На тродневно путовање по Метохији, педесетак ходочасника из Београда, Краљева, Прељине, Ниша и других места у Србији, повела је организација ,, Србија за младе“. Ово своје поклоничко путовање назвали су ,,Метохија за младе“ са жељом да се посети Метохија, посете светиње и српски народ који још увек опстаје на овим просторима. О идеји, намери и организацији више нам је рекао један од организатора Петар Славковић:
-Пре неких годину и по дана први пут сам чуо песму Косовских Божура ,,Метохијо моја“ и тада сам се прилично замислио колко смо ми уствари сачували реч Метохија у називу Косово и Метохија и колко смо свесни које благо имамо у метохијском крају. И пала ми је напамет једна идеја да организујемо ходочашће где ћемо обићи наше светиње и наш народ који живи у Метохији. Богу хвала, у априлу месецу, Бог нам је подарио да се та идеја реализује и били смо први пут. И како је ходочашће протекло изузетно, како је велика благодат била, одлучили смо да направимо и ову јесењу варијанту, али да спојимо Покров Пресвете Богородице, славу Пећке Патријаршије и обилазак Св. Архангела, Дечана, Девича, Гориоча, Богородице Љевишке, Зочишта, Велике Хоче, Ораховца. Путовање смо назвали ,,Метохија за младе“ како бисмо скренули пажњу првенствено младима, јер су они будућност, али и нашем народу уопште, да не забораве Метохију из назива Косово и Метохија, али и суштински да то није место које ће да се обиђе једампут, да се фотографије окаче на фејсбук, већ да је то место исповедања живог Господа, наше свето место на које свим срцем треба да долазимо стално, и увек изнова и да ту благодат коју овде доживимо и радост пренесемо и нашој браћи и сестрамаа које се плаше и који никад нису дошли овде и на тај начин да све више и више људи долази, јер је то најбитније, људима је најбитнији тај контакт и живи људски однос.
И заиста, по речима Петра Славковића на слави у Пећкој Патријаршији је било врло емотивно:
-Било је посебно, јединствено, предивно, људи су пуни утисака и мислим да је тај моменат поновног враћања најбитнији. Не да дођу сад и да негде то остане закључано у њима већ да ту благодат пренесу и другима и да дођу и наредни пут и наредне године за славу Пећке Патријаршије, да нас долази све више и више и да са свих различитих страна, буде и људи који ће поново покренути неке своје блиске људе организовати их и доћи. Оно што је посебно за нас, ако не сви онда већина нас је први пут била у Пећкој Патријаршији баш за славу и онда смо први пут доживели Пећку Патријаршију онако како треба да је доживимо: кроз литургију, кроз тај хришћански, православни, најбитнији чин, а не музејски, не као једну посету да на брзину прођемо, пола сата 45 минута, већ смо заједно били целу литургију и остали смо још два сата и осетили смо дух Пећке Патријаршије и могли да заједно и саборно исповедамо Христа и исповедамо своју веру.
Ово путовање је имало и хуманитарни карактер. У акцији,, Метохија за младе“ сакупљено је 185 000 динара, а још један део ће, како су нам рекли организатори, бити уплаћен преко рачуна. Новац је намењен обнови Светих Архангела. Ходочасници су осим новца донели храну и ствари које су оставили својим сународницима којима је таква врста помоћи потребна у Великој Хочи, Призрену, Гораждевцу. А у манастиру Свети Архангели, где су ноћили, и одакле су ишли у обилазак осталих светиња по Метохији и враћали се, дочекао их је отац Михајло, својим надалеко познатим гостопримством, захвалио се на прилогу који су донели, рекавши да је најважније што су се млади људи организовали, покренули, дошли, а са собом повели и старије, пензионере, и сви су заједно узели учешћа у обнови својим прилозима и својим доласком. Нажалост обнова цркве Светог Нилоле је заустављена, али се игуман нада да ће се црква упркос искушењима изградити. Са,, Метохијом за младе“ је дошао и брачни пар Хаџи Перић, Нада и Бранислав. Осим прилога обнови који су овога пута донели, Нада је најавила да ће од збирке коју ће ускоро штампати под називом ,, Славим живот, славим радост“, а која је везана за Призрен и жељу за повратком у родни град из којег је протерана 1999., сав приход ићи за обнову овог манастира.
-Отац Михаило, стуб храма у обнови, поред свих недаћа које га ломе, искушења и забрана обнове цркве, дочекао нас је раширених руку, а тако и гостио -прича нам Јелена Јововић. Замислите каква је љубав нашег оца Михаила кад је у знак нашег дружења дошао на идеју да засадимо неколико младих стабала које ће нас увек подсећати на оно што јесмо, Косово као стабло, а ми гране, разгранале по свету, али ипак зна нам се корен, Метохија! И засадили смо, залили водом из Бистрице, која је гласно жуборила, као да нас је молила да останемо.
