Улазећи, драга браћо и сестре, у нови храм који се освештава изговарамо оне речи пророчке: „Узвисите врата врхове своје, узвисите се врата вјечна и ући ће Цар славе. Ко је тај Цар славе? Господ моћан и силан, он је Цар славе“ (Пс. 24, 7-10). Улазак у храм је улазак у Светињу над светињама. Улазак у храм је улазак за поклоњење живоме и вечноме Богу, за сусрет са живим и вечним Богом; за додир са Њим и за причешће Његове голготске Крви и Његовога голготскога, распетога и васкрслога и вазнесенога Тела.
Ми се налазимо овде, освећујући овај храм на једном таквом узвишеном месту. Отварајући врата овога светога храма и поклањајући се сили Божијој, моћи Божијој, мудрости Божијој. Просвећујући се истином Божијом, вечном и непролазном, дотичући се живоноснога Гроба Христовога, који је живоносан јер је гроб Христовог Васкрсења, а кроз њега је живоносан и сваки други гроб који је примио у себе тај дар божанске силе и божанског васкрсења. Ово место, не само од данас него и до данас, оно је место сусрета са Божијом силом и сведочанства да Бог заиста није у сили него у правди. Сведочанства оне истине коју је изговорио Свети Петар Цетињски на Крусима 1796. године, да је у имену Божијем суд и правда. Поручио је онда он Махмут Бушатлији: „Ако је правда, честити пашо, на твојој страни да Бог да прво зрно које пукло мене погодило. Ако је правда на нашој страни…“, не каже – „да Бог да ти погинуо“, него: „нека Бог пресуди међу нама.“ И када је узео његову посечену главу, онда му је рекао: „Честити пашо, ево Бог пресуди на коме је правда“.
Исти такав догађај се догодио овде на Вучјем долу, на овом месту где је победила правда Божија и истина Божија. Где је победила не само слобода која нас је родила, ова земна слобода, телесна слобода, него је победила она вечна слобода, слобода од смрти и ништавила. Јер, свака борба људска овде на земљи којом се не побеђује смрт свејадица – она која убија и душу и тело и која лишава човека вечнога и непролазнога достојанства – то није борба за слободу коју нам је подарио Господ Христос својом Голготом и својим страдањем и својим Васкрсењем. То није слобода за коју су овде бранили образ и част књаз Никола I Петровић, војвода Лазар Сочица и други, војсковође и ратници, који су се овде борили не просто за земљу него су се борили за ону Земљу живих, за Вечну земљу, за Царство небеско, на начин на који се борио Свети великомученик косовски Лазар, схвативши да је за малена земаљско царство а небеско је вечно и довека – „Цар воледе царству небескоме“. Том Царству небеском су себе принели на дар, у свом духу јунаштва и чојства, књаз Никола и остали који су овде војевали против Мухтар-паше ондашњег и против Селима-паше и Османа-паше.
Кажу нама данас ови који управљају Црном Гором да је Српска Православна Црква највећи непријатељ НАТО пакта. НАТО пакт и моћници нашега времена, ко су они и шта су они? Они су носиоци духа и идеологије Мехмеда Фатиха, Мехмеда Освајача, који је оскрнавио Свету Софију у Цариграду и који је 1474. године освојио Подгорицу. Да, ако је то НАТО пакт, онда Црква Божија – којој ни врата пакла неће одолети – јесте против таквог НАТО пакта! Јер ко су Клинтон, неслани Солана и Блер, који су наставили на Косову и Метохији дело тиранина Мурата Освајача, него носиоци тог и таквог духа демонског, разорног, античовечног, антибожанског духа који разара и уништава људску слободу, људско биће и људско достојанство? Шта су они друго него Мухтар-паша, Селим-паша и Осман-паша? Шта су они друго него носиоци духа Махмут-паше Бушатлије? Да, јесте Црква Христова, која је за слободу вечну а не само пролазну, јесте прво против сатанског насиља над људским бићем, јесте против свега онога што поробљава и унижава људско достојанство, и телесно и духовно. Зато она јесте против носилаца тога муратовског, мехмеда-фатиха духа, који се преобразио код европских народа у дух инквизиције, наполеоновски освајачки дух, у освајачки тирански наци-фашистички дух. Шта је друго НАТО пакт и његова идеологија него наставак наци-фашизма, оног наци-фашизма који је крвљу залио Европу и свет, као што то ради и данас НАТО пакт, настављајући то дело нацифашистичко, тиранско, злочиначко, ради себе и својих интереса? Јесте Црква Светосавска, Христова, Божија Црква против таквог духа. Зато и постоји на овој земљи, зато је Бог дошао на земљу да нас ослободи од сваке тираније, па и од тираније мехмет-фатихске, од тираније НАТО-пактовске, од тираније злочиначке XX вијека, било да се ради о тиранији која је обоготворила расу и тло или обоготворила класу и безбожну своју идеологију.
