Призрен, древни град на Бистрици, и данас одише старином, старим грађевинама, кућама које су наслоњене једна на другу, калдрмом и шадрваном, Немањићким светињама и црквама које су старе призренске породице оставиле у аманет својим Призренцима и своме роду. У Призрену има и новина, пристиглих из разних европских метропола, велики стаклени излози са модерном гардеробом, кафићи са прегласном музиком... сувенирнице са албанским, турским и америчим заставицама...Спојило се старо и ново. Кроз векове рушен и обнављан, Призрен је живео и опстајао, људи се у њему смењивали, живели и умирали. Данас у овом граду који је увек важио за град у којем доминира толеранција међу народима и верама, најмање има Срба, оних који су средњовековни Призрен и градили. Срби су протерани или побегли са својих огњишта од оних који су убијали и киднаповали њихове рођаке и комшије, од оних који су палили њихове куће, од оних који су скрнавили и рушили њихове светиње. Мало је Срба у Призрену данас, и то само оних у времешним добима свога живота, који су се вратили ту да на своме прагу окончају овоземно битисање, да ту на своме чардаку затворе очи које су се нагледале и добра и зла. Мало живота у последњих пет година овом граду даје обновљена призренска богословија ,, Свети Кирило и Методије“ задужбина Призренца Симе Игуманова. Са свештеницима Слободаном и Ђорђем се вратио и литургијски живот у цркву Светога Ђорђа и у Богородицу Љевишку, а у цркви Светог Спаса с времена на време зачује се српска песма, казују се стихови на српском језику, или се приреди која изложба слика. У ишчекивању једне такве изложбе, настале у оквиру ликовне колоније под називом ,,Јесен у Призрену“, са уметником Николом Брадићем, директором Културног центра Приштина, сада измештеног у Лепосавић, ходајући Призренском калдрмом, враћамо се у оно време када је Призрен био нешто друго:
-Многа ме сећања враћају у Призрен, последња у 1998. годину. Сећам се, дошао сам овде једним лепим поводом. У призренској Музичкој школи добили су концертни клавир, нов ,,Петроф“, а ја сам тада радио у Приштини, у Покрајинском културном центру. Тих дана нам је био гост руски пијаниста Александар Пашков, са руског Петроградског конзерваторијума. После његовог концерта у Приштини, смогли смо снаге и направили и концерт у Призрену. И не само тад, у Призрену су се настављале све културне манифестације које су почињале у Приштини. И зато са великим емоцијама и данас сам дошао овде.
- И моји први дани на послу у Покрајинском културном центру су везани за Призрен – наставља Никола.- Пред очима ми је то камерно извођење ,,Горског вијенца“ у режији Благоте Раковића са глумцима Мишом Јанкетићем, Браниславом Вуковићем, Слободаном Варуновићем. Имали смо ту вечерњу представу у Призрену, док је дневна одржана у Штрпцу.
После осамнаест година Никола је у Призрен дошао са колегама сликарима као учесник ликовне колоније. Урадио је неколико слика које ће како је рекао приказати и широј публици у другим деловима Србије.
-Видите, радио сам Милутинове задужбине: Љевишку и Грачаницу, у акварелу. Ево ту је и Свети Симеон Мироточиви, копија фреске из Љевишке, па Пресвета Богородица из Дечанске ризнице. Урадио сам и Пећку Патријаршију, наше духовно благо које на Косову и Метохији хвала Богу још увек постоји - показује своје слике Никола, рађене у манастиру Светих Архангела.
Он зна да су данашњи медији, средства информисања, моћни и да се много тога може видети путем медија, али изложба слика која настаје у Призрену, са посебним задовољством би требало да се отвори баш ту у Призрену, у цркви Светог Спаса, у Подкаљаји. Али, уз дубок уздах, Никола додаје да у Призрену данас нема Срба:
Данас у Подкаљаји нема Срба, нема их ни у Призрену или, тачније, их има јако мало. Десетину људи живи ту, сем ученика и професора у Богословији. Наше биће је ту јако угрожено, али надамо се да ће се то мењати, да ће људи долазити, да ће се враћати полако, пре свега мислим на младе.
Само у Богословији има живота, понавља Никола, а долазе и песници, одржавају се и промоције књига. Баш се тога дана одржала промоција књиге о Фра Вити Которанину, неимару Дечанском. А промоције књига и разноврсни културни догађаји су јако важни за живот и опстанак једог народа.
-Ми смо у овој години под покровитељством Министарства културе и информисања Републике Србије, организовали један караван песништва посвећен деци која опстају у овој нашој покрајини. Цео програм је назван ,,Музиком и поезијом за децу Косова и Метохије“. Програм је приказан у Косовском Поморављу: у Ранилугу, Шилову, Ропотову, Косовској Каменици; затим у Зубином потоку, Зупчу, Брњаку, Бабином мосту, Прилужју, Племетини... И жеља је да дођемо у Метохију.
Метохија је увек била место где су се одржавале различите песничке манифестације, опет се присећа Никола.
-Једном сам гостовао у Великој Хочи са глумицом Весном Пећанац, други пут смо поводом Светог Саве долазили. Доктор Бранко Ковачевић из Вуковара је написао песму ,,Велика Хоча“ и говорио је баш на Савиндан 1995. у Великој Хочи. Радо се сећам тих долазака и неких наших пријатеља. Ту је био и наш предани брат, упокојени, професор и песник Слободан Костић, били смо код оца Миленка, за Светог Саву. Радовало би ме да поново дођем и мислим да би требали више да се виђамо, и у Великој Хочи и у Ораховцу. Ораховац нам је један од гета, место где су Срби гетоизирани. Не знам да л у свету постоји нешто тако, можда у афричким заједницама постоји да једна група људи буде под жицом, иза жице, као да су недолични и нечасни за овај данашњи свет.
-Уметност може да отвори свака врата, уметношћу може да се уђе и у Гето, има и младих људи који желе да дођу-тврди Никола. И треба све више младих да се укључује, млади имају ентузијазам. Кад позовем неког да дође да гостује на Косово, врхунски професионалци и не питају како је тамо, него једноставно кажу ,,доћи ћу“. Али људи који су мањих сазнања, увек се распитују ,,па има ли пратња“, па овако, онако. Треба да се више прича о животу овде, треба рећи истину да наши људи овде живе, славе славу, жене се, удају, сахрањују... Овде се живи живот, неки паралелни, али надам се да ће нешто кренути на боље.
Позив уметницима пре свега да дођу
- Ових дана је у Косовској Митровици отворена изложба слика ,,Омаж Младену Поповићу“, који је са ових простора, из Локвице. Он је овде у Призрену учио школу, академију је завршио у Скопљу, а упокојио се 2008. године. Ја се надам да ћемо овај омаж приказати и на Брезовици, у Штрпцу, јер је Владан живео у Призрену и ово је начин да се поклонимо сенима неких који су стварали, радили овде, а нису више међу нама.
Никола нам је открио планове Културног центра да у децембру организује долазак песника у Призрен, Ораховац и Велику Хочу.
-Ту би дошли пре свега дечји песници попут Милоја Дончића и Милана Михајловића из Мировице, али и многи други. Овде је више од слике, више од игре, више од песме. Сваки долазак овде је практично мисија и тако треба схватити и овај наш долазак, никако другачије већ као културну мисију.
