Зашто Бог допушта да невини страдају? Да ли у томе има смисла? Како се може спојити вера у свејаког Бога који воли и таква вапијућа неправедност?
Размишљања епископа Орехово-Зујевског Пантелејмона.
Страдање ће напунити земљу
Када сусрећемо људе који су доживели страшну трагедију, тешко је говорити о страдању. Да сада гледам у очи мајци која је изгубила чедо, мужу коме је погинула жена, сину који је остао без мајке, не бих знао шта да кажем…Иако сам слично доживео и разумем колико је тешко. Жена и троје новорођених унука ми се упокојило. Уместо у боји, свет постаје црно-бели. Када поред ближњег проживљавамо искуство умирања, храна губи свој укус. Желели бисмо да не буде страдања, да сви живе срећно, весело, радосно, да нико не болује од рака, мултипле склерозе, да људи не страдају у саобраћајним или авионским несрећама. Ипак, страдање никог је заобишло. Оно је присутно у животу. Како да се односимо према томе?
Недавно ми је дошао један човек. Велики верник и јако добра особа. Пожалио се како не може више да се моли, нити да улази у храм. Његова прича је страшна. Имао је познаницу, девојку од двадесет година. Знали су се од детињства. Та девојка је дуго патила од депресије, била је психички тешко болесна. Она и мајка нису биле крштене, нити у вери. Одједном је девојка пропала. Дуго нису могли да је пронађу. Успели су преко телефона да лоцирају да је отишла у шуму, где су биле литице са којих се лети, помоћу канапа, могло скакати. Таква атракција. Док је трајала потрага, мој пријатељ се ватрено молио. Чинило му се да га Бог чује и да ће она сигурно остати жива. Лично ју је пронашао. Била је мртва. Девојка је извршила самоубиство, скочивши са литице. Било је страшно. Пријатељ није могао да прихвати да је Бог допустио да девојка умре. Јасно је да свет није савршен. Али, како је свемоћан Бог, који је створио овај свет, могао дозволити тако нешто? И како можемо веровати у Бога, када се такве ствари дешавају на земљи?
Заслужено страдање је лакше прихватити
Наравно, лакше је умрети за узвишену идеју, можда радосније умрети у име љубави. Човек може спокојно поћи у смрт када је починио страшан злочин и свестан да је казна заслужена. Дешава се да злочинци сами траже казну. У житијима светих постоји прича о једном разбојнику који је убио много људи, међу њима и много деце. У то време се дешавало да се разбојници крију по манастирима од закона правде. Монаси су живели одвојено и носили посебне одежде у које се могло обући. Тај разбојник је отишао у манастир и монаси су га прихватили. У почетку их је лагао, али се временом покајао и добио опроштај од Бога. Сваки грешник добија опроштај од Бога, ако се искрено каје за своје грехе (међу светима постоји и један који је убио 400 људи). Када је добио опроштај, решио је да се преда властима и казна је била извршена. Нико га није гањао из манастира, нико није тражио да се преда. Свештеник коме се исповедио, није смео да га разоткрије, јер би нарушио тајну исповести. Тај разбојник је, прилазећи Чаши, видео једног од убијених младенаца, што га је страшно мучило. Пробуђена савест му није давала мира да живи. Желео је да прими казну.
Ако човек зна да трпи због својих грехова, онда он то страдање прихвата. Благоразумни разбојник, који је био разапет са Христом је рекао: примамо заслужено за грехе наше. Недавно сам прочитао причу о једној жени, која је узела на себе грех свог сина. Муж се много иживљавао над њом и одрасли син, не издржавши, убио га је. Та жена је преузела кривицу на себе и отишла у затвор уместо сина. Говорила је осталим затвореницама: „Знам због чега сам овде, и сваког дана се радујем, што служим рок за сина, док је он на слободи“. Тако бива, када човек зна за шта страда. Али ако не зна?
Човечанство је један организам
Треба да схватимо, драги моји, да, када је створен овај свет, у њему није било страдања. Бог није створио страдање. Како се оно појавило? Неки кажу: „Бог је знао да ће Адам сагрешити. Зашто није створио Адама тако, да овај не сагреши?“ Одговор је прост: Бог нас је створио слободне. Нисмо попут машина испрограмирани на добро. Сами одлучујемо где да идемо, шта да радимо, како да поступимо, како да живимо. Можемо чак и да одлучујемо да ли да верујемо у Бога или не. Таква величанствена слобода нам је дата. Бог постоји, а неки људи су апсолутно убеђени да Га нема.
