О значају Јулијанског календара у црквеној традицији

У последње време често се поставља питање зашто Руска Православна Црква живи по Јулијанском календару, када је готово цео свет, и већина Православних Цркава, прешао на Грегоријански календар? Зашто – то је питање на које ћемо дати одговор. О томе колико су убедљиви аргументи оних који се боре против Јулијанског календара, како је календар повезан са духовним животом православаца, какав нови смисао поприма чување традиције у савременом свету и шта треба урадити да би црквени календар за наше суграђане постао главни, с читаоцима портала Православие.Ru разговара историчар Павел Кузенков.

Данас се изнова распирују дискусије око Јулијанског календара. Притом, питање не гласи: Зашто Руска Православна Црква живи по том календару, јер је одговор очигледан – у питању је хиљадугодишња традиција, – већ зашто ми још увек нисмо прешли на календар «по коме живи већина културних народа», како је то написано у комунистичком декрету Савета народних комесара из 8. фебруара 1918. године? Суштински, питање се своди на то зашто ми и даље чувамо своју традицију. Иако је одговор сам по себи јасан и много шта је у Православној Цркви везано за традицију, потрудићемо се да анализирамо аргументе заговорника промене календара. Њих има три: научни аргумент, аргумент с тачке гледишта црквене традиције, и свакодневни, практични аргумент.

Научни циљ – исправити Пасхалију?

Научни аргумент је следећи: Грегоријански календар тачније описује астрономске појаве, то јест он је у тачнијој корелацији са трајањем тропске године, или, јасније речено, са периодом окретања Земље око Сунца. Њега је папа Гргур XIII у 16. веку увео као званични календар западне Европе како би време било тачније рачунато – тако то објашњавају научници. Испрва је то било само у католичком свету, а потом се раширило и на друге земље.

Али у реалности папа Гргур је увео нови календар из сасвим другог разлога. Његова идеја водиља је била да исправи рачунање Пасхалије – начина одређивања дана на који пада Васкрс. Научници тог доба, пре свега италијански, су израчунали да ће ситне нетачности које су садржане у јулијанском рачунању године довести до тога да ће кроз неколико хиљада година Васкрс бити прослављан летом, уместо на пролеће. А кроз још неколико десетина хиљада година Пасха Христова ће пасти на јесен и сходно томе, како су они мислили, биће нарушене црквене догме. Папа је сазвао комисију да реши то питање, која је после прилично дуге расправе и целог низа заседања дошла до закључка да треба реформисати управо Пасхалију, и зарад Пасхалије реформисано је и јулијанско рачунање године. У Јулијански календар су унесене извесне измене које су довеле до тога да година постане минимално краћа. Измењено је и правило рачунања преступних година: године које су биле дељиве са бројем 4 и даље су биле преступне, а оне које су биле дељиве са бројем 100 нису биле преступне, уколико уједно нису биле дељиве и са бројем 400.

А шта је било са Пасхалијом зарад које је промењен календар? Цео православни свет се придржава традиционалне Александријске Пасхалије, док католици на крају и нису успели да разраде сопствену Пасхалију. Суштински, католичко рачунање дана Васкрса ослања се на ту исту Александријску Пасхалију којој се само придодају одређени математички корективи. Штавише, пре неколико година католици у Светој Земљи су прешли директно на нашу православну Пасхалију, вративши се тиме традицији коју су одбацили у 16. веку. Тим чином су сами признали да нису успели да реше главно питање због кога су и измислили Грегоријански календар. То су признале и све Православне Цркве, које су из практичних разлога у 20. веку прешле на такозвани «нови календар». Формално, то није Грегоријански календар, већ Новојулијански, али он ће још вековима бити подударан са Грегоријанским. Ипак, иако су прешле на тај нови календар те Цркве се и даље оријентишу путем Јулијанског календара, јер Александријска Пасхалија из математичких разлога никако не може да буде инкорпорирана у Грегоријански календар (стога на пример Грци славе Божић када и инославни хришћани, али Васкрс славе заједно са нама и не подударају се са инославнима). Александријска Пасхалија је прорачуната искључиво за Јулијански календар.

Тако да први аргумент отпада, због тога што Грегоријански календар није успео да реши главни задатак који је пред себе поставио, а то је исправка Пасхалије.

