Дошао сам да Србима на Косову пренесем да мислимо на њих

Председник Дечанског хуманитарног фонда из САД, Архимандрит Нектарије Серфес је и ове године посетио Косово и Метохију и уручио хуманитарну помоћ најугроженијим породицама које упркос политичким притисцима и тешким условима остају на својим огњиштима. Срби на КиМ умногоме зависе од помоћи Цркве и људи добре воље. Хуманитарни фонд помаже и народне кухиње.

Најсиромашнијој деци Фонд обезбеђује редовну школарину а многе је обрадовао практичним поклонима које је донео Архимандрит Нектарије – рукавице, капе, шалови које су сакупили и послали православни верници из Америке. Он је клирик Грчке Православне Цркве и обавља дужност пароха при Цркви Св. Константина и Јелене у граду Бојси у Ајдахоу. Неуморно помаже страдални народ на КиМ путем Дечанског фонда који је непрофитна, хуманитарна организација регистрована у Ајдахоу, (САД). Све донације приложника шаљу се преко локалне банке у граду Бојси, на рачун Манастира Високи Дечани а братство манастира врши дистрибуцију прилога. Евиденције о износу прилога и приложницима редовно се виде на интернет презентацији Архимандрита Нектарија. Фонд је основан 1998. године.

– Дошао сам намерно сада, када је зима оковала ледом путеве да видим како људи живе и преживљавају у свакодневном животу. Све утиске и фотографије пренећу донаторима који желе да помогну гладним женама и деци којима сам пренео да њихова браћа и сестре из далеке Америке и целог света и даље мисле на њих. Желео сам лично да се уверим како се боре током зиме и шта можемо да урадимо да им помогнемо. Многи људи се смрзавају, гладују и ово је за њих веома тежак период. Желео сам да дођем и да им пренесем своју љубав и наду да смо решени да им помогнемо и да нећемо одустати.

Шта је српском народу најпотребније, каква врста помоћи?

– Прошао сам цело Косово, разговарао сам са људима, са студентима у Богословији у Призрену, са монасима и монахињама у Дечанима и Грачаници, како бих сазнао како да им помогнемо у будућности. У Богословији, која није имала грејање и дуго се реновирала после паљевине, ситуација је мало боља, али има још много тога да се уради. Школама је потребно много подршке, почев од грејања, па до опреме и наставних средстава. Тренутно има шест народних кухиња које немају залиха и нису најбоље снабдевене храном, што је посебно тешко јер су путеви непроходни. Желим да људима у мојој земљи покажем путем фотографија колико је ситуација овде тешка. Био сам у многим домовима који немају воде, смрзавају се без огрева, скупили су само најосновнији намештај. А опет им је драго када виде свештеника, када им монах дође у дом или село! Срећни су и благодарни! Потребно је много људске бриге и хуманитарне помоћи. Не смемо заборавити Косово, људи и даље пате. Морамо да се старамо о њима. Овде се водио рат и Срби су се борили за сопствене животе. Знамо да је много њих спасло живе главе бежањем у избегличке логоре. Сада се полако враћају у своје домове и биће потребне деценије да им се живот врати у нормалне токове. Српске породице још нису оспособљене за нормалан живот. Не смемо престајати да бринемо о њима. Враћају се на Косово решени да ту остану, да поново изграде свој живот, да поправе и изнова подигну своје цркве и манастире. За то су потребне деценије. Сада људи немају где да се моле. Да има више цркава у којима би се могли молити, Срби би се враћали у већем броју. Српски народ воли Православну Цркву Христову. Ако виде да се оне дижу из пепела, да се у њима служи Литургија, да има љубави – они ће се враћати. Срби се не жале никоме, нису љути и огорчени ни на ког. Као хришћани не можемо да затварамо очи пред њиховим тешким животом. Док је СПЦ и њено монаштво на Косову, Срби ће опстати.

