Борис Норштејн живи у Курчатову, где се одселио из Москве пре двадесет година, и осликава храмове, израђује мозаике и васпитава шесторо деце.
Два пута годишње му у госте долази отац-Јуриј Норштејн, творац тако дивних цртаних филмова, да му у томе вероватно неће бити равног. Посебно што данас и анимирани филмови и кинематографија теже да буду индустрија а не уметност.
Отац и син имају потпуно различит живот. Борис Норштејн целе дане проводи у храму. Његов отац, долазећи у Курчатов, залази у храм, да погледа шта ради син. Они су представници двају поколења, од којих је једно 1990-их пришло Цркви и осетило се као код куће, и друго које није могло да преброди нешто у себи.
-Борис, испричајте о вашем детињству и оној атмосфери која је била код вас у породици. Познате московске вечере на којима су се водиле бескрајне беседе о животу и уметности,-вероватно је тако било и код вас?
–Живели смо у новоградњи Белајево, због чега смо имали малу кухињу. Искрено говорећи, не сећам се добро свега. Наравно, долазили су многи мамини и татини пријатељи (наравно, више татини)- сви који су радили на „Сојузмултфилму“. Од познатих личности видео сам и познавао све. Едуард Назаров је живео у нашем насељу. Чак је постајао такав „пут живота“-од наше до његове куће. Он и тата би, када је било неопходно предузети некакву важну одлуку или само отворити душу, проводили вечери у разговору, шетајући тим „путем живота“.
-Тада се у круговима интелигенције под духовним животом сматрало интересовање за уметност. Али, при томе, многи су у домовима имали Свето Писмо, које се такође доживљавало као споменик културе. Да ли сте ви имали Библију у кући?
–Имали смо! Тата је купио, са илустрацијама Густава Дореа и ја сам много волео да је листам. Пробао сам да читам, али је била писана старом ортографијом, са словом јат, стога нисам ништа разумео. А да гледам слике, то сам волео. Наравно и потписе испод слика сам изучавао.
Па и сва западноевропска уметност је изграђена на јеванђељским темама. Наравно, нисам познавао те теме, само називе, али са друге стране, ни родитељи ми то нису много објашњавали.
«Сестру и мене у детињству нико није држао за руку»
–Како је текло ваше образовање?
–После осмог разреда уписао сам се у архитектонску школу. У школи сам био довољан, није ми ишло учење. Не умем да учим. Да изучавам могу, али да учим-не.
– Није било интересантно?
– Ни сам не знам. Постоје људи који кажу: „Ево, ја ништа нисам радио целе године, изашао и положио испит са претицом“-ја никада нисам успео. Никада нисам могао то да урадим. Једни не уче и добијају позитивне оцене, а мени се чини да знам подједнако, али не могу више од тројке да извучем, и крај. Али сам у средњој био добар ђак.
– Зашто баш архитектура?
–Можда зато што је у суседном дому живео мој познаник, чија је мама радила у тој школи и он ми је рекао: „Хајдемо заједно“.
– А отац је желео да ви...
– Отац је говорио: «Ти си идиот, треба у неку техничку школу да идеш!» (Смеје се.)
– Али то је као критика. А као жеља? Цртали сте?
–У детињству сам цртао, па сам престао, па сам опет почео.
–Похађали сте часове цртања?
– Не, нисам ишао ни у какве уметничке школе. Ствар је у томе, да маму и тату у детињству нико нигде није водио за руку, све су сами радили: тата је сам кренуо у уметничку школу, и мајка исто. Они су решили да и сестра и ја треба тако да поступамо.
– Како су вас васпитали?
– Може се рећи, никако.
– Једноставно сте живели у средини за коју се сматрало да сама формира?
– Да. Сматрало се да сама формира.
«Позивају-значи идеш да служиш»
–Ви сте уписали архитектонску школу. Шта је даље било?
– У школи сам из неког разлога почео добро да учим. Не знам шта се променило,али сам чак и стипендију добијао. На другој години се у мени пробудио интерес за сликарство, и од тада сам сањао да ћу бити уметник. Толико да сам до четврте године изгубио сваки интерес за архитектуру. Схватио сам да ће ме ускоро позвати у војску, а онда ћу постати сликар. Тако се и десило.
