Слово о старцу Симеону Добрићевском

Чудесни су и неиспитиви путеви Твоји Господе! Свака реч људска има своју противреч, једино се нико и ништа не може супротставити истинском, христочежњивом животу. Oписујући у једној реченици, тако би гласио цели живот благочестивог старца Симеона. Овај прави народни човек, ревносни монах и свештеник, рођен је као Слободан Биберџић у Стоцу, од оца Петра и мајке Боринке рођ. Кашиковић. Од младости своје заволeо је Господа. То је увидела и родбина и околина, па су га сви од малих ногу звали „Поп Слобо“. Голготски пут пролази од младости. На јевађелски Христов позив одрицања од себе, узимања Крста и хођењем за Њим, одазива се веома рано. Ретко ко је био тако смерног држања, као наш старац Симеон. Појавом је подсећао, у најмању руку, на неког од старих светогорских монаха подвижника.

Отпочео је Други светски рат и немиле прилике на ветровитом Балкану. Млади Слобо живи у многочланој задрузи свога оца, која ће изнедрити једног од најбољих духовника Српске Цркве. Кобног 27. јуна 1941. године, на праг породичне куће у Стоцу, долазе усташе предвођене злогласним Меком Демировићем, школским другом потоњег Симеона. Слобо завика мајци: „Мајко, не отварај им, док ја не побегнем“. Тако је и било. Претрчавши преко башти, сакри се у поноћ иза смокве, украј једне куће. Пошто је Слобо изучавао богословске предмете, посебно га је волео домаћин те куће. Свраћао је често и остајао радо. Сада се нашао крај ње, као друге куће и сигурног уточишта. Тог истог дана, усташе су убиле његовог оца Петра.

Приликом трчања, у дренажни канал, испала је Слоби ципела. Усташе су пожуриле да га нађу, а његов школски је желео да лично, заувек заврши са „Попом Слобом“. Дошли су на послетку у кућу, за коју су знали да је често навраћао. Запитали су домаћина где је. Одговор је био категоричан и заштитнички: „Не кријем ја ћаћу рођеног, а камоли Слоба“. Нису се либили, иако су и они поштовали домаћина, да му претресу целу кућу тражећи га. И после тога, ништа. Гневни и у очају, пролазећи крај сеоских кућа и улица, пуцају између њих не би ли га тако последњим покушајима успели убити. Крај смокве, Слобо остаје још пола сата после њиховог одласка. У тој кући живео је дон Иван, велечасни у пензији. У склопу куће имао је и капелицу, где је свакодневно служио мису.

Видевши ципелу у каналу, зовну га један глас тихо: „Ту сам“, не желећи га открити. Била је то кућеница Мара Вулетић, која је помагала старом дон Ивану. Ушао је у кућу, запитавши је да ли велечасни спава. Дон Иван је волео да чита задуго у ноћ. Када је позвала велечасног, Слобо је знао да је још само ту, код дон Ивана, могао добити последње речи савета и утехе. Стигао је и дон Иван. „Велечасни, шта да радим сад?“, упитао је. „Ништа, мој синко. Бежи у брда своме народу. Ово је нечастиви и зло је велико. Бежи и не окрећи се ни на кога, у брда бежи. Чујем да ће и Поплаћане побити“. Тада одлази овај благородни младић у љубињска брда, као живи сведок страдања Срба у Херцеговини. Преко Звериња, Крстача и Вучјег дола, одлази у Црну Гору, преживљавајући без најмилијих. Светли примери из старчевог живота говоре сами за себе.

У животу се никада Господа није одрекао, а Он је старца, као свога верног слугу, увек помагао. У најтежим тренуцима свога живота, управо је у Његовом наручју старац тражио прибежиште. Године 1942. из манастира Завале, одлази пешке у цетињски манастир. Прима га тадашњи митрополит Јоаникије, данас Свети свештеномученик и страдалник за веру православну. Поверава му се, намучени младић, о најтананијим својим помислима. Одлучио је да жели постати монах. Митрополит Јоаникије, видевши пред собом безазлено младо биће, покушао је да га наговори да се предомисли, с обзиром на његове године и ратно стање. Слобо ипак остаје при својој дубокој жељи. Написао је писмо митрополиту на страницу и по, у коме између осталог каже: „Иако је жеља моја велика да служим Цркви, добро сам испитао своју савјест и унутрашњи састав своје душе, да не би дошло до преваре између мене и Бога. Цјеливам Св. десницу“. Одмах сутрадан рукоположен је за јерођакона, потом јеромонаха и отпослан од стране митрополита у епархију захумско – херцеговачку. Исте године постављен је за пароха столачког у Стоцу. Од Стоца до Мостора, Требиња и Плане, све је била његова парохија. У храму Вазнесења Господњег, служећи Господу, остаје равно пола века од 1942. – 1992.

