Срби и Руси – 2000 година дружбе и миленијум хришћанског заједништва
Нико од православних словенска народа није у својој свеукупној историји показао толико међусобне сличности, истоветности, духовне блискости и трајне љубави, као што су то показали руски и српски народ. Као нека постојана невидљива нит, пријатељство Срба и Руса живи непрекинуто већ две хиљаде година. Наша два братска, православна и словенска народа, још у древна времена, били су јединствени део једног великог словенског мора. Још у дубокој прошлости, живела су на истим оним просторима који и данас припадају Русији или пак данашњој Србији. Није никакво преувеличавање – у историји можемо врло лако пронаћи претке данашњих Срба на територијама садашње Русије, као и обратно, лако ћемо срести претке данашњих Руса на територији садашње Србије. Ово са своје стране сведочи о истоветности, словенској величини и јединствености, као и заједником пореклу Руса и Срба. То је и показатељ њихове најближе духовное, културне и етничке сродности.
Није случајно да поједини руски и српски историчари често и данас цитирају и тумаче древногрчког географа и историчара Страбона, који је живео од 63 г. пре Христа, до 20 г. после Рођења Христовог. Страбон је наиме писао да је на територији Западне Азије (данас Русије) и Мале Азије, живео велики народ Срба. Страбон чак наводи и име једног владара по имену Облак, кога ови историчари убрајају у Србина јер Страбон говорећи о народу којим Облак влада, тај народ именује као Sirbaces vel Srbaces. Страбон такође открива и податак да су древни Срби на тим просторима обитавали пуних 400 година све док их Хуни, у давна времена, у једном од ратова, нису нагнали на сеобу према унутрашњости Европе. О горе поменутом српском владару – по имену Облак, Страбон говори као о моћном лидеру, који је, око 70 г. пре Христа, слао помоћ од 20. 000 војника краљу Фарнаку, господару Босфора и северозападног дела Мале Азије.
И знаменити Митрополит Московски Макарије Булгаков, у првом тому своје капиталне „Историје Руске Цркве“ пише, да је још у првом веку, римски писац и географ Плиније Старији (23-79.г. нове ере), међу осталим народима у области Кавказа, навео и Србе. Плиније Старији у свом делу „Historia naturalis“, између осталог директно каже: A Cimmerio accolunt Maeotici, Vali, Serbi, Zingi, Psesii – у преводу – Поред Кимеријана станују Меотијци, Вали, Срби, Зинги, Псеси. Иначе, читава древна Сарматија, обухватала је територије од Црног и Азовског мора на југу, земље између две знамените реке Волге и Дона, као и цео појас до Кавказа и Каспијског мора. Све овде наведене територије добрим делом и данас припадају управо братској Русији. Српски народ, како наводи Митрополит Московски Макарије, на територији данашње Русије, у древној Сарматији, тј. између Кавказа и ушћа реке Волге, помиње и еминентни александријски астроном, математичар и географ, Клаудије Птоломеј, аутор знамените „Карте света“, који је живео од 87. до 165 г. нове ере. Птоломеј у својој познатој „Географији“ дословно пише: Μεταξυ δε των Κεραυνιοω ορεων και του Ρα ποταμου Οριναιοι και Σερβοι – у преводу – Између Кераунског горја и реке Ра (смештени су) Оринеји и Вали и Срби. Иначе, опште је познато у историјској науци да се река Волга у античка времена називала Ра.
Птоломејева "Карта света"
За нашу заједничку руско-српску историју је веома интересантна и територија Закарпатја, која је некада давно, но релативно кратко, у X веку, припадала Кијевској Русији. Један део ове области по имену Бојке, веома се често наводи у српској историји. Област Бојке многи од историчара не везују само за Закарпатје, већ и за неке мање или веће регије на територији данашње Немачке, Чешке или Пољске, помињући истовремено у својим истраживањима и тзв. Белу Србију, земљу на којој су живели преци данашњих Срба. (на пример Владимир Ћоровић, Павел Шафарик и др.). Ова регија, звана Бојке, поменута је и код Византијског Цара и хроничара из X века Константина Порфирогенита у његовом делу – „О управљању империјом“. Срби су наиме, по речима овог византијског владара, почетком VII века, у времену Источноромејског Императора Ираклија, а по дозволи истога, на Балкан дошли, управо из области Бојке. (Константин Порфирогенит пише да се област Бојке налазила између Турске, тј. између Угарске-Бугарске и Франачке државе, тј. на Балкану и у ширем Подунављу). Ови Срби су населили највећи део Балкана, настанивши се на територији данашње Централне Србије, Босне и Херцеговине, Далмације јужно од реке Цетине, Црне Горе, данашње Северне Албаније, древне античке Македоније и делимично Еладе.
