Разговор с недавно настрадалом руском добротворком Јелисаветом Глинком
Јелисавету Петровну Глинку руски народ од миља зове „докторка Лиза“. Она је цео свој живот посветила помагању другима. Предводила је добротворну организацију „Праведна помоћ“ и дуги низ година се бавила палијативном негом и старала се о људима, који су боловали од неизлечивих болести. Трагично је настрадала када се срушио авион којим је летела у Сирију, достављајући лекове и медицинска средства за болесну децу. Православие.РС у спомен њој преноси овај интервју.
– Госпођо Глинка, коме Ви на првом месту пружате помоћ? И како доносите одлуку коме је помоћ најпотребнија?
– Помажем прво онима, који ће се пре упокојити. До тог сазнања понекад можете доћи кроз анализу спољних фактора, а понекад и кроз стицај околности. Неко умире од болести, неко од глади, а некоме искључе струју и он нема где. Сви пацијенти су посебни. Ја помажем онима, којима је моја помоћ најпотребнија.
Осећам да је помоћ потребна конкретном човеку, који је преда мном, не само као лекар, већ као човек. И свако други на мом месту би то осетио. Онај ко се често сусреће са болеснима то разуме.
– Коликом броју људи сте помогли пред смрт?
– Не бројим. Сигурно има више од хиљаду оних уз које сам била у тренутку кад су преминули.
– Каква је помоћ потребна људима који се налазе на прагу смрти? Да ли је то морална помоћ, држати некога за руку како би осетио људску топлоту или је то физичка помоћ, ублажити бол?
– Већ 20 година се старам о тешко болесним људима и знам да свако има своју жељу. Пошто не постоје два идентична порођаја, не постоје ни две идентичне смрти и као што смо за живота сви различити, тако се и упокојимо на себи својствен начин. Зато свако има своју последњу жељу. Но, оно што у том тренутку спаја све људе јесте да нико не жели да се мучи док умире.
– Шта је за вас, не као лекара, већ као човека најважније у том тренутку?
– Главно је да човек у последњем тренутку не осећа никакв бол у сваком смислу, да не страда морално и да се не мучи физички. Те две ствари су ми веома важне и као лекару и као човеку. Притом под моралним страдањем подразумевам да сваки човек има право да се упокоји на достојанствен начин, тако да не буди понижен у тренутку смрти.
– У свом блогу тражите помоћ за своје пацијенте не само у виду лекова или одеће, већ и у виду молитве. Када сте као лекар схватили да је молитва неопходна?
– Када год упућујем позив људима да се моле за неког мог пацијента, чиним то у складу са жељама његове породице. Ја не помажем искључиво православцима, већ и људима других конфесија. То што сам ја православна никако не утиче на моју негу према пацијентима и на њихове жеље. Једино када је човек у последњим тренуцима сам, без игде иког, лично позивам људе да се моле за њега, јер нема његове породице која би могла да донесе ту одлуку.
– Често цитирате Луку Војно-Јасенецког. Како је његов пример утицао на ваш живот?
– Научила сам да радим не обазирући се ни на шта, то је главно. Најчешће читам дела и житије Светог Луке, и то чиним још од своје шеснаесте године. Увек га читам, и када ми све иде од руке, али и у тешким тренуцима. Он је и у најгора времена успео да сачува људски однос према болеснима, према утамниченима, па и према комунистима, он их је све лечио и свима помагао. Захваљујући Светом Луки ја не обраћам пажњу на то ко је човек коме треба да помогнем. Има пацијената са којима ми се не свиђа да радим. Али, онда узмем да читам дело Светог Луке Војно-Јасенецког и јасно ми је да према ближњем свом морам да се односима као према себи самој. Ипак, за мене су најсложније његове проповеди, јер ја не успевам да испуним монашки идеал, који он представља.
Имам све књиге, које су написане о њему, као и много његових икона. У нашем центру палијативне неге у Кијеву налази се велика икона Светог Луке, која је освештана на његовим моштима у Симферопољу. Пуно пишем о њему, делим одломке из његових проповеди на све велике црквене празнике, али га не пропагирам, јер њему то није потребно, а и не намећем га својим колегама и пацијентима. Притом, сматрам да нека његова дела треба да прочитају сви лекари и медицинско особље, док су још на студијама.
– Какво задовољство Вам пружа ваш рад?
