Кад деда Срећко Ковачевић (90) у свом дому на крају Златибора прича о Божићу и „рождеству Христовом“, као да се Божја рука спусти са небеса, па његова прича више и није прича него постане молитва, умилна, тиха, песма скоро, појање празнично...
Радује се старина Божићу. Као да је јуче на свет постао, као да је ономад из мајчиног крила потрчао, као да неће за који дан да напуни 90 лета, као да толико дуго не носи тешко бреме живота на плећима...
- Мили ми ови дани пред Божић, ова тиха радост у срцу док чекамо дан Христовог рођења, мио ми овај мирис тамјана уз који се крстимо и Богу нашем молимо да у здрављу и весељу сви у кући, живи и здрави дочекамо велики празник – каже Срећко.
По брдима око Срећкове куће у којој у слози и миру живи са сином Драгишом (64), снахом Анком, унуком Момиром и унуком Радом, пао снег, 89-ти божићни по реду за његовог века...
- Волим кад за Божић падне снег, кад је све овако бело и чисто око нас, к’о милост Господња... Падне снег, приближи се Божић, а мени на очи изађу слике, миле и драге, сећање на мајку и оца, на моје старе... Бадње вече, ја мали, седимо ми око огњишта, отац Момир и стричеви Рајко и Миломир унели сламу, а нас у кући 20-оро. Задруга велика, мајка и стрине скувале качамак, пред свакога од нас ставе по гуку, испред две ћасе, у једној расо, у другој сирће, ми једемо онај качамак, присмачемо расо и сирће, а срца нам пуна радости, знамо да је сутра Божић... Кад завршимо, кад поједе своју гуку качамака, ђед Микаило потапше се се по стомаку и каже – „ала царски вечерах“ – тече прича Срећкова, у његовој кући покривеној снегом, као млеко кад се проспе у карлицу...
Оне ноћи кад се Срећко родио, Господ му подарио неку чудну благост, благословио га својом бескрајном милошћу, па крај Срећка и немиран брзо постане миран, љут и чемеран се разблажи, тужноме срце за час постане весело... И, нема ту неког посебног објашњења, то је, једноставно, тако... Ја сведок!
- Гледам овог мог унука Момира... Да се само хоће оженити, да дочекам, да видим праунуке како гучу и пијучу у божићној слами на Бадње вече, као ми кад смо били мали... Ставе нам у сламу шећера, и лешника, и ораха, ако има, ми пијучемо и гучемо, ровимо по оној слами и тражимо и такмичимо се ко ће више да нађе, и радујемо се, и срца нам пуна радости кад нађемо лешник – прича Срећко.
У дане пред Божић, често му на очи изађе слика мајке, стрина, часних старица...
- Ја Боже, како су се оне бориле да нам од празника направе дане радости и среће, и кад се имало, и кад је кућа била празна, а глад куцала на врата... Не знам одакле су, како су успевале да створе тај шећер, те орахе, сакрију ваљда током године и од себе, а кад дође Божић оне све то изнесу пред нас, да се радујемо, да знамо шта је Божић, шта је прави празник, да нам ти дани буду дани среће, пуног срца – прича старина.
Онако како је задојен, Срећко дочекао дубоку старост. Кад он прича у кући сви ћуте, кад се каде тамјаном, прво се деда окади, па онда сви остали, поштује деда младе па и они поштују њега...
- На Бадње вече легнемо сви крај ватре на ону божићну сламу, 20-оро чељади... А у ушима нам звони песма Бадњег јутра, она коју смо певали кад кренемо по бадњаке. И, преспавамо некако, а једва чекамо да сване Божић, да сви викнемо у глас – Христос се роди, Ваистину се роди...
Ова, нова, савремена времена, каже деда Срећко, нису као она стара.
- Било се задовољно на мало. Срећни кад имамо кору хлеба да понесемо за овцама. Нисмо много хтели и желели па да будемо несрећни што то немамо. Задовољни били са тим што смо имали, ма како то мало било. Више се живело по божјим законима и заповестима него сад. Кад наиђе старији човек, ти скинеш капу и пољубиш га у руку, сад, гледам, наиђу понекад туристи, очешу се о мене, не веле ни „добар дан“ ни „да бог помогне“, а мени зачудо, што тако. Постило се. Читав пост. Једва чекаш кад ће Божић да се омрсиш. На зобаном или ражаном хлебу, на расолу и сирћету. Понекад, умеси мајка и пшенични хлеб, а нама у кући празник. На Божић, кад се имало и кад се могло, закољемо овцу јаловицу, једемо меса тог дана, а после, заборавимо кад га поново видимо. А зобани хлеб, као и ражани, опор, тежак, али, једемо, важно је да је пун стомак, да смо сити – каже Срећко.
Срећко је добар део живота провео на катуну, са стадом оваца, сам у планини.
- Дођем са планине кући, обично мало пре Божића, останем до Младенаца, па назад на планину. Тамо на катуну, тамо је мој рај... Причам са собом и неким свракама, сам месим себи хлеба, старам се о мом стаду. Има две године, нисам излазио на катун, а жао ми што не могу као некад – каже Срећко.
.