Почетак страдања, почетак греха се састоји управо у томе да човек у својој слободи може да бира пут зла. Животиње, птице имају релативну слободу, али не бирају између добра и зла. Вука можемо упуцати због тога што је отео овце, медведа-људождера можемо убити, али их не можемо стрпати у затвор и дати им казнени рок за то што су починили. Они не знају шта чине. А човек зна.
Али, зашто ми страдамо због тога што је Адам погрешно употребио слободу која му је дата од Бога? Нисмо ми јели са дрвета познања добра и зла? Мада су неки, вероватно, већ пробали...Новорођенчад сигурно нису. Зашто се онда рађају деца са срчаним патологијама, са аномалијама неспојивим са животом? Зар су деца крива?
Бог нас је створио као један организам. Грех или светост једног, одражавају се на све остале. Чини се да смо одвојени једни од других пространством, да имамо различити интелект, различите физиономије, боју коже, страсти. Заправо је човечанство јединствени организам, који је Бог створио према Свом лику — лику Свете Тројице, јединосушне у Љубави. То јест, сви смо ми личности једне људске природе и тесно смо повезани. Сви смо род, браћа и сестре смо. И они који су живели, и који ће живети, и који сада живе на земљи — сви смо једно. Зато, оно што је деструктивно у једном, утиче и на друге. Пошто је Адам наш заједнички праотац, његов поступак се, попут неке генетске болести, преноси са колена на колено, из поколења у поколење.
Зашто Бог не заведе ред?
Онда можемо рећи: „А зашто Бог, на крају крајева, не заведе ред? Он зна ко више греши, а ко мање. Међу нама, могуће, има и будућих разбојника који ће починити тешке злочине. Тако се може десити да их је боље одмах ликвидирати, да не сметају другима?“ Ми то не знамо, али Бог зна. Зашто Он допушта тим људима да живе?
Ради се о томе да живимо у времену које представља пут у Вечност. Живот који сада живимо, није прави живот, онај за који нас је Бог створио. У свету у коме се налазимо, ми смо изгнани из раја после пада у грех. Наше пребивање овде је привремено. То није место, где можемо удобно да се сместимо, купимо леп намештај, викендицу, ауто, нађемо изузетну жену или мужа, скућимо заувек и користимо сва та блага.
Живот је пут, где не смемо скупљати много ствари. То је пут који ће се једном завршити. Бог чека крај историје да подвуче црту. Јер, ако сад почне да утврђује ко је у праву, а ко није, бојим се да неће на добро изаћи. Свако од нас има грехове, ни ја нисам свет човек. Ако је неко свештеник, или иде у цркву, не значи да је светац, како неки мисле. Да би се извршио суд, треба завршити са светом, зауставити време и испитати сваког ко је живео и ко још живи. То ће се свакако догодити, али Бог чека, када ће се покајати и они који још увек нису свесни својих грехова.
Неки чак мисле да је Бог навио одређени сат који нам откуцава, а Он одозго посматра и не меша се. Међутим, како Он трпи толико зло? Зашто се не меша? Сувише суров Бог, рекли бисте. Где Он гледа? Где је Он? Ту долазимо до најважнијег.
Бог је на Крсту
Један мудри свештеник је, када су га упитали где је Бог, једноставно одговорио: Бог је на Крсту. Бог се спушта на земљу, постаје човек и живи људски живот са свим тешкоћама, примивши на себе чак и последице првородног греха, иако је чистији и безгрешнији од новорођенчета. Читали сте „Идиота“ Достојевског? То је био покушај да се прикаже лик светог човека у нашем грешном свету. Чиме се завршио? Херој је једноставно полудео.
Када је Господ био на земљи, Он се тако умарао да је спавао на кормилу брода који је буквално тонуо у таласима. Пре него што је узео на Себе грехе света, пред страдањем на крсту, Господ се тако ватрено молио у Гетсиманском врту, да му је зној био попут капи крви.
Примио је на себе страшну, мученичку смрт. Доживео многа понижења. Народ који је исцељивао — а ни један човек није одлазио од Њега без излечења — викали су: „Распни Га, распни!“ Ти људи су Га могли ослободити, али су ослободили разбојника.