Што се тиче пак раније поменутог Закарпатја на западу данашње Украјине или негдашње древне Кијевске Русије, њега су са Подунављем многи европски историчари сматрали чак и за прапостојбину свих Словена, а не само Срба (на пример Павел Шафарик, Лав Николајевич Гумиљов и други). Оно што додатно скреће пажњу српских историчара на Закарпатје, је податак, да извесна област по имену Бојке, и данас постоји у Закарпатју, где и сада можете срести многе српске топониме, као што су на пример Косово Поље или Косовска Река, или код старијих људи чути сачуване древне народне песме које певају о Србији, Београду или Црној Гори. И стари матерњи језик многих житеља Закарпатја је оригиналан и није нити руски, нити новоисконструисани украјински, нити пољски, нити чешки, нити словачки а нити модерни српски. То је можда једна варијанта древног заједничког словенског језика, са разним утицајима западног, источног и јужног словенског дијалекта, који има додирних тачака са многим данашњим модерним словенским језицима, али и са пуно типично српских глаголских облика.
У недостатку времена за исцрпнија излагања на тему наше најдубље древности, ови уводни осврти, пре свега су послужили да, цитирајући барем неке од древних историјских извора, одсликамо непобитну реалност дугог сапостојања предака српског и руског народа, на оним територијама које су некада припадале или данас припадају руској држави и руском географско-историјском кругу, што опет сведочи о нашој огромној блискости и непобитној словенској сродности.
Даља историја наших народа, од делимичног Крштења Срба у VII и значајнијег у IX веку, и Крштења Руса у IX и X веку, далеко нам је извеснија и није тако мутна, нејасна и несигурна за неке чвршће закључке као она најдревнија. Шездесетих година IX века, од времена руских светих кнезова Асколда и Дира, првих владара Кијевске Русије, који су 867. г. примили Хришћанство, и паралелно с тим процесом, од времена српског кнеза Мутимира за време чије владавине је око 873 г. велики број Срба примио Христову веру, и руски и српски народ, ушли су практично истовремено, на историјску позорницу, као зрели и културни народи. Иако се наше две словенске државе у то време више нису директно граничиле, захваљујући светој браћи Кирилу и Методију и њиховим светим ученицима, који су јужнословенско наречје узели за основ словенске азбуке и писма, наши народи, постали су још сроднији и ближи него ли пре Свете Тајне Крштења. Од тих времена па све до данас, руски и српски народ само су продубљивали своју многослојну блискост и никада се нису налазили у било каквом војном сукобу али су зато веома често сарађивали и заједнички ратовали за вечне идеале Христове Божанске Правде.
Вођени тајновитим Промислом Божијим, наша два народа, не само да су приближно у исто време први пут у својој историји у значајнијем броју примили Хришћанство, већ су преко своја два Светитеља, која су живела у истом историјском периоду, и која су носила исто име Владимир, свако у свом роду, учврстили благочестиву веру. Један, Свети Владимир Кијевски, по крштењу Василије, коначно је 988.г крстио Руски народ, а други, Свети Мученик Владимир, на крштењу Јован, кнез на српском Приморју у области Диоклитији, учврстио је својим мученичким подвигом православну веру код Срба. И један и други светитељ су свој многоплодни и пролазни живот на земљи, заменили бољим и вечним на Небесима, скоро у исто време. Свети Владимир Кијевски предао је своју свету душу у Божије наручје 1015. године, а Свети Српски Кнез Јован Владимир Диоклитијски, мученички је и на превару пострадао по наредби бугарског цара Владислава, 1016. године. На тај начин, преко ова два света савременика и имењака, преко двојице Светитеља по имену Владимир, руски и српски народ су се на један тајанствени начин још више духовно зближили у небоземним размерама.
