„Путовање санкама које вуку пси, а понегде и јелени“

Нориљска и Туруханска епархија Руске Православне Цркве основана је 2014. године. О њеном раду, социјалним пројектима и тешкоћама везаним за сурову арктичку климу говори се у материјалу ТАСС-а.

Од једног до другог храма по неколико месеци

Нориљска епархија спада у Краснојарску митрополију. До 1992. године Краснојарска покрајина је као и Томска област, улазила у састав Новосибирске епархије – то је огромна територија и митрополит је такође носио изузетно велико бреме.

„Затим се почетком 1990-их година издвојила Краснојарска епархија, у коју су спадали сама покрајина и Тајмирски аутономни округ. А Нориљска и Туруханска епархија је основана 2014. године,“ – с кратком историјом оснивања епархије упознаје нас њен секретар јеромонах Герман (Мељников).

Наравно, православље се на Тајмиру појавило много раније. У XIX веку свештеници су упркос ћудима сурове северне климе, одлазили на дуга путовања полуострвом – пут од једног до другог храма трајао је по неколико месеци.

„Ако говоримо о ширењу православља и хришћанства у Сибиру, монаси и свештеници из Туруханска ишли су све до Хатанге – то је скоро 900 км. Познато нам је име мисионара архимандрита Макарија Суслова који је живео у Туруханску, али је истовремено био старешина храма у Хатанги. Саобраћаја није било – пловио је реком, затим је негде ишао санкама које су вукли пси, а негде јелени, у зависности од околности. Дешавало се да је морао да се задржи и у насељима да сачека да прођу ветрови. Чак се дешавало да због снажне мећаве никуда не може да мрдне, па би појео хлеб за богослужење који је понео, да би преживео,“ – говори отац Герман.

Јеромонах Герман (Мељников). Фото: Денис Кожевников/ТАСС

Сад свештеници имају могућности да релативно брзо стигну у далека насеља – кроз ваздух, воду и по зимнику (аутомобилски пут који специјално праве грејдери и који је предвиђен за саобраћај само на температури испод нуле. Зимник може да води и по смрзнутом леду река и језера – прим. ТАСС). Компанија „Нориљски никл“ понекад чак за епархију изнајмљује хеликоптер или јој обезбеђује ледоломац како би могло да се дође до насеља Диксон – најсевернијег насељеног места у Русији. Међутим, без обзира на приступачност саобраћајних средстава време и сад уноси измене у рад свештеника савремене епархије – понекад морају да чекају по неколико дана како би се из далеког града вратили у Нориљск.

„Једном смо из Нориљска 2014. године до Туруханска летели хеликоптером како бисмо у суботу служили вечерњу службу, а у недељу Свету литургију и како бисмо се у недељу увече вратили. На крају смо се вратили тек седам дана касније, зато што је невреме наизменично почињало час у Туруханску, час у Игарки, час у Нориљску, тако да нисмо могли да полетимо,“ – јеромонах наводи пример.

Друга прича је везана за лед. Средином прошлог лета свештеници су ледоломцем кренули за Диксон, али због леда нису успели да стигну до тамо – морали су да чекају дан и ноћ док им други ледоломац није пристигао у помоћ.

„То нас не брине, чак се радујемо што нам се пружа могућност да тако путујемо. Све време смо на путу. Саобраћај није много развијен у свим епархијама,“ – истиче отац Герман.

Нови храмови и нови парохијани

Пре него што је основана Нориљска и Туруханска епархија у Нориљску је постојао само један храм који је саграђен пре 25 година – саборна црква иконе Мајке Божије „Свих жалосних Радост“. Данас у граду има четири храма, од којих је један јединствени храм новомученика и исповедника Руске Цркве освештан у септембру 2018. године. Поред њега се налази музеј историје развоја православља у Сибиру и новомученика који су погинули у Нориљском логору или су били прогнани у друга места у епархији. Ту ради и црквена школа.

Епархији припада укупно 38 храмова, 15 соба за молитву и капела, а још шест храмова је у изградњи. Освештано је место за храм у рејону Нориљска у Талнахи где живи 50 хиљада људи, као и у Снежногорску – најудаљенијем крају градског округа.

„Кад смо почели са оснивањем Нориљске епархије било је врло много започетих храмова – градња је била обустављена. Владика Агатангел који управља епархијом уложио је све напоре како би изградња објеката била завршена. Чак је и дрвени храм Светитеља Луке грађен десетак година. Изградња је завршена ове године и освештан је у мају,“ – каже отац Герман.

Звоник у сећање на погинуле у Нориљском логору. Фото: Кирил Кухмар/ТАСС

Нориљске куће су грађене на шиповима у вечно смрзнутом тлу, а ни камени храмови нису изузетак. Да би се изградио храм новомученика и исповедника Руске Цркве морало је бити побијено 170 шипова. Објекат је јединствен још и по томе што је само он фрескописан.

Са изградњом нових храмова повећао се број парохијана. „Водимо богосужбене дневнике. Недавно сам сумирао статистику за пет година и видео сам да се број људи који се исповедају и причешћују за то време код нас у Нориљску утростручио. На пример, док се 2014. године на Малу Госпојину причестило 30 људи, 2017. године их је било око сто,“ – каже отац Герман.

