О љубави и блуду

Грех хаотичног полног живота, без обећања и благослова је у данашњем свету несумњиво најактуелнији и скуп је свих грехова. Он је практично постао синоним за сам појам греха: „Оче, згрешио сам.“ То ја зато што се овај грех може чинити свим чулима, као и душом и умом, пошто је вешто заразио сву нашу природу бесловесним животињским осећањем и зависношћу од задовољства.

Осим тога, грех блуда је толико ефикасан и раширен зато што се чини у тајни људског тела које постаје инстанца која доноси одлуку о убијању слободе и увођењу ропства. Од сваког непријатеља, колико год страшан био, човек може да побегне, а од сопственог тела не може. Једина шанса да се спаси јесте да у корену промени ум, који од тајне пећине задовољства треба да постане храм Бога Живог.

За почетак ћемо погледати зашто овај грех тиранише човечанство од самог његовог настанка и најчешће бива кривац вечне погибељи људи, и не само њихове. Човек је створен као двојако биће – тело и душа – и добио је у наслеђе животињску природу коју помоћу благодати треба да преобрази на олтару жртве Божије. Творцу нису биле потребне животиње за жртву, оне су биле само праобраз који посвећује људе у Божију љубав, како би човек своје животињске особине принео на жртву на олтару љубави и како би по благодати постао освећено и стваралачко биће угледајући се на Пречистог.

Животињска природа није за прекор, она човеку пружа прилику да схвати сву творевину и да је прихвати, али доноси и ризик да се стрмоглави у таму погубне и незасите материје, у зачарани круг задовољства и бола. Бог је у човека уткао својство да буде сексуално биће како би могао да достигне врхунац непорочне љубави, где рођење живота постаје светлост уподобљења Родитељу народа.

Грех блуда је дражио и мамио човека од самог његовог рођења у рају и увек је служио као узрок смрти у току све историје човечанства. Постајао је извор ратова, помора и страшних битака. Човек који је зависан од сексуалности заједно са злим духом чак је измислио религије које славе животињска спајања и које су преусмериле поклоњење човека од Божанства ка лукавом.

Овај грех је у наше време захватио све области живота због тога што се човечанство претворило у новчић и робу на вашару овог света. Од кратке сукње која се носи на улици и на послу до кохорти секретарица у фирми, од праћења моде у каприцима кварљивог задовољства до мрачних пећина греха – све су то илустрације романа о претварању у робу човека који сопствено тело продаје у замену за комфор, материју и задовољство.

Најстрашније је то што су се ужасне средњовековне јавне куће преселиле врло близу наших станова, тачније, оне већ седе као царице у њима на удаљености од једног клика од чистих (до када?) очију и умова наше деце. Блуд је сад постао разонода која је свима приступачна. Непријатељ људског и Божијег царства одавно је схватио да ће подстичући људе на телесно задовољство изазвати еротску пандемију која је по хиљаду пута тежа од сваке куге и СИДЕ. И сва ова пандемија ће донети богате плодове на столовима паклених мењача новца и душа: милијарде убијене деце зачете у греху и избачене на периферију бића које родитеље чине убицама.

Грех хаотичног еротизма није позван само да нахрани утробу жене, већ и да цело биће – како жена, тако и мушкараца – учини местом регистрације акта отуђености од Бога и људском кланицом. Цело тело се претвара у пећину греха и почиње да пати зависношћу од небића, а осећања постају врата задовољства које истерује Пречистог Духа из Његовог храма. У овом смислу је карактеристична молитва Тајне јелеосвећења: „Или смо очима чинили похоту, или смо чулом мириса блудничили, или смо се укусом саблазнили, или смо се неким другим телесним и душевним распаљивањем отуђили од Твоје воље и освећења: све што смо згрешили они и ми, као Благ и Човекољубац, опрости.“ 1)

Став Спаситеља Који одговорно опрашта сваки пут кад сретне човека који пати од клупка ових грехова (Самарићанку; грешну жену – мироносицу; жену – осуђену на каменовање) показује да Бог схвата немоћ и опрашта болести тела помраченог зависношћу избављајући људе од трулежи силом благодати.

На исповести често наилазимо на немаран однос омладине према блудном греху и његовим рационалним објашњењем: „Па шта, оче? Волимо се и нормално је да живимо заједно. Никоме не чинимо никакво зло.“ На први поглед изгледа да су појмови младих који живе у „дивљем“ браку просто преузети од логике овог света: воле се, можда чак намеравају да се узму итд. Међутим, млади који горе од страсти не знају да овом својом неодговорном страшћу на овај или онај начин убијају децу сопствене љубави. Ни сами не знају да краду од Бога дар који им Он даје без обзира на све – дар љубави. Они ватру своје страсти претварају у отуђење од Бога, у гажење заповести, и што је најгоре, у повод за убијање деце.

Само љубав коју је Бог благословио и која је прошла кроз огњену пећ Јеванђеља, која је крунисана благодаћу на Венчању, сачувана у девствености и коју је човек у тајности чежњиво предосећао, која је процветала као пупољак на сунцу, која се окреће око Престола Божијег и позива Господа из Кане Галилејске, има шансе да постане оличење стваралачке љубави Божије. И то је зато што права љубав рађа и даје, она је тако танана да може да се сакрије у латици маслачка, али је јача од свих векова земље, јер даје рођење бесмртним душама које ће заувек сведочити о животу који се излива од Бога и испуњава васељену радошћу.