Посебно је интересантан, поучан и значајан податак који је изнео први знаменити руски историчар, Свети Преподобни Нестор Кијевопечерски (XI/XII век), да су преци свих Кијевских Руса, кијевску земљу населили дошавши предходно са простора Илирије тј. са Балкана. То опет говори о дубокој етничкој и свакој другој истоветности и сличности Срба и Руса.
Међусобна блискост наших народа такође се продубила одласком српског принца Растка Немањића 1192. г. на Свету Гору Атонску. Њега је тамо повео један руски монах са Атоса, који је на двору Растковог оца Стефана Немање, господара Србије, просио милостињу за свој руски манастир на Светој Гори. Не случајно, принц Растко дошао је управо у Руски Светогорски Манастир на Атосу, где је на Благовјести 1192. г. и пострижен у монашки чин, добивши монашко име Сава. Он је под куполама древне руске обитељи упијао своја прва знања из монашког живота, трудећи се у послушности, посту и молитви. Свети Сава ће 1219.г. постати и први Архиепископ Аутокефалне Српске Цркве, а следеће 1220.г. приредиће Зборник Црквених и грађанских закона звани Номоканон, Законоправило или Кормчија. Овај Номоканон у редакцији Св. Саве Немањића, дошавши још у XIII веку, преко разних преписивача, кроз Бугарску у Русију, одиграо је огромну улогу у историји Руске Цркве и руске државе у следећих неколико векова, а пре свега на пољу Црквено-правне и државно-правне науке и традиције.
У времену трагичног монголо-татарског ропства Русије, које је трајало од 1237. до 1480. године, као значајног српског делатника који је оставио дубоког трага у духовном животу руског народа, свакако треба поменути светогорског старца Исаију Србина, који је 1381.г. превео на словенски језик дела светог Дионисија Аеропагита, да би се већ следеће 1382. г. појавио и Руски списак овог превода.
Нећемо заборавити ни Митрополита Московског Св. Кипријана Цамблака, који је у периоду од 1390. до 1406.г, управљао Руском Црквом. Иако се Митрополит Кипријан у историји најчешће назива Бугарином, јер је био родом из Великог Трнова, престонице другог Бугарског царства, не сме се изгубити из вида врло јасна историјска чињеница, да је неке делове бугарске државе одвајкада насељавао српски народ. Стога није ни мало случајно, нити би иког требало да чуди, што руски Никоновски Летопис овог знаменитог првојерарха, директно назива Србином.
Свакако, не можемо без помена заобићи ни веома плодотворног светогорског јеромонаха Пахомија Србина, који је прешавши у Русију, у XV веку, између осталог, написао и три житија једног од највећих руских Светитеља, Сергија Радоњешког, као и преко 30 различитих дела. Ту углавном спадају разне службе и житија појединих знаменитих руских светитељима тога доба.
Мало је пак позната и чињеница да су Српски Цареви и Краљеви директно помагали Русију у најтеже време монголо-татарског ропства. И заиста, све до пада Србије у турско ропство 1459. г., живећи Јеванђељем Христовим и сећајући се руске љубави указане Светоме Сави и преподобном Симеону Немањи, многи Свети Српски Краљеви и Цареви слали су прилоге Руском Манастиру на Светој Гори или неки вид помоћи у саму Русију. Сачуване су и многе грамате које говоре о томе, а Цар Српски Душан Силни постао је и ктитор Руског Светогорског Манастира Св. Пантелејмона. Писац древног житија Светог Српског Краља Драгутина, Архиепископ Српски Свети Данило Други, пише о томе да је Краљ Драгутин „много пута у руску земљу слао своје посланике са драгоценим даровима боженственим црквама и манастирима, и милостињу нишчима и немоћнима, јер је он у руској земљи имао свог возљубљеног пријатеља, кнеза Василија, и њему је по достојности част указивао, шаљући му сладке речи с великољепним царским даровима“.