Календар и литургијска година

Размотримо сада други аргумент који се тиче црквене традиције. Али, пре тога треба истаћи да покушаји да се споје Грегоријански календар и православна Пасхалија доводе до целог низа литургијских нелогичности – на пример до нестанка Петровског поста. Такви поступци нарушавају цео систем литургијског живота који је развијан вековима и не могу довести ни до чега другог, осим до црквених конфликата. У својој бити, ова два календарска система су неспојива, што су, узгред буди речено, признавали и творци Новојулијанског календара (међу којима и Милутин Миланковић). Када су 20-их година прошлог века Грци, а затим и неки други православни народи, прешли на нови календар, задатак који их је чекао је био један те исти – разрадити нову Пасхалију. Наравно, у томе нико није успео, јер то није тежак задатак, то је просто немогуће. Једино што се може учинити јесте исто оно што и католици раде: сваке године уносити поправке у нашу Пасхалију, користећи се сложном математичком формулом. Али онда се намеће питање: зашто то радити, ако већ постоји функционална и незаменљива православна Пасхалија?

Дакле, шта значи календар за црквену традицију?

За Цркву, календар је систем који има практичну вредност, а не догма. Управо због тога оне Цркве које су прешле на нови календар, попут Грчке или Бугарске, за нас остају сестринске Цркве, јер ми нисмо у догматском спору са њима и по кључним питањима немамо никаквих несугласица. Па ипак, календар има своју врло важну функцију.

Сам по себи Јулијански календар је изум паганског света и он нема ничег заједничког са хришћанством. Дубински гледано он нам као православцима и не треба бити превише драг. Али оно што је најбитније јесте да је баш на основу тог календара прорачуната Александријска Пасхалија, која је почевши од краја 3. века нове ере, одредила не само читаво устројство литургијског живота, већ и устројство саме литургијске године. На тој основи је формиран систем хришћанских празника, који је кренуо да се развија управо од 4. века, а већ до 6. столећа је добио свој готово заокружен облик, онакав какав је и данас. Календар врши функцију организатора литургијског живота, и ето, кроз тај свој незаобилазан значај Јулијански календар је срастао са црквеном традицијом, толико снажно да сви покушаји његовог избацивања обавезно воде у озбиљна искушења и саблазни, ономе што су Грци називали «скандалон» (σκάνδαλον). То јест, саме расправе о одбацивању Јулијанског календара вређају људе који су навикли да живе у одређеној литургијској традицији. А литургијска традиција за православне хришћане значи много више од неког простог ритуала.

На примеру оних православних народа који су спровели реформу календара, можемо видети како је то био болан процес, који је довео црквени народ до великих саблазни и раскола. Противљење календару често може бити повод за раскол, иако знамо да се иза раскола увек скривају гордост и супротстављање Цркви. И, наравно, дужни смо то да осудимо. Али, како се каже у Јеванђељу, «не саблажњавајте ове мале», не треба давати разлог онима који само чекају повод за раскол.

С тачке гледишта црквене традиције, овако болан процес, као што је замена календара ничим није практично оправдан. Стога што се та идеја која се налазила у основи грегоријанске реформе – да Васкрс мора бити искључиво пролећни празник, који се слави одмах након пролећне равнодневице, – ослања на погрешној претпоставци. Нигде у Светом Писму није написано ништа о пролећној равнодневици, а ни о томе да је Васкрс празник везан за неко годишње доба. Јудејска пасха је, одиста, сезонски празник, повезан са природним циклусом. Али шта је хришћанска Пасха? То је прослављање Васкрсења Христовог. То никако није повезано са астрономским циклусима, са кретањем месеца и звезда.

Што се годишњих доба тиче, шта је са оним православцима, али и католицима, и осталима, који живе на јужној земљиној полулопти? Зар они већ данас не празнују Васкрс на јесен, и то никоме није проблем, укључујући и садашњег папу Римског, који је, као што је познато, из Јужне Америке.

Аргумент који се налази у основи грегоријанске реформе, наводно научни, за хришћанску традицију је потпуно неважан, а што је горе он и оповргава дубински смисао хришћанске Пасхе, која се управо и разликује од старозаветне тиме што није свезана са овоземаљским светом, већ са животом будућег века. То је празник који нам отвара пут у Царство Небеско. То већ није празник материјалног света и, логично, не зависи од кретања небеских тела и тока природних циклуса.