– Где сте служили?
–Од 1987–1989 сам прво служио годину и по дана у Украјини, после још пола године у Јерменији. Био сам тенкиста. У Јерменији само што нисам био смрвљен: били смо резерва.
– Али војска је још била...
– ...совјетска. Обична совјетска армија. Такав хаос, као 1990-их још није био.
–А „деспотизам“ о коме су тако волели да пишу 1990-их, да ли је постојао?
– Знате, биле су разне ствари, али ништа такво нисам видео. Нешто се понекад шушкало, али код нас није било ничег сличног.
– Зашто сте ви уопште отишли у војску? Обично деца из породица као што је ваша не иду у војску. За њих је припремљен неки специјални коњички пук, ако се нису „извлачили“.
–Било је тога, да. Али је отац категорички био против било каквих коњичких пукова. Нисам „ескивирао“-сматрао сам да није ништа страшно. Моји родитељи су сматрали: зову-значи идеш да служиш.
–1987.године није се само у Јерменију могло доспети.
–Још-у Авганистан. Све у свему, било је много прелепих места.
– Они су вас, поред свега, ипак благословили да служите?
–Не да су дали благослов,већ су рекли: зову-значи идеш.
«Читао сам Јеванђеље и мислио да се никада неће завршити»
– Вратили сте се из војске, а на прагу је стајала 1989.година. Чиме сте се бавили?
–У школи смо имали професора из сликања и цртања, младог, тек што је завршио институт. Нас неколико се зближило са њим. А он је паралелно-сада се тачно ни не сећам, радио у студију на „Бауманској“, који се тада тек недавно отворио.
Ми смо одлазили тамо да се допунски бавимо сликањем и цртањем. После војске сам се вратио тамо.
Трудили смо се да учествујемо на изложбама, радили смо, две године је трајало. Онда сам схватио да ми нешто фали, ређе сам одлазио у радионицу, трудио сам се да сликам код куће. Тачно у то неко време сам пришао вери.
– Прочитала сам да сте се крстили у 22.години. Која је то била година?
– 1991.
–Интересантно време. Тада су сви негде одлазили-једни у храм, други-на сасвим друга места...
– И мене су пријатељи покушавали да позову код неких придошлих индуса. Отишао сам, погледа-глупост нека. Пробао сам да медитирам-најобичнија бесмислица. После су се појавили пријатељи који су кренули да посећују храм, неко се трудио да пева у црквеном хору...
–Али како сте ви пришли Богу? Преко људи, књига?
–Први преломни тренутак је био док још нисам посећивао храм, али сам решио да ипак треба да себи разјасним теме западноевропског сликарства, о којима сам горе говорио.
Решио сам да треба прочитати Библију. Негде између треће и четврте главе Књиге Постања сам схватио да је оно што је тамо написано истина.
Прочитао сам Библију. Целу.
Од тог читања, можда је тада било мало користи, али зато нека основна места, посебно што се тиче Петокњижја, оставиле су јак утисак на мене. То ме је обузимало.
Онда, када сам дошао до Новог Завета, до Јеванђеља, то је било нешто....
Изненадио сам се када се завршило! Мислио сам да се Јеванђеља неће никада завршити.
То је, по свој прилици, био преломни моменат када сам схватио да треба посећивати храм. А што се тиче избора храма и конфесије, питање се није постављало. Тешко је рећи због чега, али се око тога нисам ни замишљао.
«Тражили су своја објашњења»
– Желим да вам поставим главно питање. Многи људи, који су живели у совјетском периоду и нису пришли вери, обично говоре: „Ми ништа нисмо знали“. Међутим, наши и ваши родитељи нису могли тако да кажу-у нашим кућама је било Свето Писмо. Сем тога: они су га, макар делимично, читали. Зашто су многи из поколења наших родитеља, људи осећајни, који промишљају, траже управо духовно, добри, поштени...-зашто они нису пришли вери? Отац је читао Јеванђеље, али није могао да га разуме.