После делимичног пада Србије под власт Османлија, поразима на Марици 1371.г. и на Косову 1389.г., и њеног тоталног државног слома 1459. г. падом нове престонице – Смедерева, српска земља је утонула у мрак тешког и вишевековног агарјанског ропства. Управо у то време, Русија је уједињена око Московског Великог Књажевства, преко победе Светог Димитрија Донског над Мамајем, на Куликовском – (Косову пољу), 1380.г., полако почела да се ослобађа монголско-татарског ропства, што је дефинитивно учинила 1480 г., под Московским Великим Књазом Иваном Трећим, победом при тзв. „Стојању на реци Угри“. Русија је стога, као једина моћна и слободна православна земља у свету, крајем XV века постала прибежиште многим Србима са окупираног Балкана. Столећима потом, на десетине српских монаха из Србије и Свете Горе, у наручју и загрљају Русије, налазило је речи утехе и охрабрења, као и честу материјалну помоћ за од Турака опљачкане и разорене српске храмове и манастире. Примера ради, тако је средином XVII века, 1653 г., у Москву због добијања помоћи за Српску Цркву и стварања савеза против Турске, дошао и сам Српски Патријарх Гаврило, где је био веома лепо примљен и од Цара Алексија Михајловича и од Патријарха Руског Никона. Он је у Русији провео пуних шест година, где је 1655 г. заједно са Руским Патријархом Никоном, Антиохијским Патријархом Макаријем и Руским Архијерејима, учествовао на Црквеном Московском Сабору. Нарочито је важно подвући и то да је живећи у Москви, Патријарх Српски Гаврило, у појединим приликама, по благослову Патријарха Никона, замењивао и самог Руског Првојерарха.
Чак су и неки познати руски владари имали српске крви и били васпитани не само на руској већ и на српској традицији. Поменимо на пример првог руског цара Ивана IV Васиљевича – Грозног (Грозни на руском значи – страшан непријатељима – Русије), чија је баба по његовој мајци Јелени Глинској, била Српкиња – Ана Глинска Јакшић, кћер српског војводе Стефана Јакшићa а унука војводе Јакше, родоначелника ове чувене српске породице. Памтећи љубав своје баке Ане Глинске Јакшић, која га је у детињству упознавала и са његовим српским коренима, Цар Иван IV Васиљевич посебно је ценио, штитио и помагао Српски Манастир Хиландар на Светој Гори. Он је као велики молитвеник и србофил, као Руски Цар и српске крви, написао Молeбни Канон највећем Србину у историји – Светоме Сави Немањићу. Не случајно, гроб са телом Цара Ивана IV Васиљевича налази се у Архангелском Собору Московског Кремља, поред фресака светих Срба – Преподобног Симеона Мироточивог, Светог Саве Немањића и Светог Великомученика Лазара Косовског.
Особито значајну улогу у опстајању српског народа и српске културе на историјској позорници, Русија је на себе узела после трагичне тзв. Прве Велике Сеобе Срба са Косова, Метохије и Северне Македоније, која се догодила 1690. године. Тада је, након неуспелог аустријско-српског рата против Турака, 37 хиљада српских породица, заједно са патријархом Српским Арсенијем Трећим Чарнојевићем, пошло на север, напустивши под притиском зверстава разуларених Турских, Шиптарских и Татарских хорди, своја вековна огњишта на Косову, Метохији и Македонији. Иако је један велики део Срба остао на својим имањима, трпевши невиђена гоњења од стране Турака, Шиптара па чак и најамника Татара, ова трагична сеоба је први пут после 1000 година озбиљније изменила демографску и националну слику јужних српских регија. Но, чак и после ове велике сеобе, српски народ остао је већински на Космету и Македонији. Они Срби који су избегли, по невољи су се највећим делом настанили на земљама тадашње Хабзбуршке монархије. Многи историчари сматрају да је број избеглих Срба премашио цифру од 200 000, што је Аустрији дало могућност њиховог насељавања на кризним граничним областима према Турској, организујући их у посебне војно територијалне и административне јединице зване Војне Крајине. Како су многи српски манастири и на десетине српских цркава на Космету и другим деловима Србије уништени, умногоме је замро духовни и културни живот српског народа, што је довело и до великог недостатка богослужбених књига, одежди и сасуда. Стање је постало посебно критично после још једног неуспелог српског устанка против Турака који је избио 1737. године. Устанак се завршио Другом Великом Сеобом Срба са Косова, Метохије и Македоније. Њу је предводио српски Патријарх Арсеније Четврти Јовановић Шакабенда. Након ове, можда још трагичније сеобе, љубимци турских окупатора, Шиптари, прешавши са територије данашње Албаније, још су се више раширили и укоренили на напуштеним и спаљеним српским поседима. Да у овом периоду историје није било помоћи Мајке Русије, како и данас Срби називају најмоћнију словенску православну државу, стање у страдајућем српском народу, и опљачканој и материјално увелико разореној Српској Цркви, било би заиста много теже.