У корак са Западом

Трећи аргумент је практичност Грегоријанског календара. Овај аргумент најчешће чујемо. Баш су због тог аргумента на Грегоријански календар прешле многе протестантске државе, које су се дотад жустро супротстављале и проклињале тај календар називајући га «папским». Нарочито су у томе били упорни Енглези и Швеђани, који нису прешли на овај календар све до 18. века. Они, узгред, нису славили Нову годину, и нису попут нас патили од тог проблема. Нова година је за Енглезе почињала 1. марта, по древној традицији која датира још од раних римских хришћана. А прелазак на папски календар је био изазван чисто трговачким захтевима – било је потребно усагласити датуме на уговорима, рокове производње и испоруке робе, јер трговци највише зависе од календара. Обичан човек не зна и не мари за то који је данас дан по кинеском календару, или по персијској сунчаној хиџри. Али за трговца, који стално путује и послује у разним земљама, то је питање новца. Тако је трговина узела свој данак и принудила западну Европу да усвоји заједнички календар, по коме и дан-данас живи.

А шта је било са православним светом? Код нас је ситуација била много трагичнија, јер прелазак на други календар није био чак ни диктат трговине, већ је то питање решила политика. Православне државе су попут лавине све у једном маху почеле да прелазе на нови календар за време Првог светског рата и после њега. Ту је све решила потреба синхронизације војних испорука. Прва је прешла Бугарска, која је била део немачког војног блока, а затим после револуције и Русија, а и све остале правосалвне државе, када су остале без свог главног цивилизацијског ослонца – Царске Русије. Русија је била стожер Јулијанског календара и његове традиције, јер је предстваљала важан политички, економски и културни простор с којим је важно било живети синхроно. Осталим православним државама је било корисно да буду у сагласности са руским календаром, али када је Русија већ сама прешла на нови календар, онда је и већина држава повезаних са њом моментално прешла на тај исти западноевропски календар, али су то чиниле само државе, а не Црква. Помесне Цркве су се држале старог календара – и у Бугарској, и у Србији, и, наравно, у Русији. Тако да од тог тренутка настаје расцеп календарске традиције. Изузетак је била Грчка, јер је тамо било јако важно сачувати јединство државе и Цркве, тако да су 1920-их година и световни и црквени живот били истовремено пребачени на Новојулијански, а не на Грегоријански календар, како се често погрешно истиче. Грци су покушали то да ураде, а да притом не изгубе свој углед, ако је могуће тако се изразити, јер нису прешли на западноевропски календар, већ на православни, само новог типа. Ипак, важно је напоменути да Света Гора никада није прешла на нови календар и тамо се до дана данашњег монаси придржавају старог календара.

Много православних Цркава никада није прешло на нови календар. Били су покушаји да се та одлука Грка, и то реформистички настројених, представи као свеправославна одлука, али то им није пошло за руком. Руског патријарха и Светитеља Тихона, тада су покушали да преваре реформатори из његових редова (комунисти су тада већ били на власти и започели прогон Цркве и патријарх се налазио у заточеништву), рекавши му да је одлука Грка заправо била свеправославна одлука, због чега је он потписао свој познати указ о преласку на нови календар како би очувао јединство Цркве. Али чим је патријарх Тихон сазнао да се ради о обмани, и да Јерусалимски патријарх није прешао на нови календар и да се други патријарси такође колебају, он је истог трена поништио свој указ. Њему је прва брига била да се не наруши јединство православног света, и он је сматрао да ако су већ све помесне Православне Цркве решиле да пређу на други календар, онда Руска Црква не треба да се узноси изнад свих. Међутим, све те сплетке и лукавства око увођења новог календара показале су да проблем календара није био само практични проблем, већ је умешана била и политика. То је био покушај да се источни православни свет преоријентише на западноевропску цивилизацију. Тачније, на западну, евроамеричку цивилизацију. И када је дошло до промене календара, православни свет је срушио један од својих важних потпорних стубова и оно што га је категорички разликовало и истицало у односу на Запад.

Календарни проблеми

Као што смо рекли, прелазак на Грегоријански календар није био догматски проблем. Али се ипак радило о веома важном и принципијелном питању. И тај сукоб се јасно осећао у Русији.

