Одрасли, који желе да поразговарају са младима о православљу, често сами нису спремни за проповед. Какве грешке они најчешће допуштају? Да ли критичко усмерење тинејџера представља препреку за разговор о вери? Које теме су интересантне младима? Шта можемо научити од светих исповедника следећи њихов пример? О томе нам прича свештеник Валериј Духањин.
Постоји један мисионарски принцип, који је успоставио Светитељ Николај (Касаткин), просветитељ Јапана: «На почетку заволи оне, којима хоћеш да проповедаш о Христу, затим поступи тако да би и они тебе заволели, а потом им говори о Христу». То се фактички односи и на младе. Не можемо их учити о Христу, ако се не односимо лепо према њима, ако их сматрамо за мале штеточине. Спочетка треба да научимо да с њима нађемо заједнички језик, да разумемо њихове бриге и интересовања. Треба да будемо своји са њима и да им помогнемо да нађу одговоре на њихова животна питања. И онда када млади почну да нас уважавају и да нас прихватају, тек ће тада наше речи о Христу ући у њихова срца.
Пада ми на ум пример из живота исповедника из 20. века, Светитеља Николаја (Могиљевског). Још пре револуције, био је учитељ у сеоској основној школи на југу Русије. Почео је да окупља децу, а затим и младе и водио их је на риболов, а после је кренуо да организује разне занимљиве догађаје и увек је користио прилику да им говори о православљу. Испрва их је учио народним песмама, а затим и црквеним. Прво су се деца окупљала у школи, или у нечијем дворишту, а потом су почела да певају у храму. На тај начин их је он постепено увео у црквени живот, а као резултат тога, сеоска деца су се мање тукла и зазирала су од алкохола. Ауторитет Светитеља Николаја је био толики, да су му се родитељи често обраћали, жалећи се на своје синове у нади да ће светац утицати на њих. Разуме се, он је уживао поштовање међу омладином и могао је смело да им прича о вери, и његове речи нису могле да буду одбачене.
Искуство је показало да младићи слободније говоре и слушају о вери, ако при храму постоји, на пример, патриотски клуб, који они посећују. Тамо су део мушког друштва и васпитања, осећају да их третирају као озбиљне људе и спремнији су да приме веру.
Понекад људи указују на чињеницу да се млади према свему односе превише критички. Међутим, то је заправо добра ствар. Горе је кад се све прихвата без размишљања, јер тада постоји опасност да ваше дете упадне у секту. Некритичко размишљање је јако опасно у савременом свету, испуњеном искушењима. Када разум утихне, наше срце може лако бити обмануто да прихвати лаж као истину. Због тога личност, која се развија, мора да прође и кроз период критицизма. За тинејџерски узраст је везано критичко разматрање разних погледа на свет, разних парадигми, јер тада се код човека развија сопствена мисао.
Имајући то у виду, морамо да будемо спремни да ће у разговору млада особа и сама износити своје ставове и размишљања. Не треба се плашити тога, јер њихови ставови, означавају могућност дијалога. Много је гора ситуација у којој тинејџер одише равнодушношћу и ћутећи, крадом гледа у свој мобилни телефон. Током разговора, родитељи треба да се труде да подстакну живу расправу, како би адолесцент могао да из другог, за њега новог, угла размотри хришћанство. На пример, млади изнад свега воле и цене слободу. Треба им показати, да Црква не спутава људе, већ да им пружа истинску слободу. Црква ослобађа човека од унутрашњих мука. Ако неко у својој души негује зле мисли, злобу, гнев, завист и сујету, како ту може бити слободе? Ако младић крене да пуши, следећи пример оних из виших разреда, има ли ту личне слободе? То је чист конформизам, менталитет стада. Црква нам помаже да разбијемо окове разних зависности, да се оснажимо као личности и да ослободимо душу од њеног терета.
За време пубертета, код тинејџера се јавља интересовање према супротном полу. Стога је важно с њима говорити о љубави и заљубљености, о мушко-женским односима, дотаћи оне теме, које су им најбложе.
Управо у пубертету, млада особа трага за личним смислом. Понекад се младић несвесно ослања на било шта, само да би се његова душа испунила смислом. Он жели пуноћу живота и радост. То је узраст у којем родитељи, својим примером, могу да покажу како живот без вере нема смисла. Атеизам исповеда коначну смрт свега и једино вера у Бога нам говори да смо бесмртни, да имамо бесконачну перспективу савршенства, али да бисмо то достигли, морамо бити уз Бога.
Овде је, пре свега, важна лична искреност, јер се срце увек отвара пред искреношћу. Са тинејџерима можемо разговарати само од срца. И још један битан савет: избегавајте придиковање и моралисање. Ми не покушавамо да некога научимо како да се правилно понаша, већ делимо са својим дететом оно што нам је најдраже. Православна вера је благо, које може обогатити човека у било ком узрасту.