Сведоци тога јесу и ови који су овде живот свој жртвовали за веру и отачаство, за Крст часни и за слободу златну. Кажу ти садашњи, који су по допуштењу Божијем преузели столицу Светог Петра и краља Николе, да је Српска Православна Црква уништила тзв. црногорску православну цркву! Она Црква која је овде обликовала биће овога народа Црне Горе, која је кичмена мождина Црне Горе, која је родила и створила Црну Гору, та Црква је била, остала и биће душа Црне Горе, и не само Црне Горе, заједно са свеукупном једном, светом, саборном и апостолском Црквом Христовом, раширеном по читавој васељени. То је она Црква која је надахнула и књаза Николу и оне који су овде бранили свој образ и своју слободу, који су од тираније бранили истину Божију о човеку. Безумно би било њу поистовећивати с некаквом новокомпонованом племенско-партијском сектом која злоупотребљава свето име Цркве Божије.
Ако је садашња власт у Црној Гори наследник те и такве тираније, онда та Црна Гора није моја Црна Гора! Сад је зову Монтенегро – вражије легло. Кажу да је Црква против независности Црне Горе. Да, ако је Црна Гора оно што је група безбожника, револуционара родила у Јајцу Брозовом, и претворила је у филџан-авнојевску Црну Гору – не, то није Црна Гора Вучијега дола, Црна Гора Круса и других светих места где је брањен њен образ и где је она стварана! Ако је Црна Гора она која се одрекла Косова и Метохије, Црна Гора која је пљунула на краља и господара Николу I и на мученичку крв оних који су ослобађали 1912. и 1913. Црну Гору и Косово и Метохију – ако је то Црна Гора, то није Црна Гора ни моја ни мојих предака нити мојих потомака! Црна Гора која се одрекла Косова и Метохије, она је пљунула на своје достојанство, пљунула је на саму себе! Пре свега, одрекла се и издала саму себе, издала Вучији до, издала ослободиоце Косова и Метохије. Зато онда није чудо што она данас има за своју химну, за химну независне Црне Горе, ону песму која је први пут певана 20. априла 1944. године у Старој Градишки, када је проклети Секула Дрљевић, који је стварао такву независну Црну Гору фашистичку на Петровдан, тамо заједно са усташама побио прво све биране Црногорце на Лијевча пољу, Старој Градишки и у Сави и у Јасеновцу, па прогласивши несрећне Црногорце за своју војску „Независне Црне Горе“ први пут запевао своју химну „Ој свијетла мајска зоро“ – Црна Гора, мајска зора! Народна песма пева: „О јунаштва свијетла зоро“; тако се певала та песма, ја сам је тако певао у детињству.
