„Љубављу све исправљајте!“

Данас обележавамо две године од кад се упокојио у Господу старац целе Русије, архимандрит Кирил (Павлов). Духовник тројице патријараха, мноштва епископа, свештеника, монаха, мирјана које је баћушка однеговао у духу љубави и слоге. О томе како је важно чувати тај дар, који нам је Господ послао преко старца, сећају се њему блиски људи.

„Какву још епитимију да им даш?!“

Митрополит Владимирски и Суздаљски Тихон (Емељанов):

- Док сам још био у Лаври сећам се да сам с једним братом гледао како неки други брат иде свако вече на исповест код оца Кирила искрених намера.

- Хајде да одемо и ми – рекао сам.

- Да, али досађивати баћушки...

- Ма хајде! И сунце сија за све људе.. Њему је свеједно. Двојица мање - више...

Долазимо до оца Кирила и пажљиво куцамо:

- Молитвама светих отаца наших...

- Амин, - у тренутку отац Кирил широм отвара врата и благо говори. – Да ли сте дошли по благослов? Уђите.

Ми смо се ипак уплашили: А шта ако каже да се уморио? Никада се није десило да он каже „Ја сам се уморио.“ Он је прави војник. Никога није понижавао нити осуђивао.

Познавао сам Тамару из Переславља-Заљеског. Још као сасвим мала девојчица 1954. године дошла је у Лавру са једном мишљу: „Желим да нађем духовника“. Овако је смислила: „Замолићу јеромонаха који ујутру први изађе од преподобног Сергеја“. Излази отац Кирил, а она крене ка њему.

- Ја никада нисам исповедао, не знам шта и како треба, одговори он.

Али ју је ипак прихвато као своје духовно чедо. После тога увек је ишла са њим на Кавказ када је баћушка ишао тамо на одмор. Она је причала како је баћушка никад није омаловажавао. Присећала се:

- Имала сам дечије грехове и стидела сам се да их кажем на исповести, мучила сам се две године не знајући како је уопште могуће да тако нешто кажем. Затим помислим: Не, ипак то треба да кажем. Баћушка, ја не могу то да кажем на глас, ви прочитајте...

Он је прочитао и одговара:

- Боље је пет минута црвенети пред Богом него касније цео живот и вечност. Није било тешко, а ти си се мучила две године.

То јест, он је две године осећао да она не може да говори о тим својим греховима али је ипак није омаловажавао нити пожуривао.

Обично је отац Кирил само слушао исповест, а ако је пак нешто говорио то је било веома кратко и директно. И увек се трудио да веома пажљиво и на фин начин каже нешто човеку. Јер што је већи духовник по свом унутрашњем животу, тиме је већа стрепња и страх када идеш код њега на исповест. Сећам се да сам прочитао: За време владавине кнеза Владимира Серпуховског, учесника Куликовске битке, живео је преподовни Пафнутиј Боровски. И тај кнез пише: „Велики је старац отац Пафнутиј! Идеш код њега на исповест и колена ти клецају“ Ето тако кнез пише! У 15.веку! И код оца Кирила је исто тако. Ти чак и знаш да је он милостив али свеједно идеш код њега на исповест и тресеш се.

Код нас у Лаври су рукоположили једног брата (сад је он већ егзарх) коме су дали по први пут да исповеда, он је срео оца Кирила и рекао му:
- Баћушка, бринем се, како ћу ја да исповедам?

- А у чему је проблем? – изненадио се старац Кирил.

- Ја чак и не знам какву епитимију да дам за који грех...

Баћушка га је изненада загрлио:

- Каква епитимија?! Каква епитимија?! Љубављу све исправљајте. Људи су свакако доста настрадали. Они су тако несрећни и душе су им морално сломљене. Какву још епитимију да им даш?!

Облик јединства и љубави

Епископ Нарјан-Маркси и Мезенски Јаков (Тисленко):

- У Лаври се братија исповедала код оца Кирила, он је био наш братски духовник. Старац Ава и отац Кирил су били слика Лавре. Сва братија Лавре била је у једном духу међусобно слична. У томе је највећа заслуга оца Кирила.

Отац Кирил је својом добротом, ауторитетом, речима и својом ћутљивошћу био свима нама узор у свему. Он је све умео да усмери у правцу правилног живота по јеванђелским заповестима. Постојао је жив братски разговор без формалности, а то се данас ретко среће.

Ипак та генерација је прошла веома сурову животну школу. Отац Кирил је причао како је већ после Стаљинградске битке, када је, чини се победа била добијена невероватним силама, њега обузео осећај ужаса. „Потпуна тишина, да је барем нека птичица цвркутала или мачка мјаукнула, али ништа!“ – причао је он. Како је само након тога све и свакога волео!