У новом храму у Нориљску по 10-15 људи се крсти недељно – и деца и одрасли. Венчање на северу није тако честа појава – било их је укупно 11, од тога седам у новом храму. „То је вероватно, између осталог, условљено интересовањем грађана за нови објекат,“ – каже јеромонах.

Чарапице за децу и бал за омладину

У епархији постоје одељења социјалне службе и црквеног доброчинства, као и одељење за питања омладине. На челу социјалне службе је Татјана Ласточкина која је раније руководила нориљским породилиштем.

„Одељење ради у неколико праваца. Као прво, то су сиромашни људи, људи у годинама, којима услуге пружамо код куће. Затим је то рад са женама које су доспеле у тешку животну ситуацију. Рад са децом – координирамо рад са дечјим домом у Дудинки, а такође сарађујемо с центром за рехабилитацију деце с посебним потребама „Викторија“, - каже Ласточкина.

Ђачка екскурзија у домаћем храму у част Рођења Јована Претече. Фото: Денис Кожевников/ТАСС

Ове године је Центар за милосрђе добио председнички грант за програм „Загрејмо топлином“. „Програм је усмерен на пружање свих облика помоћи женама које су се превремено породиле или су родиле болесно дете – психолошку, социјалну, медицинску и правну. Жене које раде ручне радове, чланице клуба „Радуга“ плету чарапице, рукавице, капице и прекриваче како би деци било топлије,“ – каже она.

Омладинским одељењем руководи свештеник Димитрије Прохоров, а помаже му супруга – попадија Алиса. Главна делатност одељења је рушење стереотипа о томе да Црква није занимљива младим људима.

„Одељење има за циљ да мења стереотипе о томе да у Цркву долазе стари људи или напаћени људи. Из дана у дан све више и више омладине стиче веру. Управо због тога што омладина тежи нечем новом, тежи ка смислу живота, срце и душа омладинаца су отворени за све,“ – објашњава попадија Алиса.

Попадија Алиса. Фото: Денис Кожевников/ТАСС

Једна од најважнијих манифестација за одељење је Сретењски бал који се одржава у фебруару на Сретење Господње.

„Празник је посвећен дану православне омладине, врло је важан и свечан за нас. Хтели смо да се сетимо времена кад су се одржавали балови, кад су постојали идеали у односима између мушкараца и жена, то је извесна школа бонтона. Покушавамо да пренесемо омладини ове вредности. Прошле године је на бал дошло око 200 људи – сала у дому културе једноставно није могла да прими све госте,“ – рекла је она.

Сећање на нориљске новомученике

У епархији постоји комисија за канонизацију светаца којом руководи монахиња Илариона (Сухова). Истина, за сада нема канонизованих светаца на Тајмиру. Зато се у епархији изузетно поштују свеци и новомученици, који су били на извору православља у Сибиру, који су били послати у Нориљски логор због верских убеђења или су били у прогонству на територији региона. Међу њима су први сибирски светац Василије Мангазејски, светитељ Лука, доктор, професор и архиепископ Валентин Војно-Јасенецки, новомученици Стефан Наливајко и Петар Игнатов. Музеј у новом храму је посвећен историји православља у Сибиру и овим људима.

„Има новомученика чија је биографија на овај или онај начин повезана с Нориљском епархијом. Код нас је подигнут храм у спомен на њих и отворен је овај музеј – овде се, између осталог, могу наћи информације о онима који су погинули у предузећима Нориљског логора. Њихове мошти се налазе у нашој земљи, у непознатим гробовима. Наша дужност је да ако не можемо да их пронађемо, идентификујемо и ставимо у ћивот, да бар нешто саградимо у сећање на њих,“ – каже Илариона.

Монахиња Илариона (Сухова). Фото: Денис Кожевников/ТАСС

У музеју се чувају писма светитеља Луке, молитвеници, иконе, чак и стуб са бодљикавом жицом и натписом „Забрањено“. Неке експонате доносе људи, неки су пронађени у материјалима кривичних предмета, а нешто су пронашли чланови спасилачких одреда.

Монахиња Илариона нам је испричала причу о Петру Игнатову. Он је рођен 1904. године на територији савремене Калушке области. Срео је своју љубав, сироче Анастасију, оженио се и отишао је у војску. Анастасија се преселила из села, запослила се као ткаља у Кунцеву у близини Москве. Кад се Петар 1929. године вратио из војске видео је да се његова супруга много променила – постала је врло побожна. Вероватно је снажно утицала на њега и постали су истомишљеници, нашли су духовног оца и одлучили да свој живот посвете Богу. Око њих је почела да се окупља омладина. У новембру 1937. године ухапшени су и обоје су осуђени на осам година поправног рада. Петар Игнатов је доспео у Нориљски логор 1941. године и умро је од исцрпљености.

„Анастасији се изгубио сваки траг, не знамо где је она. Чини ми се да не можемо ставити тачку у биографији Игнатова док не пронађемо његову жену, зато што је по свему судећи много учинила за њега и много је значила у његовом животу. Дужни смо да пронађемо њен траг и да сазнамо како је окончала живот. Треба да сазнамо ове податке и можда ћемо имати свог Петра и Февронију,“ – каже монахиња.