По обиму, одмах после ове две велике сеобе Срба., које су настале услед турских зверстава над незаштићеним народом, долази једна, у суштини сасвим другачија српска сеоба – сеоба у Царску Русију. Она се догодила по жељи самих Срба, углавном 1751. и 1752. године, а као одговор на укидање Поморишке и Потишке Војне Крајине за Србе граничаре у аустријској држави. Укидањем Војних Крајина које је Бечки Двор потом подарио угарском племству, Срби граничари су остали без својих војничких привилегија и под угрозом потпадања у поданички положај према непријатељски настројеном мађарском племству. Не желећи да живе у некој врсти полуропства под туђинским и римокатоличким притиском, Срби су се обратили с молбом Руској Царици Јелисавети, која им је као искусним ратницима против Турака, подарила земље у Јужној Русији, на граничном појасу према Турцима Османлијама и Кримским Татарима. Тако су Срби постали руски елитни граничари са само једним великим задатком – да бране руске земље од набега Турака и Татара и шире територије Руског Царства на југ и исток. Србима су дате и посебне војно-административне целине. Прво је 1751. г. створена Нова Сербија а следеће 1752.г. и друга српска војно-административна област названа Славјаносербија. Поменимо и податак да се и раније, пре ових великих српских сеоба у Русију, још у време цара Петра Великог, но у знатно мањем броју, један део Срба из Аустрије населио у Русији. Од ових Срба касније је, за време руске царице Ане, 1727. г., формиран, по храбрости и војном умећу, чувени Српски Хусарски (коњички) Пук. И данас, 280 година после, поједине породице у Малорусији памте своје српске корене, а многа места имају негдашње српске називе, што сведочи о не малом српском присуству у историји негдашње Руске Царевине.
Обавезно се требамо присетити да је, после турске окупација, а нарочито након поменутих Великих Сеоба Срба, које су пратиле велике похаре, уништења, разарања и паљевине, Српска Црква практично остала без богослужбених књига, многобројних икона и Црквених сасуда. Све је то у највећој мери надоместила стална руска помоћ српском народу и Српској Цркви. Та вишевековна помоћ Руске Православне Цркве и Руске Царевине српском народу и целој Српској Цркви, омогућила је колико толико нормалан Црквени живот у нашем народу. Запитајмо се, на пример, шта би са нама Србима било, да вековима није постојало тако обилне руске подршке? Да ли би смо ми као народ уопште у оволикој мери опстали и у оволиком броју остали православни хришћани?
Посебно велику бригу и сваковрсну помоћ, како војну и дипломатску, тако и црквену и културну, Русија је показивала према једном малом острву српске државне слободе, званом Црна Гора. Почевши од Митрополита Данила Петровића Његоша, који је 1711. г. постао савезник Петра Великог и читавог Руског Царства у борби против Турака, па све до Црногорског Краља Николе I Петровића, Црна Гора је узимала учешћа у свим ратовима Русије против Турске. Нарочито је интересантно што су Срби Црногорци, потпуно добровољно и без молбе Светога Цара Николаја II, 1905. године ушли у рат чак и против Јапанског царства. У овом, по Русију нажалост неуспешном рату, као најхрабрији војник јавио се један Србин Црногорац и перјаник Црногорског Kраља Николе Петровића, Александар Сајичић, који је у личном двобоју победио чувеног самураја Јапанскога Царства за шта је добио високе почасти и одликовања од Руског Цара Николаја II Романова.
