Господе Исусе Христе помилуј ме ! Избројте! Ту је само пет речи. Исусова молитва садржи пет речи, али тих пет речи провешће те по пет континената на земљи, пет речи ће раширити Небеса по свој дужини и ширини света; пет речи ће те поставити пред Престолом Божијим; пет речи унеће у тебе Христа и учинити те блиским Њему.
Господе Исусе Христе помилуј ме! Данас би желео да прозборим о тој молитви. И не просто то: данас би желео нешто још смелије – да ми изговорамо ту молитву, да не говоримо само о њој, а у исто време – зашто да не? – и узнесемо је.
Уколико можеш, тамо где си овог тренутка, изговорај је. Уколико ти не радиш нешто што потребује твоју свецелу усресређеност, онда је изговарај у себи. Пробај.
Господе Исусе Христе помилуј ме! Понављам је много пута, јер можда неко није добро чуо, а неко не зна како се молити том молитвом, или зна њену дужу варијанту: Господе Исусе Христе, Сине и Речи Божија, момилуј ме, грешнога! Други је произносе кратко, а неко говори само: Господе помилуј! – трећи само: Исусе, помилуј ме – а четврти произносе само: Исусе мој! А ти реци, шта год хоћеш, и реци то како год хоћеш, довољно је само изговарати то име, да би се оно урезало у твом срцу – име Господа нашега Исуса Христа.
Сада, када ти слушаш, теби није тешко изговарати у себи ту молитву, тако да би она текла потоком, а када се емисија заврши и продужиш радити своје свакодневне послове, ти је и онда постојано произноси.
Она је изузетно силна. Свети Козма Етолски је саветовао да је творимо. Било куда да је он ишао и било где да се заустављао, због тога јер се њој научио на Светој Гори Атонској, у Манастиру Филотеју, где је живео, он је говорио људима:
- И ви изговарајте молитву. Узмите бројанице, оне нам не служе за то да бисмо уз кафу убијали време са њима, јер сваки чворић на бројаници означава реч. И каква се пак реч произноси у тој молитви? Име Господа нашега Исуса Христа. Када призиваш име Господа, то ти зовеш Самога Христа к себи.
Сила те молитве је огромна. Ми не апсолутизујемо ни једну молитву, међутим апсолутизујемо молитву као такву, а пре свега – Личност, ка Којој се узноси молитва, нашег Христа, који је Апсолутно Добро, Који јесте све.
Христос је све, а молитва – то је поуздан, директан, моћан, прекрасан пут, благодарећи коме се ти здраво прилепљујеш ка Христу, и сједињујеш са Њим. Молитва сједињује човека са Христом, и зато ми говоримо да она поседује веома велику силу. Свака молитва. Ти реци шта год хоћеш, како год хоћеш, но само говори Христу. Хоћеш изговарати „Оче наш“? „Цару Небески“? Псалме Давидове? Молебни канон Пресветој Богородици? Акатист Богородици? Све је то добро, не само Исусова молитва и те речи: Господе Исусе Христе помилуј ме ...
Ето, ја опет то рекох. Шта, теби је тешко то слушати? Но, нека теби то не буде тешко. Нека теби не буде тешко слушати име Христово, име свога Творца, Саздатеља, Онога, Ко је заволео тебе и за тебе умро, Који и сада промишља о теби и Који је одмах уз тебе, Ко се брине о теби и може ти дати решење за све твоје проблеме. Све, што тебе занима, сва решења усредоточена су у Тој Личности, у Исусу Христу. Нека ти не буде тешко слушати име Христово, говорити Њему, волети Њега.
То је веома моћна молитва! У „Настолној књизи духовних савета“, у оној књизи где се говори о чувању пет чула, то јест о томе, како да се човек заштити и духовно бдије над пет својих чула, свети Никодим Светогорац говори: „ Саветујте људима у свету, верујућима, да они изговарају Исусову молитву. Она није само за монахе, већ за све“[1].
