Недавно је Митрополит волоколамски Иларион (Алфејев), председник Одељења за спољне црквене послове Руске Православне Цркве, у разговору са замеником председника Комисије Руске Федерације за послове у УНЕСКО и Комисије за сарадњу између Русије и Сирије др Александром Дзасоховим, у емисији „Црква и свет“, подсетио јавност на катастрофалне последице рата у Сирији. Жртве тог трагичног сукоба су сви људи без обзира на вероисповест али организован прогон хришћана и рушење њихових вишевековних светиња, који чине једну од неколико верских мањина у том региону, представља живу рану коју ће бити готово немогуће у потпуности зацелити јер су многи од њих убијени или за сва времена протерани.
По речима митрополита Иларина Сирија је земља у којој се хришћанство појавило на (свом) самом почетку: -Као што је познато, апостол Павле је примио хришћанство на путу за Дамаск. Он је дошао у Дамаск у улицу која се зове „Права“, која још увек постоји, где је био крштен. Дакле, хришћанство се појавило на (свом) самом почетку у Сирији. И вековима су хришћани и муслимани, раме уз раме, живели у Сирији, мирно, спокојно, и ми се заједно са вама сећамо те мирне земље. Ја сам много пута путовао кроз Сирију до почетка рата. Посетио сам Палмиру и друге градове и сећам се, наравно, те дивне атмосфере у којој су живели људи; када изађеш напоље видите и да поред џамије постоји хришћанска црква, седе трговци муслимани, хришћани и представници других конфесија и живе у миру и слози. И то што се сада дешава пред нашим очима у Сирији, то је катастрофа.
Говорећи о не тако давној прошлости мирног хришћанско-муслиманског суживота, митрополит Иларион се осврнуо на садашњу ситуацију у којој страдају сви људи: -За нас, црквене људе, предмет посебне бриге је ситуација у којој се налазе хришћанске Цркве јер хришћани масовно напуштају Блиски исток. Тамо се одвија геноцид над хришћанима, тј. њих уништавају физички на најзверскији начин.
Владика Иларион је навео као пример Ирак, где је донедавно живело милион и по хришћана, док их тамо сада има, на основу најпозитивнијих процена, не више од 150.000. -У неким областима где су хришћани компактно живели, сада их уопште нема. Они су сви отишли. Они који још увек опстају у Багдаду и околини осећају се као људи без будућности. Они такође траже могућност да оду, док их још увек није задесио нови талас тероризма. У Либији хришћана је било на хиљаде, сада их практично нема.
Ипак, чињеница да у том региону још увек живи један мали број хришћана сведочи да су они одани вери, коренима, етничком идентитету и да негују добросуседске односе са муслиманским окружењем, које није под утицајем радикалних идеја или политичко-економских интереса.
припремио ђакон др Александар Прашчевић
Извор и фото: Православие.ру
