неке таљиге и обратио се верницима: „Умирите се, служба ће бити. Данас ћемо се молити, и прославити празник Петра и Павла, и урадићемо све како доликује. Идите мирно у цркву.“ Тамо је било много омладине. Уочи празника, када су ме два војника ухапсила, и после, када сам седео у подруму који је потом претворен у затвор, и касније, током испитивања- све је подсећало на Велики Петак. А наш пут у храм је подсећао на Васкршњу литију: народ је певао, омладина викала: „Живио попа“.
Наравно да сам схватао да се неће све тако једноставно завршити, да је ово само почетак. Али, без обзира, била је то изузетна победа, победа верујућих, црквених људи који су се осмелили на тако одважан корак. Како сам и претпостављао, неки од њих, најтоплији и најревноснији платили су животом.
После пар дана, опет сам био ухапшен. Био је измишљен суд. Моју кривицу „судије“ нису могле да докажу. Нису могли чак да искористе икону, јер су је уништили.
Када сам завршио у затвору и када је изречена пресуда: осам година „за прекорачење дозвољене верске пропаганде“ („прекорачење дозвољене верске пропаганде“), схватио сам да сам закорачио на пут страдања за веру, пут којим су многи ишли. Било је тешких тренутака, али ми је Бог увек помагао духовно. Пребацивали су ме из затвора у затвор-не знам из којих разлога и са каквим циљем. Било је све укупно шест затвора, док ме на крају нису сместили у логор, где је требало да одседим осам година.
Услови живота у затвору су били тешки. У једном од њих-ужасни. Ћелије су биле пренатрпане, затвореници су буквално спавали једни на другима. Ако је некоме требало да устане, прескакао је преко руку и ногу. Зато су се све време чуле грубе псовке. То је био ад.
И видим сан- Серафим Саровски: „Што си се ражалостио? Радуј се због тога, радуј се. Христос воскресе!“
Десило се да сам од умора заспао, а да се нисам помолио. Сањам: гледа ме старац са седом, у два прамена подељеном брадом. Препознајем га: то је Серафим Саровски: „Што си се ражалостио? Зашто се толико бринеш? Ја сам себи направио такав живот да би онај стари, грешни човек у мени умро, а нови васкрсао; а ти си добио то-ниси сам направио, него добио. Радуј се због тога, радуј се. Христос воскресе!“
Пробудио сам се. Било је све другачије. Споља гледано, ништа се није променило, али унутрашње-био сам други човек. Тог дана, а тако се по промислу догодило, први пут за неколико месеци су нам дали папир како бисмо писали писма ближњима. Нисам издржао, не обазирући се на околину, написао сам: „Ове ноћи ме је посетио Серафим и бодрио ме.“ Вероватно да нико није приметио написано или није разумео смисао. Моја супруга је добила писмо, и оно ју је обрадовало.
У логору
Шта се догађало са мојом „супругом“ Марусјом у то време и до тога? Предавала је руски и енглески језик у средњој школи. После мог хапшења, директор ју је позвала и у сузама испричала како је добила наредбу да је отпусте. Са изговором да не може супруга народног непријатеља да васпитава омладину. Отишла је кући. Чекала су је двојица наших синова, биолошки и усвојени. Сви су, наравно, били потресени. А Марусја је, како су ми потом испричали, пришла кућном иконостасу и почела да се моли.
У своје време, још као девојчица, у Курску је посећивала храм Казанске Мајке Божије, који су изградили родитељи преподобног Серафима. Видела је то место где је мали Прохор Мошнин пао са звоника. Мајка је у ужасу дотрчала, мислећи да је он погинуо, а дечак је стајао читав и без огреботине. Супруга је отишла тамо јер је много поштовала Серафима. Почела је да му се моли за помоћ. «И одједном,-како је касније говорила,-осетила сам да између мене и другог света нема препрека, да је овде. Осетила сам да неко стоји иза мојих леђа и говори ми: „Не бој се, узимам га под своју заштиту“. Погледала сам около, физички никог није било. Схватила сам да је то био преподобни Серафим. Тада сам заплакала и рекла: Боже мој, нисам тога достојна.“»
После неког времена-позив: долази родитељ једног од њених ученика и говори: „Да ли бисте пристали да дајете приватне часове?“ Затим су дошли и други родитељи. Убрзо је боље зарађивала од приватних часова, него што је зарађивала у гимназији. Имала је чак могућност да ми шаље пошиљке, које су ми помогле да преживим.
У логору смо сви, колико нас је било, вукли вагоне за локомотиву. Вукли смо их као бурлаци. Руке су ми биле покривене гнојним ранама, јер је чистоћа била ужасна, а хигијене није ни било. Требало је вући тешка колица са песком узбрдо. Био сам млад, снажан, и поред тога, било јако тешко. Поцепао сам кошуљу и увезао је тако да колица не додирују ране. Дешавао се да сам падао. Тада би чувар прилазио и ударао би ме ногом: „Устај!“
1950. године се одједном све променило. Наравно, нисмо знали због чега. То је био моменат када је Запад почео да пружа Титу помоћ у његовом супротстављању Стаљину. У логор је дошла међународна комисија да провери услове у којима живе затвореници. Од тог тренутка ужасни затвор скоро да се претворио у бању. Мој сабрат и ја смо морали да производемо дневно 700 цигли од глине. Пунили смо модле глином, глина се сушила и потом пекла. Ако затвореници нису испуњавали норму, били су кажњавани. Сабрата и мене нису ни једном казнили-увек смо стизали да испунимо задатак. На крају крајева, постало је могуће: услови су били лакши, боље су нас хранили.
Једини начин да се преживи у таквим условима су вежбе. Ја сам то схватио и почео да правим велике метаније
Једном, а било је то на Васкрс, добио сам добру пошиљку. Знао сам да се у логору налази свештениј Алексеј Крижко којег сам и лично познавао. Срели смо се у затвору, али су нас тада раздвојили. И ето, решио сам да га обрадујем. Послао сам му преко једног затвореника пошиљку са васкршњим поздравом у нади да ме неће одати. Али је стражар видео поклон. Почела је истрага. Ставили су ме у самицу. Не знам шта се десило са тим свештеником, више га нисам видео.
Самица је била камена кутија без прозора. Бетонски зид, без грејања. Зима, а ја нисам имао топлу одећу. Једини начин да преживим у тим условима, без болести-биле су вежбе. Схватио сам то и почео да правим велике метаније. Када бих се угрејао, легао бих да спавам. До тренутка док нисам почињао да дрхтим од зиме. Будио сам се и опет правио метаније. Чуо сам како су стражари, гледајући кроз отвор, коментарисали: скроз је полудео. Али сам ја настављао „да лудим“. Само тако сам издржао. Испоставља се да се уз помоћ метанија може преживети зими, без хране. Слава Ти, Господе, слава Ти!