– Постоје срећни тренуци када се болеснику стање поправи или када могу да нахраним оног који гладује. Слава Богу, ако он успе да се наједе и када шести пут заредом узме од нас кашу, коју делимо бескућницима на железничкој станици. Срећна сам када видим да је он сит. Задовољна сам када превијем гнојну рану и видим да је човеку постало лакше. Добро се осећам ако могу било коме да пружим неку ситницу, која му је преко потребна.
– Ви одавно помагажете беднима и сиромашнима, а постоје многи који би пратили Ваш пример, али не могу да се усуде да им приђу, јер се боје непријатности. Шта бисте Ви посаветовали таквим људима?
– Ја врло добро разумем те људе и то је, у неку руку, природна рекација. Такви људи не треба да да раде са бескућницима у тешком стању. Људи морају да разумеју да је такав труд опасан, а у многим случајевима и незахвалан. Поред тога, нико и не каже да неко без икаквог искуства треба просто да приђе бескућнику насред улице и да почне да га превија.
– Добро, ако их не треба превијати, можемо им бар каше дати.
– Ако успемо да проникнемо кроз грубу спољашњост бескућника и да у њима видимо људе, сав страх и непријатност нестају. Ако схватате да се поред вас налази човек коме је потребна помоћ, сасвим је свеједно како он изгледа. Морате у свакоме да спознате личност и тада све постаје једноставније. Има дана када се старам о бескућницима, а на улици је 30 степени, непријатни мириси почињу да се шире, ја разговарам са њима, питам их за име, одакле су, да не бих обраћала пажњу на непријатности. Они причају са мном и мени је лакше да радим са њима. По правилу, када се нађеш са тим јадним људима лице у лице, они не лажу, показују вам своје људско лице и успоставља се нормалан однос. Тако ја излазим на крај са свим потешкоћама. Али ја се не бавим само бескућницима, већ и сиромашнима, који се услед разних несрећних животних околности налазе на граници егзистенције.
Скоро ми је пришла жена, сва уплакана. Желела је да сахрани свог сина како доликује. И морала је четири месеца да јури по Москви да би то завршила! Узгред, она је такође бескућница. Али нико не би то помислио, судећи по њеном изгледу.
За оне који су превише гадљиви, постоје и други начини да помогну. Видите ли ове џакове на којима пише „тестенина“, „гриз“, „хељда“? Човек који нам их је приложио не може да пређе преко непријатности, које су незаобилазне у раду са бескућницима, али их искрено жали. И тако, он нам редовно доноси намирнице, а ми их делимо. Свако има свој задатак. Ја могу да радим са рукама, не зазирем од болесних. Али мени је сто пута вреднији онај који нам доноси намирнице, јер свако може да ради оно што ја радим, али неће нам свако дати прилог, без и да види наше пацијенте. Много је већи подвиг оних који нас помажу лековима и разним производима, него мој.
– О чему разговарате са људима, који су на самрти?
– О свему. Теме утврђују болесни. А ја сам им потпуно предана, јер ја радим за њих.
– Да ли они то тако схватају?
– Веома брзо. Већ после другог или трећег сусрета са мном, схватају да сам им на располагању. Ако неко започне разговор о свом детињству, или о догађајима из свог живота, ја ћу о томе причати са њим. Мени се обраћају разноврсни људи. Био је један свештеник, с којим сам разговарала 72 часа до његове смрти. То је било јако компликовано за мене, јер нисам богослов. Научила сам много из тога што сам се старала о два свештеника и о једном сину свештеника. Углавном они воде разговор, јер то приличи њиховом чину и статусу, али дође тренутак када и ја нешто треба да кажем. И ја мислим: шта ја могу да им кажем?
– Ускоро ће бити четири године од оснивања вашег добротворног фонда „Праведна помоћ“. Реците нам нешто о достигнућима фонда за то време?
– Ја ту издвајам два момента. Први је повећан број оних, који су спремни да помогну нашим пацијентима. А други је повећан број самих пацијената, којима пружамо негу. Само не знам да ли се томе треба радовати или не.
– Да ли их је више, јер су се погоршали њихови животни услови, или због тога што је много људи сазнало за фонд?
– Мислим да су у питању животни услови. Статус мог фонда се није изменио, као ни број стално запослених у њему.
– Да ли Ви сматрате да је нормална ситуација у којој се држава не стара о бескућницима, већ то чине приватни фондови, попут вашег?