Хуманитарни фонд Манастира Високи Дечани је непрофитна организација. Колико помоћи сте дистрибуирали током ових година?

– Средства долазе из Аустралије, Америке, Европе, Канаде. Прикупили смо готово милион долара током 14 година. Захвални смо донаторима који знају да новац улажемо у образовање, медицинску негу, решавање проблема свакодневног живота који су везани за пуко преживљавање српских породица, грађевински материјал, обнову домова и Цркава. Све је било оштећено, покрадено и уништено. Са великом радошћу објављујем да је обновљено 13 цркава.Нисам долазио нешто више од годину дана јер нисам могао да прикупим средства. Економска криза погодила је и грађане Америке, тако да сам овом приликом донео само 15.000 долара, што је мало. Потребно нам је више донација. Када се вратим наставићу да говорим људима да је Косову неопходна хуманитарна помоћ и истовремено обнављање православних цркава и манастира. Желео бих да то учине они који су их уништили и који су одговорни. Пошто се то неће десити, православни хришћани их морају поново изградити и повратити им славу. Цркве су за нас светиња. Не смемо заборавити Богословију у Призрену коју су Албанци спалили. Сада се обнавља, првих девет студената већ похађа наставу, али је потребно још много улагања да би се оспособила за рад. Шаљемо стипендије за 61 студента са северног Косова.

Животи Срба на КиМ су у опасности, живе у непрестаном страху. Да ли се плашите док без пратње обилазите најудаљенија српска села?

– У Америци су ми говорили: „Зашто идеш на Косово, то је опасно?!“ Када сам први пут кренуо, моја мајка је умирала од рака. Плашио сам се да је нећу затећи када се вратим, али она ме је охрабрила и рекла да чиним богоугодно дело и да не треба да се плашим. Виђам страшне ствари и не верујем да Албанци ископавају тела из гробова, уништавају српска гробља – ни мртве не остављају на миру. Прогањају и живе и мртве. Убијају свештенике и монахе. Оца Харитона, који се бавио хуманитарним радом, доносио храну и помагао људима, водио их у болницу, 1999. године су отели и обезглавили. Када се то десило био сам у Америци и обећао да ћу посетити његов гроб. Сахрањен је без главе. Не могу да замислим да се то дешава! Запад не разуме нашу љубав према Православној Цркви. Та љубав и бројаница за Исусову молитву из Дечана одржава Србе на КиМ. Понео сам много бројаница за Америку, људи их траже, стављају чак и бебама на руку. Ја верујем у молитву и љубав. Поред мене су увек монаси из Дечана и Владика Теодосије, безбедан сам! Бог нас чува.

Косово је најстрадалнија земља на свету, поред Скопља и Цариграда. Људи на Западу морају да виде ова страдања, а ми као хришћани морамо да се старамо једни о другима. Ми смо одговорни као хришћани да бринемо о својој браћи и сестрама молитвом, љубављу и хуманитарним радом. У мојој цркви у Америци се моле када кренем на Косово и брину да ли ћу се вратити. Ту сам, још ме нису убили! Љубављу и молитвом можемо да постигнемо много. Сваког дана сам служио у Дечанима Свету Литургију.

Знам много деце коју годинама обилазим и доносим поклоне и нешто новца да купе храну. Један дечак је од прошле године много смршао и то ме потпуно поразило. Заплакао сам, требало је да урадим више да му помогнем! Када се сада вратим кући тешко ми је да се посветим обавезама у свом животу. Ја имам грејање, могу да упалим светло, могу да одем у продавницу, да у тишини возим свој ауто, али ми је тешко и гуши ме туга због ужасног живота српског народа који остаје на Косову. Тамо се тешко креће, увек нас неко зауставља и проверава, хоће да нас малтретирају и унесу страх.