Црквени народ је с радошћу одбацио реформу календара, јер му је подела на световност и црковност у комунистичкој Русији донела духовну корист. Црквени народ је наставио да живи у правом свету – у свету који су држава и друштво из петних жила покушавали да униште, али који се очувао у Цркви. Узгред, ниједна од многих антибољшевичких влада није признала прелазак на западни календар: сви документи Белог покрета су били датирани у старом стилу – то је такође био неки вид намерне изолације од бољшевизма. И такав упоредан календарски живот је трајао све до краја комунистичког режима 1990-их година, као свесна форма организације црквеног живота – организације која је била усмерена ка очувању традиције, коју је атеистичка држава све време покушавала да сруши и што је чинило сами центар њене политике.

Ситуација се изменила када се држава, у некој мери, уразумила и вратила традиционалним вредностима и начелима, али, разуме се, нико није имао ни довољно снаге, ни довољно средстава да се одрекне новог календара, јер је то скуп подухват, и што је важније, он није у складу са државним интересима. Истовремено је започет алармантан процес, који нам задаје много брига: Црква је постепено почела да заборавља да се њен календар разликује од световног. Из црквених календара су постепено почеле да ишчезавају бројке у заградама, које су указивале на тачне датуме празника и догађаја из црквеног живота. Фактички је настао неки хибридни црквени календар, у коме су сви фиксирани празници, наједном добили ново значење, са новим датумима, који се за 13 дана разликују од оних који су прихваћени у Православној Цркви. И, наравно, то је изазвало подсмех, али и покренуло важна питања. И, наравно, да је такво стање погрешно и неприродно. Створена је некаква двосмислена, лажна ситуација, у којој се ми претварамо да живимо по том календару по ком живе сви остали, али се из јасних разлога стално јављају разни проблеми.

Уз Христа или уз материјални свет?

Најпознатији од тих проблема је грегоријанска Нова година, која претходи православном Божићу, около које се воде разни спорови. И овде постоји велики простор за безброј инсинуација. Али овај проблем је лако решив, ако Нову годину означимо њеним правим датумом и ако је лишимо статуса који је добила за време комунизма. Јер Нова година је прилично чудан празник, који нико не слави ван бивших комунистичких држава. Само је код нас Нова година добила статус породичног празника, статус централног годишњег празника, омиљеног дечијег празника и томе слично. У остатку света такав статус припада Божићу – управо је Божићни одмор повезан са поклонима, јелком и осталим. Комунисти у Совјетском Савезу су 1930-их година лукаво преобразили празнике тако да се славе старе традиције у новом облику. Оставили су јелку са звездом на врху, али су звезду променили у петокраку, а јелку су лишили све симболике које је на било који начин била повезана са религијским контекстом. Тада су се појавили Деда Мраз и Снежана. Циљ је био уз помоћ религиозних традиција победити исте тако што им се одузима смисао. И то је уродило плодом. Савремени Рус, или други православци који су живели под комунизмом, уопште не разумеју да се ту ради о верском празнику.

Дошло је време да ставимо све на своје место и да повратимо новогодишњим празницима њихов исконски Божићни смисао. И тада ће сви остали проблеми нестати сами од себе, и грађанска Нова година ће бити мање приметна, имаће свој значај, али ће бити само мањински део истинског празника кога сви људи очекују у то доба године. Ту неће бити никакве трагедије, већ обрнуто: то ће дати православцима додатни подстицај да поставе себи питање – да ли су уз материјални свет или су ипак уз своју традицију. Јер ту се ради о контрапункцији материјалног света и традиције – што је фундаментално питање за хришћанство, јер је хришћанство религија која је супротстављена материјалном свету. То је започело са супротстављањем римским незнабожачким празницима. Хришћане су одувек окривљавали да се они не радују и веселе, када се радују пагани, да они славе празнике, када их пагани не празнују, да воде неки свој посебан живот.

А то је заправо и била једна од главних идеја Господа: натерати човека да схвати да је материјални свет само нешто пролазно, како би се одвојио од материјалних навика, од материјалних празника, од илузије да је материјални свет оно за шта заиста живимо.

Напослетку, када је хришћанство постало државна религија, традиција, та већ хришћанска навика се претворила у једн од проблема хришћанске свести. И не појављује се монаштво случајно баш у то доба. Монаси траже пут супротстављања свету, а свакодневно хришћанство се, наопако, стара да начини хришћанство комфорним, удобним, да начини живот онаквим каквим су га живели пагани, живот који одговара човечанству без Бога.

