И ових задушница тридесетак Срба је обишло старо српско гробље у Ораховцу. Већ су се навикли на призоре који их дочекују сваки пут, на поломљене споменике, набацано смеће, траву и коров преко гробова, цркнуте псе и мачке... али опет све то озледи стару рану, нанесе нови бол, подсети да зло није остало иза нас, већ да је ту поред и да се понавља... На једном од гробова, неко је уочи задушница, мермерним спомеником нагњечио корњачу... И оставио је тако да у мукама сконча и усмрди се. Је ли и то нека порука? Питају се данашњи посетиоци ораховачког гробља.
На гробу новопрестављеног Јована Уламовића, трећег Србина који је од 1999. наовамо сахрањен на овом гробљу, поломљен крст. Други пут за недељу дана. Његова супруга, Радмила, клечи на гробу и нариче. Онима што руше, она, како кроз плач говори, не може ништа, али ,,нека им Бог врати“. А вратиће им Бог, каже старица. ,,Свакога Божја казна стигне, кад тад!“
За разлику од ње, њен син Сава, пун срџбе и беса, се окреће око себе тражећи делове поломљене крстаче са очевог гроба. Један део налази на једној страни у трави, а други мало даље, низ брдашце.
-Ево, видите! Опет су поломили крст! - љутито говори Сава људима који прилазе да запале свећу на гробу његовог оца Јована. - За недељу дана два пута га ломе. Када смо уочи Свете Петке дошли и пронашли поломљени крст, и трагове обуће по гробу, звали смо косовску полицију. Дошли су, обавили увиђај, дао сам изјаву и у станици полиције... али они који су оскрнавили гроб мога оца нису пронађени. Полицајци су саставили делове крста и вратили га на место. Данас, када смо дошли, опет исто. Ђаво не мирује, душмани не дају ни мртвима мира, а шта им мртви чине? Шта им је учинио мој отац?
Мајка га умирује, опет понављајући да ће,, они од Бога да нађу“
-Шта да радимо, немамо други избор, морали смо овде да га сахранимо, у црквеном дворишту нема места, а овде све уништено. Ево, све около су били гробови, сада нема ништа, ни споменика, ни крста, ништа. Ту су били Гојкови, доле су Казићи, тамо Симићи... Али нема ни један здрав споменик, све поломили...-казује Рада, кроз плач.
И заиста, око Јовановог гроба, ни једног обележја нема, као да је сахрањен на некој пољани. Мало ниже само бетонски оквир указује да је ту нечији гроб. Седмогодишњи Јован Казић је уз тај оквир, на којем је пре рушења стајао споменик његовом прадеди Кузману и прабаби Наталији, запалио свећу. Дошао је са дедом и татом, да види и да памти где су му преци сахрањени.
На гробу Чедомира Миленковића окупиле се његове ћерке Деса, Дивна, Рада и син Зоран. Споменик је срушен, али се још могу прочитати имена и видети слике. На споменику је и слика њихове мајке, али је она умрла после 1999. па је сахрањена у црквеној порти. Деса је вином полила гроб свога оца, али и околне гробове.
-Свештеник нам је болестан па није могао да изађе на гробље, па ми по обичају сами поливамо гробове вином и кадимо - каже Десанка.
На гробу свога оца клекла је Слободанка Симић и шапуће:
-Ех, тато мој, кад ће доћи дан да те однесемо одавде?- па устајући рече:
-Моји планирају да га откопају и преселе на гробље, у град где су они избегли. Како да га оставе овде кад се стално гробље уништава, ево опет су побацали вреће са смећем, свуда около. Намерно то раде...
На другој страни гробља, на гробу своје мајке Стане, жито за покој душе је изнео Звонко Радовановић. Крстачу коју су поломили вандали само је положио преко гроба.
-Могао бих ја да подигнем крст, да га спојим, и споменик да подигнем, али они ће опет да га поломе. Ето, ту ми је и очев споменик, поломили га у комаде. Немамо куд. - прича Звонко.
А како су комшије чије су куће уз гробље, расположене, показао је један од њих упорно вичући на једног од посетилаца гробља, што је ауто паркирао уз жичану ограду на педесетак метара од његове куће. Са виком је престао тек када је возач померио ауто на тротоар испред гробља.
Путем који су по средини гробља отворили, пролазе локални Албанци аутомобилима и пешице, а и њихова деца јуре туда уз грају, као да пролазе кроз неко дечје игралиште. Капије, која је пре рата била на улазу у гробље одавно нема, а жице које су са једне стране ограђивале, гробље покидане. Већ годинама се говори о заштити овог гробља, али до сада ништа није предузето. Ораховачки Срби (бар део њих који су сагласни да се настави са сахрањивањем на старом гробљу где су им дедови и очеви сахрањени) апелују да се изнађе неко решење за ограђивање и заштиту гробља. Други су против враћања на старо гробље, јер за њих је грех сахрањивати своје упокојене на место где ће се њихови гробови стално скрнавити. Они сматрају да ће се рушење и скрнављање наставити и ако се гробље огради.
И једни и други се слажу у једном: да се овај проблем мора решити у скорије време, па апелују и на црквене и на световне власти да им помогну. Јер како нам рекоше, свесно сахрањивање својих упокојених на гробљу које је стално на мети вандала, је једнако грех свих који то не покушавају да спрече.