Смрт на крсту је језива смрт, мученичка. Када човека прикуцавају ексерима за крст, принуђен је да се ослања на ране на рукама и ногама. Разапети човек умире од гушења. То је страшна тортура, ужасно мучење. Правили су овакав експеримент: људи су дуго стајали, са подигнутим рукама у вис — почињали су да се губе дах јер се грудни кош подизао. Код крста је стајала гомила људи која се смејала и викала: „Спаси сам себе ако си Бог“. Како је познато према савременим истраживањима плаштанице, Христа су бичевали страшним бичевима са оловним шиљцима који су драли кожу. На плаштаници се виде трагови тих бичева на Његовим леђима.
Толико је био ишибан да није Сам могао да носи крст. Помогао Му је Симон Киринејски. Када је Он носио горњу греду, за коју су Му биле везане руке, и када се изнемогао спотицао по путу на Голготу — Он је падао лицем у прашину. Зрна прашине су пронађена на плаштаници. На Његову главу су ставили оштри. Трње се заривало у кожу и потоци крви су текли по Његовом лицу.
Физичко страдање је било појачано моралним, духовним страдањем, нама недостижним — Он је на Крсту изговорио фразу која ме увек доведе у стање унутрашње узрујаности. На крсту се Бог-Син обраћа Богу-Оцу: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“
Нешто слично је доживео и мој пријатељ који мисли да је Бог оставио ту девојку. Тешко, неиздржљиво страдање. Бог га је сам доживео. То страдање и јесте оно што је Бог учинио како би се победило зло, уништила патња. Ево га пут избављења од мука. Страдање се исцељује страдањем. Смрт се побеђује смрћу. Умирући на крсту, трпећи патњу, Он је уништио снагу патње. Сада свако, ко је у муци, може се обратити Христу, бити са Њим и добити од Њега помоћ. Таква помоћ долази. Зато сада страдање није оне јачине које је било до доласка Христа. Сада има смисао. Свако ко трпи приноси себе као жртву и страда са Христом.
Не смемо се смиравати са злом
Када наилазимо на неправедност, старост, смрт, можемо се молитвом обратити Христу, подсетити се Његових страдања за нас. Помоћ ће доћи, можда не истог тренутка.
Не значи да ће страдање моментално бити готово. Бог га је допустио да нас очисти од греха. Наша душа, оскрнављена грехом се никако другачије не може очистити. Како је немогуће без четке очистити окорелу прљавштину, тако и страдање чисти окорелу прљавштину греха у души. Оно за нас има очишћујући смисао, чини човека савршеним. Јер када човек страда, он показује своју љубав. То је још један смисао страдања.
Завршићу причом из једне књиге која открива тајну страдања. То је књига Јова: у њој се говори о томе како је на земљи живео један богати праведник, са седморо деце. Звао се Јов. Ђаво је рекао Богу: „Јов Те воли, јер има све. Одузми му богатство, и видећемо да ли ће Те волети.“ Ето, Јову се све руши, гину му деца. Жена узвикује: „Учини хулу на Бога!“ Јов јој одговара: „Бог је дао, Бог ће и узети“. Потом се тешко разболео. Жена говори: „Учини хулу на Бога и умри“. Узвраћа: „Треба примати од Бога и добро и лоше“. Пријатељи се обраћају Јову: „То ти је за све грехове, покај се и проћи ће.“ Али, Јов није имао грехова. Прихватио је своју судбину, своје страдање и на крају му се Бог јавио и открио тајну. Тајна примирења са Богом се открива човеку на недокучив начин.
Не смемо се смиравати са злом. Треба да се трудимо да у свету буде мање страдања. Не смемо се повлачити у страну, морамо помагати људима. Имамо младе људе, добровољце који желе да помажу у оближњој дечијој болници. Ту су смештена деца из домова, коју нико не обилази. Добровољци их посећују сваког дана, играју се са њима, узимају их у руке, брину се.
Ако се човек не слаже са тим да постоји патња у свету, он треба да се труди да је буде мање, и да више буде љубави. Треба не само размишљати, већ се трудити, молити и са саосећајношћу помагати другима да се умножи љубав у свету. У том делању и у молитви Христу, распетом и васкрслом се и открива тајна страдања.