Но, највећи русофил у историји Срба, па самим тим и историји Црне Горе и Брда, засигурно је Светитељ Петар I Петровић Његош, Митрополит Црногорски, Приморски и Скендеријски. Овај знаменити господар Црне Горе и Брда, и велики Чудотворац, Пророк и Законодавац, јединствена је личност у историји српско-руских односа. Школован у Петрограду за време царице Екатерине Велике и намољен под куполама Александро-Невске Лавре, Свети Петар Цетињски је у своју младу и чисту душу још од малих ногу упијао неизмерну љубав према Русији. Он је у љубави ка Русији отишао далеко испред свих. О томе сведочи и следећи податак. Наиме, када је већ као господар и Митрополит Црне Горе и Брда, Светитељ Петар Цетињски почетком XIX века са својим Србима из Црне Горе војевао против Наполеона на Приморју, као савезник Цара Александра I, он је 1807. године изнео један веома занимљив политички план. У том документу и предлогу Руском Цару Александру I Романову, Свети Петар Цетињски је молио Цара да га после победе над Наполеоном на Српском Приморју, подржи у обнови „Славјаносербског царства“. Заузврат, Свети Петар Цетињски, писмено се обавезао Руском Цару да ће се он, ако га Цар подржи у обнови Српског Царства, одрећи световне власти и предати је Руском Цару Александру I, који би постао Цар обновљене Српке Царевине. За престоницу Српског Царства Свети Петар Цетињски предложио је приморски град Дубровник, настањен у то време Србима римокатоличке вере.
Како је Цар Александар столовао у далеком Петрограду, Митрополит Цетињски му је понудио да у Дубровник пошаље свога Намесника, који би морао бити рођени Рус, и који ће носити титулу Президента Славјаносербског Царства. На жалост, због ранијих потписаних договора Русије и Аустрије, овај план Светог Петра Цетињског о уједињењу Српског и Руског Царства, под царском круном династије Романов, није могао бити прихваћен од стране Цара Александра. Ту неизмерну љубав према Русији, Свети Петар Цетињски је посведочио и 1830. године, у свом предсмртном Тестаменту, где је српском народу у Црној Гори завештао вечну верност према Православној Русији и Руском Цару, запретивши уједно страшним проклетством, свакоме ко буде радио против Русије и Руског Императора.
Царска Русија је непосредно помагала и велики устанак у Србији 1804. године, који је против Турака подигао родоначелник српске династије Карађорђевића, Кара Георгије Петровић. Примера ради, једна од најчувенијих и највећих битака у читавом устанку, била је битка код Варварина, 6. септембра 1810. године, у којој су значајног удела узели и руски војници послани у помоћ Србима од стране цара Александра I Романова. Руске војнике је у бици предводио гроф Орурк. У овом жестоком сукобу, у коме су заједничке руско-српске војне формације до ногу потукле многобројнију турску војску, животе за слободу Србије положили су и многи Руси. Само због продора Француза у Москву 1812. године, и страха за судбину саме Русије, изостала је још већа руска помоћ овом српском устанку који је уздрмао темеље османлијске власти на Балкану.
Али, Русија није стала на томе, већ је и касније, скоро непрестано, војно и дипломатски помагала српски народ у борби против Турака са једне стране, и честе западне ненаклоности ка ослободилачким тежњама балканских народа, са друге. Зато су симпатије према Русима и Русији у српском народу током читавог IXX века стално расле.
Треба истаћи и одлучујућу улогу Руске Царевине у добијању аутономије српске државе и Српске Цркве 1830/31. године. Да није било сталних и упорних руских дипломатских притисака на Турску Царевину и посредовања код Цариградске Патријаршије, тешко да би Срби у то време тако лако добили своју државну и Црквену Аутономију.