– Мислим да и мој отац такође.
– Одакле то неразумевање?
– Вероватно јер им њихови родитељи нису пренели. Мој отац се родио 1941.године. Деду су позвали на фронт. Вратио се тек 1947., када је тата имао већ 6 година. Деда са очеве стране је рано умро, 1956.г.,а ни он изгледа није био религиозан човек. 1907.г. се родио.
– Ни вама нису ништа преносили,а ви сте прочитали Јеванђеље и оно вам се отворило.
–И мој отац је вероватно читао Јеванђеље, а шта је он открио, то не могу знати.
–Зашто су људи тог поколења објашњавали свет сами? Како може човек који размишља да се не запита: „Шта ја радим овде? Зашто сам се родио? Шта ће бити са мном? Да ли ћу умрети или не?“
–Филозофија исто о томе расуђује.
– Али у филозофији човек негира Свето Писмо,Свето Предање, одбацује све и расуђује сам.
– Мислим да су и они су тражили своје објашњење. У ту сврху су користили разна средства, али са црквене позиције, нико се није трудио то да уради. У сваком случају, нико од корифеја.
Не знам зашто је то тако. Чини ми се да је повезано са неком етапом у животу заједнице, и човечанства у глобалу.
–Изгледа да тако и јесте, јер је цело поколење такво. Како су ваши родитељи реаговали на то што сте крстили? Рекли сте им?
–Нисам ставио на разглас, наравно, али нисам много ни крио. Нико се није бацао на мене, нико, као што се дешавало у другим породицама, није покушавао да ме заустави,нити је говорио: „Јел си полудео?!“
«Добро, одрастао си» – таква је била реакција.
Чим сам се крстио, почео сам сваке суботе и недеље да посећујем храм. Ништа, сем тога да треба сваке недеље да будем у храму, нисам знао. Ишао сам. Касније сам тек схватио да треба ићи и за празнике. Постепено сам све откривао.
– Нисте имали болест неофита, када људи почињу све да вуку са собом? Родитеље, на пример.
– Нисам покушавао. Можда сам међу пријатељима покушавао да „проповедам“, али без фанатизма: хоћеш-иди, нећеш- не мораш. Са оцем на ту тему никада нисам разговарао. За цео живот, имали смо можда свега 10 минута заједничког разговора на ту тему. Сасвим кратки дијалози.
«Пошто сам уметник, значи треба да живопишем иконе»
–Почелисте да посећујете храм, и ваш живот је почео да се мења. И шта даље?
– А даље сам одлучио, пошто сам уметник, значи треба да живопишем иконе. И почео сам самостално да изучавам иконописање. Две године сам живео у Звенигороду када је Савино-Сторожевски манастир још био музеј. Разговарао сам са рестаураторима, нешто од њих научио. Књиге сам активно читао: и у вези са иконописом, и историјом Цркве, и богословске...
– Како сте из Москве завршили у Курчатову?
– Постоји једна уметница-Ира Затуловска. Вратио сам се из Звенигорода у Москву, нисам знао шта даље да радим, а она говори: „Знаш, познајем једног батјушку у Курској области. Тамо су изградили храм и треба да се фрескопише. Хајде да научимо фреско технику и идемо!“(Смеје се.) Све у свему, била је то апсолутна утопија. Ипак, пристао сам!
Покушали смо да успоставимо контакт са Свето-Тихоновским универзитетом, замолили да нам пошаљу студенте у помоћ, неки чикица је обећао: „Да-да-да, студенти ће доћи на праксу лети“... Као резултат, дошли смо у Курчатов, затим је Ира отишла, а студенти се нису ни појавили. Остао сам сам.
Но, решио сам да нећу одлазити: имам посао, нико ме не тера. Почео сам да фрескопишем. Потом сам тамо срео и своју будућу супругу-и дан-данас тамо живим.
– Да ли вас отац посећује?
– Да, посебно у последње време, прилично често, неколико пута годишње: лети једном долази. Сада су били он, мама и сестра са сином-она живи у Америци.