Али карактеристично је да је у хришћанском свету очувана та граница између духовног и материјалног, јер нису тек тако монаси у хришћанском свету одувек уживали посебан статус. Они су били једини људи који су водили правилан живот. Зато су мирјани често за време празника путовали у манастире, како би тамо осетили нормалан живот. Све остало је материјални свет, нека врста палијатива, прелазне форме између старог и јеванђељског човека, што је заиста неизбежно и неопходно, али није у пуном смислу те речи нормално.

И ту можемо сврстати покушаје да се календар начини удобним да не бисмо постили за време Нове године, када се сви веселе, како бисмо могли да путујемо и не обраћамо пажњу на црквене празнике, да не бисмо имали никаквих проблема – све је то само тежња да се хришћанство претвори у комфорну, практичну религију која не тражи никакав напор. Али то није ништа друго до екстраховање саме суштине хришћанске вере. И ја сматрам да сам добио велики дар од Бога што живим у Русији и што је она, противно свим очекивањима, добила још један начин да се утврди у својој традицији, у чему јој само помаже црквени календар.

Заволети црквени календар

Код нас Јулијански календар чува управо Црква. Њега се одрекла држава која га је некада чувала, али Црква није. И самим тим Црква се прогласила чуварем традиције. Раније се сматрало да се о традицији стара цар, као и о самој Цркви (у Русији је Петар I потчинио Цркву држави и укинуо патријаршију) и да је без њега Црква беспомоћна. О тој беспмоћности су многи писали. И то је била оправдана критика. А сада у помоћ Цркви пристиже црквени календар који је сведочанство о пуноћи њене традиције, о пуновредности њеног система, њеног погледа на свет. То је јако важно и одбацивати то ради практичног комфора би само потврдило некадашње тврдње о беспомоћности Цркве.

Такав поступак би значио да Црква није у стању да се супротстави свету, да не може да издржи притисак комфора, захтеве ужитка, који се свакодневно демонстрирају. «Како то да је код њих тамо други дан, а код нас се он рализкује? Треба нешто прорачунати, избацити… Ништа ми није јасно.» Или: «Па како то да други могу да се веселе, а код мене још увек траје пост?» Постоје два решења за та аномална питања: можете то прихватити као нешто нормално, или пак као нешто ненормално и борити се. Али у томе је ствар – хришћанство је у принципу аномална религија – с тачке гледишта овога света. То је безумље за овај свет, како говори апостол, али нам је баш због тога хришћанство тако драго.

Једна од најважнијих и најбољих карактеристика нашег православног хришћанства јесте календар. И оне Цркве које га заједно са нама још увек чувају то такође јасно осећају. Проблем је пренети то осећање на друштво, али је то могуће учинити.

Најважније је пребродити два основна проблема. Први је заборав на стари календар, када мислимо да се Божић слави 7. јануара. Божић се слави 25. децембра по Јулијанском календару! И тај датум треба да се користи свуда. А то што свет живи по другом календару и то што је тамо негде у Енглеској, Француској неки други датум, то је проблем света, он је изгубио свој компас. То је један од најколоритнијих примера одступљења света – а то да је савремени свет погубио оријентире у свим другим сферама, то видимо и сами. Календарни раскорак чини одступање света очигледним.

И, наравно, треба волети свој црквени календар и православац свуда треба да на прво место стави датуме из црквеног календара. У практичним условима, треба да знамо световни датум – то је сасвим нормално, али примат треба да дамо црквеном календару и никако друкчије.

И други моменат: људи не разумеју везу између Пасхалије и календара. Они мисле да је довољно прећи на Грегоријански календар и да ће тиме бити решена сва питања. А испашће на крају да нам је Пасха јулијанска, а календар Грегоријански, али о томе никада не говоре поборници реформе црквеног календара.

Традиционални календари у другим земљама

Неподударање сакралног календара са световним је карактеристика многих живих религиозних традиција, делимично и у савременој јудејској. У Израелу, како знамо, постоји особени календар, заснован, највероватније, на вавилонској, а не на старозаветној традицији, али који већ дуго постоји у јудејско-талмудистичкој култури. Тај се календар у Израелу паралелно користи са световним Грегоријанским и сваки дан је обележен са два датума. На функционисање државних власти и институција то никако не утиче.

У Ирану имамо арапски календар са три датума: европским, и датумима по месечевој хиџри и сунчаној хиџри – и нема никаквих проблема. Тамо је званични календар –сунчана хиџра. Јапанци и Кинези имају своје традиционалне лунарне календаре, по њима не живе у свакодневици, али зато по њима празнују све своје празнике.