Руска Царевина војнички је и материјално помагала српски народ и у ослободилачким ратовим против Турака од 1876-1878. године. Многи руски добровољци су и своје младе животе уградили у темеље нове српске слободе. Сетимо се само погибије чувеног руског пуковника и српског добровољца Николаја Николајевича Рајевског који је командујући у бици против турских окупатора, погинуо 20. августа 1876. године, у месту Горњи Адровец код Алексинца. У славу Божију и у знак захвалности пуковнику Рајевском и Мајци Русији, на месту погибије великог руског војсковође, по коме је чувени руски писац Лав Николајевич Толској обликовао лик Вронског у роману „Ана Карењина“, подигнут је 1903. године велелепни Храм Пресветој Тројици.
Ипак, највише место у молитвеном и историјском памћењу српског народа, припада последњем руском цару Светом Мученику Николају II Романову и његовој страдалној и светој породици. Овај неизмерни христољубац је с правом назван заштитником православних народа Балкана. Није било ни једног јединог историјског момента, за време његове владавине, када он није посебну пажњу и бригу обраћао на Балканске хришћане и њихово, некада скоро очајно стање, под турским оковима. Посебно је Цар Николај II волео српски народ. Он је био скоро јединствени европски владар који је у Првом Балканском рату 1912. године, стао у отворену дипломатску заштиту балканских хришћанских народа, који су се ујединили против турског окупатора, и који су ослободили скоро читаво Балканско Полуострво од петвековне османлијске тираније.
Оне крваве и ратне 1914. године, руски цар Николај и руски народ, одмах су енергично стали у одбрану Србије од војног напада агресивне Аустро-угарске Монархије. Не приставши на то да један мали народ, какав су Срби, неправедно буде прогутан од стране Централних сила, Русија је стала уз малену православну балканску сестру – Србију. На првом месту, из хришћанске љубави и бриге за заштиту српског народа. Том одбраном Србије од германског империјализма је и почео Први Светски Рат, током кога ће у вихору безумне и злочиначке бољшевичке револуције, и сам Свети Цар Николај II Романов са читавом породицом, као и десетине милиона православних Руса, мученички пострадати. Вечно ће остати запамћено и христоподобно залагање Светог Цара Николаја II за спас Српске Војске током Албанске Голготе, у зиму 1916. године. Да није било ултиматума Руског Цара упућеног западним „савезницима“, за хитну помоћ изгладнелој, промрзлој и болесној Српској Армији, сва Српска Војска и сав народ који ју је пратио, умро би у албанским лукама. И данас одјекују истините речи највећег Србина после Светог Саве – светог владике Николаја Жичког и Охридског: „Сaвест наша нас приморава да плачемо када Руси плачу; да се радујемо када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ народу. Али дуг којим је Русија обавезала српски народ, 1914. године, тако је огроман да њега не могу вратити ни векови ни поколења. То је дуг љубави која свезаних очију иде у смрт“.
После Првог Светског Рата, српски народ је Промислом Божијим удостојен те части, да прихвати на десетине хиљада православних Руса који су избегли од антихришћанског бољшевичког терора. Тако су се Срби бар мало одужили Светом Цару Мученику Николају II и читавој Православној Русији, али је тај дуг скоро немогуће достојно вратити. Но, православни Срби нису заборавили, нити ће икада заборавити, на Цара Николаја II и његову и сверуску жртву за Србију. Као само мали пример, и данас живе љубави ка Цару Николају II, може нам послужити и податак, да су само током 2006. године, два новопостројена православна српска манастирска храма у целини или делимично, посвећена Светим Царским Новомученицима.
Талас руске емиграције који је, по неком дубљем Промислу Божијем, после Првог Светског Рата запљуснуо Србију и читаву Краљевину Југославију, освежио је нашу земљу, и дао је свеукупном српском друштву нови полет и нову снагу. Ратом десеткована српска интелигенција нашла је у руским избеглим епископима, свештеницима, монасима, монахињама, универзитетским професорима, лекарима, архитектама, историчарима, правницима, педагозима, своје нове учитеље и узоре светског реномеа.