Немци су оца Симеона ухапсили 1944. и одвели у логор у Аустрију, у јединицу стационирану покрај Дахауа. У то време у Дахау су доведени и патријарх српски Гаврило Дожић и Св. владика Николај Велимировић. Те године су усташе и Немци одвели и остатак његове породице. Деветеро чланова куће је убијено. Ни у логору га Господ не заборавља. Служење Богу и ближњима наставља и у лагеру бр. један, бараци девет, у коме је био распоређен са још двојицом Срба. Једнога дана, дошао је надзорник логора и упитао за српског попа који је пристигао. Одазвавши се, отац Симеон излази напоље где га је чекала посета. Човек омањег раста, у униформи енглеског војника, представио се као англикански свештеник. Дошао је са молбом оцу Симеону, да га пита да ли он може служити Литургију Румунима. Добивши потврдан одговор, англикански свештеник је обезбедио старцу покретну цркву у једном коферу, са свим потребним богослужбеним предметима. Кофер је послао Св. Синод, а на свим предметима и одеждама био је печат Св. Арх. Синода Српске Православне Цркве. Тако је отац Симеон, овога пута у логору, поново служио Господу, Цркви и ближњима. У изгнанству и заробљеништву, неизвесности и страдању, не бива остављен и заборављен од Бога и Цркве Његове. Њему су у логору саслуживали и Мирко Вишњић, војни свештеник, као и болнички свештеник Душан Штрбац.

По препознатљивом методу хапшења и прогоњења најугледнијих и највиђенијих Срба, од Немаца су у Дахау интернирани патријарх Гаврило и Св. владика Николај. Чувши да се налазе у близини, отац Симеон зажеле да оде до њих, да узме благослов. Дошавши лако, нађе патријарха Гаврила како пакује кофер јер је морао ићи на лечење. У разговору са њима отац се повери Св. владики, да ће после заточеништва гледати да оде у Енглеску или Америку. Божији план је био другачији. Владика Николај му даде савет у следећем: „Црква крвари, а ти си млад. Данас – сутра треба да будеш добар апологета и да послужиш Цркви, а не да је напустиш. Црква крвари, а свештенства нема“. Старац му одговори: „Преосвећени, ја знам каква је тамо ситуација јер сам ја дошао одатле пре годину дана, а ви сте дошли давно“. Св. владика златоусто одговори: „Неће те нико дирати, ти си млад, ниси се ти њима замерио“. Одговор старчев је био, као и досада, пун послушности и смирења, кратко: „Нека је благословено“.

Вративши се родној груди и огњишту 1945. године, код куће је затекао пустош. За оца је сазнао да је убијен у столачким Дубравама. Његове мученичке кости је откопао 1947. године, са још једним с њиме пострадалим и пренео их у заједничку гробницу, у порти столачког храма. За остатак породице је сазнао, још кад је и он одведен, да се правац и кончина њихова не зна. Његова кума Милева, која је била једна од преживелих, посведочила му је да су ишли заједно до Босанске Градишке, а после се не зна јесу ли ту убијени или су их одвели у Јасеновац. Човечност, доброта и смирење старчево и послератних година, упркос систему и разним недаћама, није ишчезавала. Хришћански и праштални однос навирао је из старчеве душе кроз народ, као Требишњица кроз каменито херцеговачко тло. Сваки сегмент његовог живота, свако дело, одисало је светошћу, добротом и једноставношћу. По самом повратку из Немачке, било је суђење усташи који је дошао по њега. Добивши позив, отац Симеон се одазвао и дошао на суђење. Убица је признао да му је убио оца и ујака. Отац Симеон посведочава на суду, о ноћи када су тражили да га погубе. На то убица потврђује да је хтео да га одведе на Бивоље Брдо, у злогласну јаму страдања и смрти. Ту је већ августа 1941. пострадало стотину и двадесет српских мученика, у јами дубокој четрдесет метара. Између свих осталих питања судије, упућених оцу Симеону, најупечатљивији одговор је био на последње питање: „Како бисте ви њега сада осудили?“. Старац је одговорио, а затим изашао из суднице: „Ја му нећу судити, нека му Бог суди“.

Од седамдесет предратних свештеника, преживело је само пет, од којих је један старац Симеон Добрићевски. Поновни прогон доживљава током страдања Срба у последњем, грађанском рату. Године 1992. гоњен вихором рата, напушта столачку парохију и одлази у манастир Острог. Из острошке светиње, благословом тадашњег епископа захумско – херцеговачког Атанасија, 1993. године долази у Добрићево и постаје игуман овог древног манастира. На све стране света је остао упамћен као човек светачког лика и дела. Писао је поздраве и писма моме оцу са великом љубављу и топлином. Ни о великим празницима честитке нису изостајале. Најсветлијег лика је остао у народном сећању. Посебан је био дар видети га на прослави две стотине година Првог српског устанка, у манастиру Добруну. Тог 29. септембра 2004. поред патријарха Павла, као да су служили Литургију у Небеском Јерусалиму. Упокојио се у Господу, високопреподобни архимандрит Симеон Добрићевски, херцеговачки и свесрпски неботајник, 20. септембра 2009. године.

Помјани пред Престолом Славе, свети старче Симеоне!