Може ли жена заборавити пород свој, да се не смилује на чедо утробе своје (Ис. 66, 13)
Породичне везе
У нашој Цркви три недеље пре Божића посвећене су везама и односима у породици.
Трећа недеља пре Божића – Детињци – опомиње децу на њихове дужности према родитељима.
Друга недеља пре Божића – Материце, и прва недеља пре Божића – Очеви – опомињу родитеље на дужности према деци.
Обичај да на ове празнике родитељи везују децу и деца родитеље има символичан значај. И једни и други одрешују се поклонима.
Овај обичај је дивна слика нераскидивих веза између родитеља и деце, предака и потомака. Узице, којима једни друге везују, то су знамења њихових нераскидивих веза. То је символика конаца којима се тка историја једне породице, једнога рода, једнога народа и читавог човечанства. Шта би било са ткањем историје када не би било те потке и те основе? Сви би се конци расули и замрсили. Платно историје не би било саткано, јер родитељи предају деци основу живота, а деца у ту основу уткивају нову потку. Тако се везује прошлост и будућност, старо и ново, бивша и будућа поколења.
Ова три породична празника славе се у три недеље пре Божића, пошто је овај велики празник посвећен рођењу Сина Божијег и у славу Небеске Породице. Данашња недеља посвећена је материнству, па се због тога овај празник зове Материце.
Материно крило
Један велики и у свету познати писац написао је књигу која носи наслов „Крило материно“. Данас имућни људи гледају које се високе школе у свету сматрају за најбоље, па тамо гледају да пошаљу своју децу на школовање. Многи мисле да су најбољи универзитети у Паризу, Оксфорду, Харварду и други. Међутим, овај велики писац доказује у својој књизи да од свих школа, које постоје на свету, за човека највише вреди оно што може да научи на „материном крилу“. Ту школу не може да замени ни једна друга школа, па ни најславнији универзитети.
Питали су другог славног научника, који је завршио неколико високих школа, стекао много научних степена и награда, написао много значајних књига, која му је од завршених школа највише помогла? „Највише ми је помогла школа моје неписмене мајке“, одговорио је тај велики научник. Одакле таква снага, такав утицај, таква моћ једној неписменој жени? На то питање није лако да се одговори. Само по себи материнство је једно од највећих чуда света. То је тајна сакривена у души и у срцу мајке са мноштвом других осећања, доживљавања и нагона. Све је то изузетно и величанствено, по чему мајка на земљи личи на Бога на небу.
Материнска љубав
Путописац је описао догађај из Индије. У неком селу запалила се кућа и људи су гасили ватру. За то време један човек се од свих одвојио, гледајући непрестано у једно дрво. На питање зашто не помаже у гашењу пожара, овај је одговорио: „Занело ме је једно чудо и не могу да се одвојим од њега. Ватра је захватила ово дрво и гнездо са младим птицама. Када је мајка птица приметила пламен око свога гнезда, почела је крилима да заклања своју младунчад. На крају је са њима изгорела. Ко даде у срце овом малом, неразумном створу толику љубав? То је могао да учини само Бог. Када не би било других, ово је довољан доказ да Бог постоји“, завршио је своју причу онај Индијац.
Наш велики духовник и проповедник испричао је причу о једном свом доживљају. Вођен је на стратиште неки разбојник, који је био осуђен на смрт, зато што је убио у једној кући мужа и жену, а потом запалио кућу. Тако је затро целу породицу. Посматрајући овај несрећни догађај људи су ћутали и нико није ништа говорио. Наједном из масе је излетела мајка оног несрећника, вичући из свега гласа и преклињући: „Не убијајте, господо, мога сина! Он је био добар, али је наведен на зло. Убијте мене, њега пустите!“ Овде је одговор на питање по чему мајка највише личи на Бога. Ту је такође и одговор на питање где је центар материнства. То је материнска љубав.
Криза материнства
Данас се говори у свету и код нас о кризама у свим правцима живота. На жалост, међу овима се помиње и криза материнства. Но, поменимо и пример где није било кризе.
Питали су једну мајку, која је имала дванаесторо деце, шта јој је највише помогло у васпитању и подизању деце. „Држала сам се непрестано за Божију руку. Тако сам осећала да сам увек јака“, рече ова жена. „Нисам много држала лекције деци и мало сам говорила. У споразуму са својим мужем понашала сам онако како сам желела да се понашају наша деца када одрасту. Ја сам показивала љубав према деци и учила их да се међусобно воле. Деца су делила не само љубав међу собом, већ скоро и сваки залогај. Старија деца су били наши помоћници у васпитању и подизању млађе деце“.
Криза се материнства данас огледа и у избегавању рађања већег броја деце. Колика је то несрећа, још сасвим не можемо сагледати. За неколико година видећемо читаву трагедију не само за поједине породице, већ и за читав наш народ! Да не говоримо о несрећама које повлаче за собом побачаји – злочини чедоморства у утробама мајки. Наш народ каже: „Зло се не може издробити“. Бојимо се да ћемо навући гнев Божији на читав народ због греха који вапије на небо!
Криза материнства је такође у томе што су многе наше мајке исувише дуго одсутне са породичног огњишта због запослености. Неки чак и остављају своју децу одлазећи, ради запослења, у иностранство. Још је велики број разлога који нас подсећа на материнску одговорност према деци у нашим приликама. Овај дан подсећа на ту одговорност и опомиње да се учини све што може да би се ствари поправиле.
Премудри Соломон каже: „Мудар син је радост оцу својему а луд је син жалост матери својој“ (Приче Сол. 10, 1). Овај празник је још и дан који опомиње децу да доживе дубоку и молитвену благодарност за сва доброчинства којима су их задужиле њихове мајке. Било да су живе или мртве, оне су за своју децу живе и увек су уз њих присутне. Ма колико да деца учине – било молитвама, било речима, било делима – за своје мајке, остаће им вечити дужници.
Нека вам је свима срећан и благословен овај празник!
Богу нека је за све слава и хвала сада и вазда – кроз све векове. Амин!