И Ненад Срећковић,дипломирани теолог из Бајине Баште, се прикључио младима на овом путовању. За њега сваки долазак на ове просторе значи повратак коренима и колевци:
-Као студент Богословског факултета уверио сам се да је једно што ми читамо и учимо о историји Косова и Метохије, и о животу светитеља који су се овде подвизавали, а сасвим друго када ми дођемо на ова света места, када присуствујемо на литургији и причестимо се светим тајнама. Имали смо ту посебну част да посетимо наш народ у Ораховцу и Великој Хочи да се упознамо са тренутном ситуацијом, и са њиховим тешкоћама и да будемо поучени њиховом храброћу. Ја ћу бити радостан, ако смо успели да бар мало допринесемо њиховој радости и да обећамо да ћемо што брже поново вратити. Литургија у Св. Архангелима је била посебно дирљива, јер смо иза нас гледали рушевине манастира Светих Архангела, и започету цркву Св. Николе, чију су градњу косовске власти забраниле. Али, даће Бог да се ускоро обнови црква Светог Николе, па да и ту присуствујемо на Литургији. Обишли смо Призрен, цркве Светог Ђорђа и Светог Спаса, Богословију и Богородицу Љевишку. Ја сам и раније долазио у Призрен, али овога пута сам могао да се кроз песму Косовских Божура, коју су певали у свакој светињи коју смо посетили, могао да се подсетим наше историје, наших корена, и да заједно обновимо сећања на наше светиње, одамо захвалност овдашњим Србима , јер они управо не дају да нам ишчупају оне најсветије корене. Ја знам да наш долазак није одбрана Косова и Метохије, али сигурно људима који овде живе наша посета значи више од било чега другог.
-У недељу је био врхунац овог нашег ходочашћа литургијом у Дечанима- опет се својом причом јавља Петар. Појање монаха Дечана, заједничка молитва, беседа оца Саве Јањића, ојачале су нас у вери и испунили срца љубављу и радошћу. После послужења, преукусног дечанског сира и киселог млека, поздрава с монасима и куповине сувенира, наставили смо даље пут Гориоча.. А тамо лепота мир и благодат. Док смо ишли ка манастиру, брат Давор је излазио из аутобуса и затезао гране са дрвећа, како би аутобус неогребан могао проћи даље. А када смо стигли, уђосмо у манастир и застадосмо у миру и молитви пред иконама Св. Николе који враћа вид Св. Стефану Дечанском. Како се само благодат разлила нашим срцима, па још кад нас је мати Ангелина погледом бескрајне љубави обухватила седећи са нама и када су Божурке почеле певати, срца су била пуна љубави. Није нам се ишло, али смо морали даље, па смо се једва растали, а са капије манастира Гориоч махале су монахиње док се год назирао аутобус, подсећајући нас на баке које нас прате са огњишта у бели свет...
- А у Девичу, надовезује се на Петрову причу Мирјана, дочекала нас је стара монахиња Олимпијада. Дом Светог Јоаникија, је остао први и последњи граничар Метохије када се улази-излази на Косово. Прича о страдњу ове светиње, и непрестана борба, наспрам непрестане молитве. Опстале су девичке монахиње у рушевинама Девича, не остављајући светог пастира Јоаникија који враћа кључ у катанац, воде у воденице, волове у плугове. Потресају ме ти сусрети, потресао ме је до дна душе и свети пример мати игуманије Исидоре у Гориочу, и њене очи док се тихо вијорила песма Божурова. Она је тражила још једну, и још једну песму, док су ме њене очи враћале у простодушност, смирење те живе молитве, то отелотворење српског богомољства. О како су драгоцени ти сусрети духова и душа. Па мати Теоктиста, у Ђаковици. Довољно је гледати само њену иконосну појаву и душа се умири као птић под крилом мајке. И још чујем њене речи,, Само оптимизам, и само се Богу молите“. И ово наше путовање је уствари био сусрет са светим примерима нашег монаштва, са горостасним оцем Михајлом, са тихим оцем Стефаном у Зочишту, са златогласним Дечанцима...
Последња станица ходочасничког путовања,, Србије за младе“ био је манастир Бањска. Отац Данило је са пуно љубави ипричао о животу Св. краља Милутина и његовим задужбинама, о светињи Бањској која се обнавља. И како рекоше млади ходочасници,, Отац Данило је умирио наша срца речима да није неправда већ љубав што он не почива у својој светињи коју је за починак градио“.
-И кренусмо назад,- овај својеврсни извештај са путовања, речима запечати Петар.- Свесни да ће нас благодат, радост и мир у души, коју натопи Метохија светињама својим, носити кроз искушења метрополе и наредних недеља, до нових заједничких молитви у светињама с нашим народом који својим постојањем и животом носи бреме подвига и бреме опстанка на светој земљи дедова.