Тамо је на рушевинама уништених кућа некако нашао књигу чији су листови били разбацани. Чита и не може да се заустави, био је то Јеванђеље.

Тако је после рата право у војничкој мајици и дошао у манастир. Лавра се тада тек отворила. У тим годинама постати монах је био избор исповедничког подвига, право одрицање од света и подвргавање себе потешкоћама.

Отац Кирил је пример монаштва који још памти велика искушења времена. Сада је другачији живот. Вероватно негде постоји и међу монашком братијом се наставља тај облик јединства и љубави, који нам је баћушка свима пренео. Та хришћанска снага и узајамни однос за нас су сада веома важни, то је право благо. Памтићемо их и чувати.

Био је велики молитвеник и свакога је учио молитви

Константин Јефимович Скурат, професор Московског теолошког факултета:

- О оцу Кирилу је немогуће причати на једноставан начин. То је човек са веома значајним духовним животом. Он је мој школски друг, три године смо ишли заједно, ја сам био на првој години Академије, а он на другој, то јест били смо скоро вршњаци. О човеку такве духовне висине веома је тешко било шта рећи. Али једно тачно знам: Он је одувек био велики молитвеник и тој молитви је учио сваког човека. Учио је веома једноставно и то је радио несмишљено, природно је излазило из његове прекасне православне душе.

Две главне заповести оца Кирила

Антонина Јаковљевна Салина, рођака оца Кирила:

- Отац Кирил је много волео своју домовину - село Маковские Виселки Михајловског округа Рјазаншћина. Тамо се родио баћушка. За сељане његов долазак је увек био празник. Баћушка их је све окупљао и спремало се послужење за све.

Баћушка је сваког памтио по имену. И не само живе, већ и оне који су се упокојили. Дешавало се, када је отац Кирил већ био веома болестан, да почне да ме испитује: „Тоња, а када је Александра умрла? А када је онај? А када је она...“- и тако помене све. Мени су већ долазиле помисли: „Баћушка је вероватно стар, заборавља...“. Тек после сам схватила да он не заборавља него мене подсећа да не бих заборавила!

Баћушка је много волео своје родитеље. Увек је служио панихидију над њиховим гробовима. Непрестано се молио за њих – спомињао је Димитрија и Параскеву, често сте могли да чујете од њега та имена. Као и наставак: „Читај Јеванђеље“ (о љубави према Богу) и „Поштуј оца и мајку“ (о љубави према ближњима) – то су вероватно биле његове две највеће заповести.

Шта је то потребно да би човек пожелео да се крсти?

Љубов Владимировна Пјанкова, помоћница старца:

- Баћушка је поседовао необичну љубав и било је немогуће не одговорити на његову љубав узајамном љубављу. Али си истовремено увек осећао да је наша љубав према њему само капљица у поређењу са том љубављу, са којом се он односимо према свакоме од нас.

Сећам се, баћушка је већ био парализован и одвели су га у болницу. Владика Филарет (Карагодин) је дошао да га посети, а са њим је дошла и једна од службеница која је помагала у болничком храму.

Владика Филарет је рекао:

- Баћушка, баш нам недостајете! Недостаје нам ваша љубав!

Онда нам је Валентина Ивановна (тако се звала службеница) испричала причу. Још док је ходао баћушка је с времена на време био хоспитализован. Она је помагала у храму тек што се отворио, примала је цедуљице и захтеве за обреде. Једном је у храм провирила жена.

-Уђите, уђите – позвала ју је службеница. – Можда вам нешто треба?

- Мени ништа не треба – одговори она. – Ја сам дошла само из знатижеље.

- Како то да вам не треба? Можда сте хтели да оставите цедуљу за здравље или да упалите свећу?

- Добро сам. Ништа ми није потребно... – одговорила је и отишла.

Ако није потребно онда добро. Али након пола године опет долази та жена:

- Морам да се крстим.

- Да ли се нешто десило? – упитала је Валентина Ивановна.

- Ништа се није десило. Код вас на петом спрату лежи баћушка и сваки пут кад пролази поред мене он ми са великом љубављу даје чоколадицу и говори: „Христос Васкрсе!“ А ја сам некрштена и ништа не могу да му одговорим. Морам да се крстим.

И она се крстила. Ето какву јачину је имала баћушкина љубав! Он није проповедао, нити поучавао, него је једноставно у његовом срцу постојала љубав и људи су то осећали. И таквих је случајева много.