Свима нама би било добро да творимо ту молитву, и добро би било знати да у човеку који седи преко пута тебе и слуша те, јесте општа тачка додира са тобом – у њему је име Самога Господа и та општа љубав која нас обједињује. Ето, ми за Њега говоримо, и данас ми Њему говоримо, Исусу Христу, и понављамо: Господе Исусе Христе, помилуј ме!
Монаси је изговарају цели дан. У крајњој мери, добар монах, да би био истинским монахом, није дужан бити „монахом“ тј. усамљеним, већ је дужан да увек буде у друштву – у друштву молитве, а пре свега молитве Исусове. Он је обавезан да свагда носи бројанице у рукама, а пре свега – у срцу. Сваки чворић – то је жудња, сваки чворић – то је љубав, сваки чворић – то је приношење, славословље, призивање тог светог и свемогућег имена, имена Господњег.
Монах се цели дан моли.
- Куда ти идеш? – говорио је неко иноку на Светој Гори, видевши, да тај излази из манастира, не узевши са собом бројанице. – Зар се војник отправља у рат без оружја?
Где ти идеш без својих бројаница? То твоје оружје – бројанице, увек држи у рукама, да би молитва из руку прешла у ум, а из ума у срце. Потом отпада неопходност и за бројаницама, и ти ћеш окушати неизречена и јединствена искуства.
Хајде, рећи ћу ти понешто, јер ипак нисам заборавио? Шта ниси заборавио? Нисам заборавио, да говорим људима који живе у свету. Данас ја не говорим монасима. Знам, да сам се помало опустио, и ти, наравно, мислиш, што ... Не-не, ја ово говорим теби и о твојим проблемима. Знам да имаш своје проблеме: расходи, беба, болест, сваковрсни брачни проблеми. Понеко се нечему спрема, понеко о нечем машта, понеко живи са својом болом и радошћу, са разним својим проблемима. У свакога своје, и ето већ понеко од вас говори:
- Прошли пут ти си нам добро говорио о актуелним, нашим, савременим питањима, која нас тиште. А шта сад? Ти ћеш нам говорити о Исусовој молитви, умној молитви, која је одређена за монахе? Какве везе то има самном?
Има. То има везе и са тобом, јер је то начин увести Христа у твој живот, овде и сада. Управо стога што је твој живот многодимензионалан, у њему је пуно брига, ти си располућен и раздељен, од јутра до вечери дужан си обавити много послова и не успеваш урадити бар нешто за Бога, помолити се како следује. Зато и постоји та молитва, која се назива монологна, што значи, да она садржи једну реч, један израз, једну кратку реченицу, коју, уколико би је рекли и малом детету – свега пет речи! – то би их и оно научило.
На тај начин ти се фокусираш. И немаш никавих оправдања, као што некада говориш:
-Ја желим да се помолим, али не успевам. Не знам шта да кажем. Немам шта да кажем на молитви.
Имаш шта да кажеш! Спремаш ли ти храну? Твори молитву! Мешаш ли храну у посуди? Сваки пут када промешаш кашиком, говори: Господе Исусе Христе, помилуј ме. И док спремаш храну, унутар тебе улази Божија благодат, улази свецело благоухање тог имена, улазе животворни сокови тог имена.
Исусово име је пуно животворних сокова, благослова, сила. Ова молитва је веома моћна. О, када би се ми њоме молили, када би смо ми живели њоме и наслађивали се осећајем Христовог присуства, док је творимо!
Знаш ли шта значи постојано произносити нечије име? Говорити стално: Господе Исусе Христе, помилуј ме, призивати неког да би он пришао к теби? Када ти на пример кажеш:“Исусе мој!“, „Пресвета Богородице, помози ми!“, „Свети Анђеле!“, „Свети Нектарије!“ – зар они неће доћи? Доћи ће.