– Таква је ситуација свуда у свету и ниједна држава не може решити проблем крајњег сиромаштва. Добро је што у Русији постоје квалитетни закони, који омогућују друштвеним организацијама да се легално баве овим категоријама пацијената.
– У којој мери је за функционисање добротворних фондова важна личност људи који руководе њима?
– Шефови су у добротворном раду најмање важни, битни су пацијенти. Мада, организатори имају битну улогу. Али од врсте фонда зависи број помоћника и приложника, примера ради фонд који помаже деци ће увек бити популарнији од фонда који се бави бескућницима, попут мог. Због тога сам окупила мали колектив, али повезан и предан.
– Да ли Вам ласка, када о Вашем труду говоре Ваши пријатељи и породица?
– Апсолутно не. Уопште не волим када ме хвале. Моја деца, знају тачно чиме се ја бавим. Једно време су ми помагала у подели помоћи на железничкој станици, а сада их не водим са собом, јер има превише бескућника и за децу је постало опасно.
– Зашто су Русији сада потребни центри за палијативну негу, ако раније нису постојали?
– Палијативни центри у Русији постоје већ 13 година. Како је говорио академик Лихачов: „Ниво бола достиже незамисливе границе“. То је један од главних разлога за оснивање оваквих центара. Центри за палијативну негу постоје широм света и они нису потребни само болеснима, већ и њиховим ближњима. Наши пацијенти о којима се данас старамо, неће доживети завршетак изградње тих центара, ми градимо за будућност.
А код нас се отварају центри за оне које болују од рака, али из неког разлога су заборављене остале категорије пацијената. Заборављени су сиромашни и прихватилишта! А у Русији имамо богату традицију старања о немоћним људима, при том данас немамо ни болнице за сиромашне ни прихватилиша – ништа. Не можемо добити потребна средства од градских власти. Сасвим недавно сам писала бившем министру здравља Зурабову да нам помогне у изградњи болнице за сиромашне. Он је одговорио да сматра нецелисходним изградњу болнице за неоноколошке и усто сиромашне болеснике. Чак и у тих 12 центара за палијативну негу, намењенима онколошким болесницима, постоје листе чекања. Иако умирући пацијенти, у просеку, тамо проводе само 21 дан.
Поред свега, палијативни центри су нам неопходни. Такође нам је потребна и патронажна служба, која представља други чинилац палијативне неге. Наш фонд фактички врши функцију патронажне службе и у томе ми заузимамо улогу државе. На Западу, 90% пацијената који болују од неизлечивих болести умиру код куће, на зато што нема довољно центара, већ зато што је то њихова жеља. И сасвим је нормално да неко умре у сопственом дому. Међутим, да би му били обезбеђени достојанствени услови у последњим данима његовог живота, мора да постоји патронажна служба, јер породица није у стању да пружи сву потребну негу: ни у Америци, ни у Шведској, па ни код нас. То се учи: како се старати о болеснику, како мењати пелене за одрасле, како давати средства за ублажавање бола итд. Код нас се таква патронажа практикује само у једном палијативном центру, али он не ради свакодневно и 24 часа.
– Ви сте поменули да је у предреволуционарној Русији био развијен систем неге о болеснима и сиромашнима при Цркви. Да ли то можете некако искористити у свом послу?
– Да, изучавала сам искуства обитељи Марто-Маријинског манастира. Са сузама у очима сам читала о томе како су се монахиње некада старале о болеснима. Када сам почела да проучавам историју неге о болеснима у руским манастирима, видела сам да она сеже све до Кијевско-Печерске лавре. При манастирима су постојали читави комплекси зграда где су се монаси бринули о убогима, болеснима и сирочићима. Практично су у свим манастирима хранили и помагали бескућнике. Данас, манастири могу помоћи тим људима да се прехране, али немају средстава да им омогуће преноћиште, просто немају места. А када би само иселили једну банку и тај простор претворили у болницу за бескућнике, постигли бисмо много, док би губитак за град био безначајан. Убеђена сам у то. Или ако би из једне старе зграде, која је некада била добротворни центар, преместили канцеларију неког предузећа, и опет на том месту почели да чинимо добра дела, зар то не би био велики успех? Ја не кажем дајте мени све те зграде, нека било ко други тамо оснује болницу. Али то треба да се уради умешно и како треба: не да се све те институције разбацају на 600 места, него на 30 и да све то буде при манастирима. Нека то буду мале болнице у центру Москве, као некада.
.