«Најважније је да деца знају Јеванђеље»
– Имате шесторо деце. Колико имају година?
– 17, 16, 14, 12, 9 и 6. Двоје старијих су у Абрамцеву. Тако је испало. У Курчатову живи један ковач који је остао без ковачнице. На територији храма је поставио преносиву пећ. Моји су се мотали туда. Било им интересантно: чекићем лупаш-добијаш ножић! Покушавали су и они нешто да ураде. Рекао сам им: „Хајдете онда „јувелирство“ да упишете“.
Почеле су припреме. Радио сам цртање са њима. Требало је полагати испит: цртеж, слика, композиција. Био је то кошмар. Са својом децом је врло тешко радити. Две године је трајала та битка. Ето, уче.
– У цркву да ли иду? Многи говоре да у том узрасту деца често престају да иду у цркву.
–Када долазе кући, предлажеш: „Идемо у цркву?“-„Идемо!“-„На исповест идемо?“-„Идемо!“ Нема проблема! Али, када су они у Абрамцеву, наравно, недељом не могу да устану за Литургију.
–Можда и није страшно? Посејано семе ће никнути у своје време-најважније је да оно постоји и ако га живот притисне, човек зна коме да се обрати.
– И ми се томе надамо.
– Колико ваша деца познају своју веру? Да ли су ишли на часове веронауке?
– Старије смо покушавали да водимо, али им је било досадно.Следећи, Семен и Ваља-ишли су и знају више. Најмлађи иду са задовољством.
Једно време сваке недеље пред одлазак у цркву, читали смо Јеванђеље које ће бити на служби. На руском и црквенословенском. Потом сам се трудио да им кратко објасним, или пренес смисао догађаја, или разјасним непознате речи.
Доста дуго је то трајало, тако да сва недељна Јеванђеља, наравно, знају. Мислим да је то главно-знати Јеванђеље.
«Новчана цензура је много гора»
– Које анимиране филмове показујете деци?
– Совјетске. А које још? Диснијеве? Добро, «Бамби» може, «Снежана и седам патуљака» – онако. И крај.
Сада, наравно, ови млађи, повремено нешто пронађу на интернету, али се трудим да тога буде што мање.
– Реците, зашто код нас у Отаџбини нема нормалниг дечјих филмова? Били су. Анимирани такође.
– Немамо филмова. Где да их нађемо? Циљно је све уништено. „Сојузмултфилм“ само што није умро, видимо да се обнавља, али више није то то. Никоме ништа није интересантно.
Навешћу вам следећи пример. Пре пар година, била је нека годишњица студиа. Није дошао нико млађи од 40 година, иако су младе позивали. Није им интересантно. Још је био жив Хитрук. Многи од оник који су затекли златне године-1960-е, почетак 1970-их су дошли да чују, али авај, младе то ништа не занима.
Постоји група људи која је учила код Хитрука, они седе по кућама. Неко је отворио мали приватни студио, ствара нешто...Све су то индивидуалне приче. Са играним филмом исто: нема дечијих филмова. Нема ко да прави.
-У многоме су проблем финансије.
–Схватате ли о чему се ради: без новца, наравно, немогуће је снимити филм, али како данас дају, такође је немогуће.
– Како дају?
– Тако да ћеш радити како ти кажу.
– Још су се жалили на совјетску цензуру!
– Цензура новцем је много гора. Много. Она цензура се могла преварити, заобићи, а ова не може.
Писма Ван Гога
– Пришли сте цркви 1990-е, када су људим горели пламеном. Да ли су многи од ваших пријатеља остали у Цркви?
–Један је постао свештеник; од ових који су били активни у храму, неки настављају-а многи, наравно, не баш-за Васкрс и Божић. Сам пламен даје мало резултата, ако се потом енергија не претвори у нешто друго.
– Шта треба учинити да би, како сте рекли, енергија прешла у нешто друго?
– Не знам може ли човек нешто сам урадити.
–Али ви сте урадили: отишли се из московског комфора у непознати град, фрескописали празни храм, не знајући добро да радите то што су од вас тражили!