Зар је дакле то Црна Гора, која пева ту химну, издајничку, секула-дрљевићку, која је утемељена на братоубиству? Зар је Црна Гора она која је крвљу братском залила мошти Светога Василија Острошкога октобра месеца ‘43. године, настављајући то братоубиство до данас са деобама незапамћеним у историји Црне Горе? Ова Црна Гора, независна, она се темељи на братоубиству, на деобама којима смо склони били и у време Светог Петра у крвним осветама и касније, али никада те деобе нису отишле тако дубоко и тако далеко колико су отишле данас у име ове и овакве „независне“ Црне Горе. Деобе пресецају сваку породицу! Деоба нације, деоба вере, деоба језика, деоба писма: одрицање од писма вековнога којим је написано све што је написано у овој Црној Гори. Грађена је ова независна Црна Гора на томе! Може да се гради на томе, и Мурат тиранин, Махмут-паша Бушатлија, Муфтар-паша, Клинтон, Блер и неслани Солана су на томе градили. И братоубице су на томе градиле Црну Гору и њену будућност – на братској мржњи. Хоће и данас да је граде на томе, њу проглашавајући за независну. Од чега независна – подређена злу, мржњи, братоубиству, деобама, скрнављењу светиње, одрицању од свога корена, од свога бића. Такве Црне Горе је било одувек, али је одувек таква била издајничка Црна Гора, није то била права, истинска Црна Гора. Црна Гора није Црна Гора без Призрена, без Дечана, без химне „Онамо, ‘намо, за брда она“, химне онога који је овде победио зло и мржњу – Николе I Петровића. Није Црна Гора она која продаје своју душу за мале паре, не зато што воли Европу та и таква Црна Гора, него што се бори за своје интересе себичне, као што се и они који је протежирају као такву боре за своје интересе, продубљујући братоубилаштво у Украјини, као што су јуче изазвали братоубилаштво овде на овим просторима, нарочито у Србији и Црној Гори, продужујући братоубилаштво у Сирији, прогонећи милионе људе из Сирије ради нафте, ради својих интереса... То није Европа Фрање Асишкога, није то Европа Де Гола, није то Европа Аденауера, није то Европа Вилија Бранта, који је клекнуо на колена тражећи опроштај за злочине ове и овакве Европе, која сад поново исте такве злочине спроводи широм света.
Ми смо овде, на Вучијем долу, овде смо где смо били од памтивека. Овде све што смо градили и саградили грађено је на Часноме крсту, на Распећу, на жртвовању за Крст часни и слободу златну. На ономе на чему је саградио биће овога народа Свети великомученик Јован Владимир пре хиљаду година, жртвујући себе и свој живот и своју главу за веру у истинскога Бога, за Крст часни и за народ свој, а не жртвујући веру и продајући је за вечеру и жртвујући народ свој за своје интересе, за своје богатство и власт. То је права Црна Гора, то је овај народ, то је његово место часно међу европским народима. Тиме, таквим подвигом, овај је народ постао зрели народ, и данас он је у истинској Европи. Он је створио Европу истинску и праву, стварајући је из Јерусалима и Константинопоља и Атине. Ту Европу је стварао овај народ и данас је он поново сведок те и такве Европе и подсетник Европљанима, часним европским народима, да је то и њихов пут, а не пут Хитлера и НАТО пакта. А поготову је то пут наш, и једино што бисмо ми могли да допринесемо овој Европи јесте да јој помогнемо да се ослободи од тиранског духа, НАТО-пактовског и њему сличног, и да се врати оној истинској, правој Европи, Европи чудеса Божијих, која је утицала на све земаљске народе својом мудрошћу, својим знањем, својом памећу, својим искуством. То би био наш допринос тој и таквој Европи и савременом свету. Иначе, нема нам другога него и ми да се одрекнемо Вучијега дола, да се одрекнемо Круса, да се одрекнемо ослободитеља Косова и Метохије, да се одрекнемо Кајмакчалана, да заборавимо Јасеновац и Јадовно, да заборавимо све оне жртве које су се жртвовале за Крст часни и слободу златну и преко којих су освештали свој образ и образ свога народа.
Нека Бог упокоји душе витезова Вучијега дола, Николе I Петровића – цар јунака, и друге витезове свих оних битака за Крст часни и слободу златну од времена Великомученика косовскога Лазара. А нама, њиховим потомцима, нека подари разума, мудрости, знања, храбрости, да се успињемо отварајући врата небеска као данас врата овога светога храма, да се успињемо вертикално према ономе што је вечно и у чему је вечно људско достојанство – према непролазном Царству Божијем, Оца и Сина и Духа Светога, Бога нашега, коме нека је слава и хвала у векове векова. Амин.
Беседа изговорена 29. октобра 2016. у цркви Светог Атиногена на Вучјем долу