Када ти некога зовеш по имену, то име изражава присуство и живи осећај тога кога ти зовеш. Рећи ћу теби ово и са супротне стране, са тамне стране: магови, да би извршили своје врачање, призивају имена злих духова. Они такође призивају имена, и зли духови долазе. Тако и Господ, када призовеш Бога, када призовеш име Христово, Он долази тамо где си ти. Када је код тебе било какав проблем и ти говориш: „Исусе мој! Господе Исусе!“ – и зовеш Њега, тада Христос долази.
Овога нема мало, тога је сасвим много – да бисмо ми данас прозборили о тој тајни, каја нам приближава тако узвишеног Бога, тако близу нама. Уколико Христос дође тамо, где си сада ти, у твоју собу, и она се напуни Његовог присуства, ти ће схватити да поред тебе нису само кревет, сто, кухиња, посуде, телевизор и све што тамо имаш, већ је поред тебе и са тобом Неко Други. Ко је то? Онај, Кога си позвао.
Постоји у Старом Завету таква заповест, где Бог говори: „Пуди пажљив! Не изговарај узалуд име Господње!“[2] – то јест не поштујући, не уважавајући, не љубећи, не „обожавајући“ Бога. Како се каже: „очисти најпре уста, пре него произнесеш име Божије“.
Страшно је изговарати Његово име. Зашто? Зато што Његово име – то је Његово присуство: ти призиваш Христа, и Он долази. То је изузетно велико. Он долази. Само размисли: да би у тебе ушао Христос, када ти Њега призовеш.
Он Сам говори ово:
- Пре него Ме призовеш, Ја ћу теби говорити. Ти ћеш Ме позвати, и Ја ћу ти рећи: ево, Ја сам дошао! Шта желиш? Реци ми, шта хоћеш, да би Ја то урадио за тебе.
И ти говориш Њему:
- Господе Исусе Христе, помилуј ме! Ето шта. Ја желим да ме Ти помилујеш.
Ми можемо рећи много тога о молитви, но, на жалост, све то није наше, све је туђе. И ако би смо ми творили молитву, тада не би радили емисије о молитви, већ би живели њоме, и не би говорили о њој, већ би узносили молитву, и благодат молитве би се ширила свуда, без да смо ми урадили емисију. То је оно чиме се занимају монаси на Светој Гори, то је оно, чиме су се бавили велики светитељи, који су говорили веома мало, у сили. Говорили су другима само и само о добром и нису желели излазити из те насладе, коју су окушали, и из тог великог жртвовања човечанству. Знај, када се ти молиш Исусовом молитвом, ти веома помажеш свету: ти пуниш свет Анђелима, Божијом благодаћу, небеском милошћу.
Да ти кажем то помало грубо? Ми смо дубоко покривени мраком, сви ми, и не знамо много о нашој Цркви. О, када би смо ми знали, који хлеб у себи садржи то, што ми називамо умном молитвом!
Свети Никодим Светогорац се обраћа ка Христу у „Акатисту Исусу Христу“ и постојано говори: „Исусе мој! Исусе мој!“ – а затим говори Христу разне ствари. Он каже:
- Исусе, благодарим Теби, што си ме удостојио великог доброчинства и дара умне молитве.
То је нешто велико, то је велико искуство.
Ти говориш:
- Но, ми не можемо учинити много у свету.
У праву си. Но, ево сада ти слушаш, а потом ћеш отићи нешто радити и можеш се при том помолити. Мислиш, Бог то неће ценити? Уради, оно мало што можеш у овом животу.
То је добро дело – призивати име Исусово. Уколико обратимо пажњу, увидећемо да и на Светој Литургији чинимо то постојано – говоримо: „Господе, помилуј!“ За вишњи мир и спасење душа наших, Господу се помолимо – и две речи: „Господе помилуј!“
- Боже, помози нам! Дај нам Твоју милост! Смилуј се над нама! Помози нам! Дај нам оно што је свакоме на потребу! Помилуј нас!