Не заборавимо да је управо у Србији 1922. године, у Сремским Карловцима, основана и Руска Загранична Црква, на челу са Митрополитом Антонијем (Храповицким). Сетимо се само таквог руског духовног дива као што је свети владика Јован (Максимович) Шангајски и Сан Францискански. Овај мудри и бескрајно благи Рус са древним српским коренима, кога многи сматрају и највећим Светитељем и Чудотворцем XX века, који је Теолошки Факултет завршио управо у Србији, а једно време предавао и у Битољској Богословији СПЦ, остaвио је за собом дубокога трага у духовном животу не само нашег народа већ и читавог света. Управо је талас руске емиграције дао Србији нове духовне силе и освежио Српску Цркву, а нарочито српско монаштво, десетинама руских свештенослужитеља, подвижника и подвижница. Да није било ове, и за Српску Цркву и за српску државу, неизмерно важне руске послератне помоћи, Србија тешко да би се тада тако добро упознала за исихазмом Оптинских Стараца, или знала за женско монаштво, кога су донели управо Руси. Не би се удостојила ни познанства са писцем капиталне и светски познате „Историју Византије“, коју је баш у Србији написао знаменити руски емигрант, византолог и професор Георгије Александрович Острогорски.
Срби и Руси, као и у Првом, тако и у Другом Светском Рату, били су на истој страни ватрене линије, која је од 1941. г. била окренута против наци-фашистичке коалиције Немачке и Италије. Српски народ је у пролеће 1941. године, учинио руском народу засигурно велику услугу и помоћ, јер су Срби београдским демонстрацијама од 27. марта. 1941. г., и својим, за Хитлера неочекиваним, свргавањем пронемачког режима у Београду, за неколико недеља одложили већ спреман план за напад на Совјетски Савез, звани Барбароса. Како је време касније показало, управо тих неколико недеља које је Немачка изгубила у нападу на Југославију, биле су потребне Хитлеру да избегне напад на Москву, у за Немце најнезгоднијем периоду великих руских мразева, који су олакшавали одбрану руске престонице. И на тај начин, Срби су помогли руском народу и вратили бар део дуга великој и неизмерној руској жртви за Србију у Првом Светском Рату.
И данас, у годинама поновних српских страдања, јединствена велесила у читавом свету, која се јавља сталном заштитницом Србије и српског народа, јесте управо Русија. И данас, када је на распетом Косову и Метохији срушено око 150 српских цркава и манастира, протеранао 230 000 Срба а преко 1200 њих зверски убијено, највећу и најдиректнију помоћ српској држави и Српској Православној Цркви пружају управо руска држава и Руска Православна Црква.
И данашњи Председник Руске Федерације, г. Владимир Владимирович Путин, јединствени је председник неке светске велесиле, који се тако упорно и отворено супроставља отимању духовног срца Србије – Косова и Метохије, и неодступно бори за свеукупне српске интересе. Стога је он данас за Србе, засигурно убедљиво најпопуларнији светски државник. Посебно се треба нагласити и велика материјална помоћ коју руска држава и Руска Православна Црква годинама упућују на Косово и Метохију. Ако томе томе додамо и велике финансијске прилоге које руска држава и Руска Црква дају целој Српској Православној Цркви, што за директне пројекте договорене на највишим нивоима – што за добровољну и спонтану помоћ, преко веома честих прилога руских верника српским храмовима и манастирима, слика руске бриге за српски народ биће још боље приказана.
Све што је до сада, у кратким цртама, истакнуто као најважније у нашој двехиљадугодишњој руско-српској дружби, треба увек додатно неговати и унапређивати на свим нивоима сарадње наша два братска словенска и православна народа. Посматрајући у кратким цртама нашу многовековну историју и вишестолетне братске и пријатељске, политичке и духовне везе, долазимо до закључка: љубав Русије према Србији и српском народу, као и љубав Срба према Русији и руском народу, јесте неизмерно дубока, и за њу не треба претерано бринути. Она ће, без обзира на све историјске мене и промене, Милошћу Божијом, молитвама наших руских и српских светих предака као и нашим усрђем ка врлини, само наставити да се грана и даје своје добре плодове на свим пољима. То ни мало и не чуди, јер како је често говорио највећи русофил међу Србима, Свети Петар Цетињски, ми Срби и наша браћа Руси смо «једноверни, једнородни и једнокрвни народ». Нека таква свест и даље расте у нашим срцима и нека се шири и остварује кроз многобројне гране наше међусобне братске сарадње. Амин. Боже дај.