– (Смеје се.) «Не знајући»... Била је то дрскост, да смо живи и здрави!
– Може се и тако рећи, али ви сте фактички ходали по води-заправо је била жива вера.
– Могуће,да. Само нисам тако размишљао. Схватате ако о томе почнемо да мислимо, ништа не добијамо. Уопште нисам размишљао о томе. Чинило ми се да је нормално и тако треба да буде.
–Испао је мали подвиг.Због њега вам је Господ , вероватно, и дао да успете. Ви кажете човек ништа не може. Ипак мало може. Добра воља.
– Да, безусловно. Воља.
–Могли сасвим другим путем да пођете, посебно са вашим презименом...
–Када сам ишао у школу, много сам промишљао о писмима Ван Гога. Да ли сте читали писма Ван Гога? Не? Прочитајте. Он је читавог живота писао брату, који га је издржавао: пошаљи ми ову боју, пошаљи ми ону боју, плус размишљања о животу, о сликарству и тако даље-у њима се отвара сав његов живот. Од тренутка када је решио да постане уметник, до последњег дана.
Када сам прочитао његова писма-тада сам се бавио сликарством,-схватио сам да и ја желим исто тако. Да је то идеал уметника. Треба се толико трудити. Да нисам доспео у храм, тако би било. Знао сам, тако и никако другачије. Заправо, то је исто био осећај, повезан са религиозним.
–Да, то и јесте она сама танка замена праве духовности уметношћу, због које нису могли да направе корак ка Богу многи из поколења наших родитеља...
«Породицу мало ко доживљава као микро Цркву»
– Многи кажу да је нашем времену карактеристичан осећај топло-хладног.
–Чини ми се да се осећај топло-хладног види по томе како се данас причешћују деца. Стоји у реду за Причешће огромна количина мама, младих и мало старијих, са децом. Деца се причешћују, а они већином не. То је почетак краја, чини ми се.
Чули су да је детету добро од тога. Са друге стране, не видим да је са њима неко активно радио на том плану. Иако данас покушавају да уведу разговоре, катехизацију пред Крштење, шта се догађа? Наш настојатељ је испричао како је отишао код владике са неким питањем, а реч је кренула о томе колико се венчања обави на парохији. И дошло се до закључка да је код њега венчања много мање од оног момента када су се увели ти обавезни разговори. А у сеоским храмовима је, насупрот, број порастао. Шта видимо? Тамо се не организују беседе.
Могу да претпоставим да је исти случај и са Крштењем у селима. Код нас, пред Крштењем детета, треба неколико пута посетити храм, кумове довести, о свему се договорити са свештеником...А у селу? „Оче наш“ знаш? Не знаш? Да научиш. Најважније да кумови буду крштени. Дешавало се да некрштене доводе. Таква чуда бивају, да смо живи и здрави.
Дотрчали да се причесте, тата сачекао на улици, мама детенце причестила-каже се, посетили службу недељом. Касније дете одрасте, мора на исповест: почиње да се извлачи. То вам је топло-хладно. Све друго су последице. Породицу мало ко доживљава као микро Цркву. Не гледа се тако на породицу.
И у манастирима је, узгред буди речено, исто: да се осећају мало више као братство, многе ствари би биле другачије.
Поново о оцу
– Ваш отац је 15.септембра напунио 75 година. Шта би сте желели да му поклоните, од онога што се не може у продавници купити?
–Много унука смо му већ поклонили. Овако...не знам. Можда нисам испунио његова очекивања, нисам постао онаквим каквим ме је он замишљао, али, са друге стране, шта да се ради?
Када сам се бавио сликарством, он ме је у неком тренутку, може се рећи, подржавао. Само, радио је то тихо. Када сам се окренуо фрескопису, рекао је: „Штета“.
– Долазио је код вас у храм? Видео ваш рад?
– Да, наравно, долазио.
– Ништа није говорио?
– Говорио је: «Ово је лепо. Ово не баш».
– Тамо где је «не баш», заиста је тако?
– Он има одличан осећај.
– Онако је како је рекао?
– Мислим да да.