Сусрео сам се и са Патријархом Иринејем после службе у Цркви Св. Марка у Београду. То је био фасцинантан призор – у леденој цркви, Патријарх служи. Какав диван пример жртве и пожртвовања. Он је прави пример хришћанина. Мислим да нема много људи који су спремни да се жртвују. Ми у Америци то не чинимо. Сваки пут када дођем овде кажем за себе да сам размажени Американац.

Ви сте и председник Фонда Архиепископа Јована у Америци. Били сте у Скопљу са намером да га посетите у затвору, али су вас одбили. Са каквим образложењем?

– Архиепископ је мој пријатељ, познајемо се шест година. Разговарао сам са њим из Америке пре него што су га ухапсили. Рекао ми је да се враћа у децембру у своју епархију. „Морам да се вратим свом народу, одговоран сам као сваки други епископ. Свестан сам онога што ће ми се десити, али знам да ћете се молити за мене“, рекао ми је. То је истинска љубав према Цркви. Отац мора да се брине о својој деци, нарочито са одговорношћу епископа. Он зна да његово свештенство и народ страда и не жели да седи у лепом Солуну. До сада су га хапсили шест пута. Зашто? Он је био Архиепископ Саборне Цркве. Када се непризната МПЦ одвојила, он је желео да остане у својој Архиепископији и одан свом Патријарху. Било је још епископа који су то одлучили. Тражили су изговоре да би га ухапсили. Најлакши начин да особу оклеветате је да га оцрните да је проневерио новац или да изнесете лажи о његовом приватном животу. Оптужили су га по питању новца. Када је покушао да говори у име своје Цркве и питао – Зашто ме гоните? – оптужили су га да је говорио против државе. Архиепископ је рекао: „Моја Црква мора да буде слободна! И регистрована! И престаните да је гоните!“ Утамничити Архиепископа је скандал. Он има велику љубав према Богу. Био сам у Скопљу, али ми нису дозволили да га посетим у затвору. Сем мајке и сестре које долазе једном месечно, нико не може да га посети – ни епископи, ни пријатељи, ни Патријарх. Затвори на Истоку су много окрутнији него на Западу. Архиепископу је угрожен живот – он је болестан од дијабетеса, а у хладној ћелији без грејања нема лекове, нема лекарску негу и храну коју сме да једе. Шта ће македонске власти тиме да постигну? Свукли су му мантију, одузели панагију и оставили да седи као какав разбојник. То је велика срамота. За нас је мантија светиња. Желе да га лише достојанства и униште. Пет пута је на суду доказано да је тај човек недужан. Ако му се ишта догоди док борави у том затвору, рећи ћемо слободном свету да га је македонски режим убио. Они сада постају веома зли. Архиепископ Јован треба да буде слободан. У Скопљу ме је примила америчка амбасадорка која је имала много разумевања за све што сам јој рекао. Разговарао сам и са Патријархом Иринејем и рекао му да немамо права да ћутимо. Што више ћутимо, он више страда. Морамо да кажемо медијима и слободном свету да је наш Архиепископ у затвору. Тај човек умире сваког дана. У Америци је постао познат као велики исповедник Православља.

Фонд помаже и народу и свештенству Охридске Архиепископије у Македонији. И они страдају. Цела Црква страда. Морају да се крију ради молитве јер су им минирали цркве које су изградили. Монахиње су се молиле у једној од тих цркава, а полиција их је извлачила напоље вукући их за косу. То је незамисливо на Западу. Немају довољно хране, огрева, топле воде, моле се у скривеним црквама.

Ја никад не одустајем. Трудим се да не запоставим своју цркву у Америци. Молим се светитељима, посебно Св. краљу Стефану Дечанском да заштити народ Косова и Метохије.

Србија је уцењена одустајањем од свете косовске земље, како би ушла у ЕУ. Шта Ви о томе мислите?

– Ја нисам политичар, ја сам парохијски свештеник. Косово припада Србији. Све супротно је издаја. Одговорност на Србима је да се моле за своју земљу и да је бране.