Прогрес и преображај

Сматра се да се човечанство у свом развоју креће путем прогреса. Људи разрађују нове технологије, политичке системе, разна уређења. Све је, како им се чини, усмерено на то да човеков живот постане бољи, лакши, богатији, пунији и праведнији. Сама реч „прогрес“ постала је синоним за „благо“, „добро“, за нешто безусловно позитивно, добро и важно у животу човечанства.

Међутим, на делу видимо сасвим другу слику: без обзира на служење том прогресу и развијању у његовим оквирима, људи не постају бољи; напротив, често овај прогрес користе као оправдање за зверске преступе и страшне ствари које се дешавају пред нашим очима.

Светитељ Иларион којег данас прослављамо, размишљао је о том чудном непоклапању. У свом раду „Прогрес и преображај“ говори о идолу прогреса коме служи свет. Светитељ нам указује на то да је прогрес кретање унапред у једној димензији: бесплодно, бесмислено кретање које не чисти и не преображава људску душу.   

Он говори о томе да хришћански идеал не треба да буде прогрес, него преумљење — кретање увис, према благодати Светог Духа, Горњем Јерусалиму. То је увек био идеал и смисао живота хришћанина. Што смо се више удаљавали од овог идеала, више је несрећа и бесмислених послова стајало пред нама — како пред државом, тако и пред народом Божијим. Увек је тако било: што су више људи одступали од идеала преумљења, више су се утапали у таму бесмисленог и мрачног идолопоклонства.

Личност свештеномученика Илариона нам је пример, и разобличење истовремено. Пошто је проживео сасвим кратак живот, овај човек је целог себе, у потпуности, предао Цркви, служењу Богу, преображењу у Христу и уздизању ка Горњем Јерусалиму. Ипак, он није сам корачао. Својим примером, животом, трудом, подвигом и страдањем водио је са собом много хришћана. Између осталих, и оне људе који су се супротстављали вољи Божијој, роптали и тражили земаљске радости и добра у овом идолу прогреса. У XX веку у нашем народу, у нашој земљи, догодио се жесток, крвави сукоб прогреса и преображаја. Људи Божији су, за исповедање истине, платили крвљу и животима.

Ми данас жењемо благодатне плодове њиховог труда и страдања. Окупили смо се овде да се приближимо Божанској благодати, и свештеномученик Иларион заједно са нама, ликује и радује се, јер види да се тај преображај дотакао и наших грешних срца и душа.

Чули смо у Јеванђељу, како су се људи одазивали на позив Божији. Један је говорио: „Купио сам земљу, не могу да дођем, морам да је обрађујем“. Други је узваћао: „Купио сам стоку, морам да је нахраним“. Трећи негодовао: „Оженио сам се, исто не могу да дођем“ (види Лк. 14, 18–20). Често и ми тако, када нас Господ позива на преумљење, на промену, на присаједињење најважнијим Својим добрима, бивамо глуви. Свештеномученик Иларион је целог себе предао Цркви. То је супротан пример оним лењим људима, међу којима смо и ми.

„Највећи непријатељ преображаја, — говорио је свештеномученик, — је грех“. Зато и апостол Павле призива, да умртвимо наше земаљске удове: блуд, нечистоту, сласт, злу жељу и лакомство, које је идолопоклонство (Кол. 3, 5), да одбацимо гнев, љутњу, пакост, хуљење, срамотне речи из уста наших; не лажите један на другога; свуците старог човека са делима његовим, и обуците новог, који се обнавља за познање, по обличју онога који га је саздао (Кол. 3, 8–10).

Све апологете прогреса и развоја су својеврсни „апостоли“ разних политичких учења. Када би само неко од њих рекао, пре свега, о томе. Прича се о свему и свачему, о празним, пролазним стварима, иза којих нема никакве силе, истине Божије.

Апостоли су говорили о једноставним стварима, доступним свакоме од нас. О стварима без којих није могућ преображај у Духу Светом, није могуће ни спасење хришћана. Ни један други рецепт не може да спаси људску душу и да је приведе ка познању Бога. Ка овом познању, до којег је путем свог живота, усавршавања, труда, подвига, и на крају, мучеништва за Христа, дошао свети свештеномученик Иларион, који ће и нама бити помоћник и путоказ на путу преображења, спасења и сједињења са Христом Господом нашим у Царству Небеском.

Амин.