Имаш ли бројанице? Ти их не носи са собом, бећ их држи у руци. Ти их уништи, доведи их у лоше стање, истањи их до нити, али само – пази – да то нико не би приметио. Када ти држиш бројанице и молиш се, онда сте само ти, Бог и твој духовник дужни знати о томе. Шта ти радиш, како радиш, да ли си нешто осетио, плачеш ли, имаш ли минуте умиљења, боговиђења, осећаја Божијег присуства, осећаш ли да излазиш из овог света и преживљаваш ли оно, што ми је пре неки дан рекла једна старица ...
- Молила сам се и рекла: „ Узми ме, Боже, да би ја умрла! Желим да овај час умрем!“ Тог тренутка рекла сам: „Пусти ме да умрем!“
Али све то не треба бити видно. Све то дужно је да се дешава у тајности. Исусова молитва – то је тајна и скривена молитва, она је – љубавно искуство, и, као и свака љубав, она се окуша у скривеним просторима човекове душе.
У души постоји скривена соба, постоји врт у дубини, који је намењен само за Бога. Ту не треба улазити више ништа, нико не треба знати шта ми чинимо, само наш духовник и Бог. Бројанице не треба показивати, оне нису за демонстрацију, не за шепурење, нису за то да бисмо од себе правили великане, а, како се каже, када се молиш, уђи у клијет своју, и затворивши двери твоје, помоли се Оцу твоме, Који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узратиће теби јавно.[3]
Помоли се у тајности, стави у свој ум, дубоко у своју душу, урежи унутра то име: „Исусе мој, Христе мој“ – то ја најбољи печат, а после се не бој. Неки питају, шта ће бити са Другим Доласком, са антихристом, са печатима. Наш печат нека буде то име, да би ти њега урезао у своме срцу, у уму, у својој души.
Говори у себи: „Исусе мој, Христе мој, Боже мој, Господе мој“, - само не фоормално, не технички, не систематски, не хладно, не монотоно, не као да испуњаваш неки метод или тактику, већ дај своје срце, зато што молитва захтева срце, молитва захтева љубав, она захтева силну жељу, захтева људе заљубљене у Христа, у истину, у светитеље, у Цркву, у Небески свет.
Ето тако стоје дела. Данас ми говоримо о тешким стварима, међутим како смо рекли – хајде да урадимо оно мало што можемо у овом свету. А да ли је то тако тешко урадити, то о чему смо ми сада говорили са вама?
Ова молитва је веома моћна, независно од тога, да ли си ти то разумео. То јест, уради нешто и ти, ти, који немаш времена прочитати Шестопсалмије, прочитати Молбени Канон, ти можеш постојано говорити молитву Исусову. Је ли то тешко? Да, шта је у томе тешко – рећи: Господе Исусе Христе, помилуј ме?
А остало – о умиљењу, о осећају Бога ... Да ли ћеш ти осетити када приђе Божија благодат, или не, то није твоје, већ од Бога. То ће дати Бог, када он зажели, и како зажели и колико зажели. А ти, међутим, можеш ...
Ти имаш уста? Имаш. Имаш језик? Имаш. Рећићу, међутим, и друго: чак и ако си нем, имаш ли ти ум? Имаш ли срце, постоји ли у теби душа? Ето, та душа је и дужна говорити. Та душа треба да се разледи, јер је замрзла као глечери који се сада, међутим, такође топе. И они се топе! Како онда душа да се не растопи? Ево од тог имена, она ће мало по мало, да се разледи.
То име је тако врело, тако пламено, тако преузвишено, да растапа било који лед. Исусе мој, Христе мој, Творче мој, Боже мој! – то је највећа и најмоћнија молитва!
[1] Погледај: https://azbyka.ru/otechnik/Nikodim_Svjatogorets/o_hranenii_chuvstv/. У руском преводу књига се зове „О чувању чула“, и датог исечка у њој нема. Но, преподобни Никодим много говори о Исусовој молитви у књизи „Невидљива борба“, и њој је тамо посвећена читава 51. глава. Видети линк: (http://pravbeseda.ru/library/index.php?page=book&id=596).
[2] Погледај: Исх. 20: 7; Друга. 5: 11.
[3] Мт 6,6
