Украјински томос је замка за православље у свету

У физици постоји појам „тачка бифуркације“ и означава критично стање система кад он постаје нестабилан и кад због утицаја спољашњих, чак и готово безначајних догађаја може да пређе на нижи, или напротив, на виши ниво самоорганизације.

Догађаји у Украјини у одређеном смислу представљају овакву „тачку бифуркације“ за православље у целом свету. Одлуке које се данас доносе и поступци који се чине умногоме ће одредити предстојећи живот Православне Цркве, можда и више векова унапред. У насталој ситуацији неправилно би било повући се у страну позивајући се на то да је Христос Глава Цркве, па нека Он све Сам уреди. Несумњиво је да је Он и само Он на челу Православне Цркве, али је Црква богочовечански организам и Спаситељ њоме управља у сарадњи с људима, узимајући у обзир наше правилне и неправилне жеље и поступке. Стога повлачење и избегавање насталих црквених проблема, које је изазвано лажним смирењем, може довести до најгорих могућих последица.

Све Помесне Цркве у православном свету су ступиле у тежак период доношења одлука у погледу односа према украјинској верској организацији под називом „Света Црква Украјине“ (у даљем тексту – СЦУ), коју је основала Цариградска патријаршија (у даљем тексту – ЦП). За доношење исправне одлуке не треба само познавати реалну ситуацију у Украјини, где је безусловна већина православаца против аутокефалности коју намеће Цариград (2/3 према 1/3), већ треба пажљиво проучити документ – томос о додели аутокефалности СЦУ, који нипошто није упућен само украјинским расколницима и „самосвјатима“(1). У њему се садрже тврдње које православље у свету доводе у нову ситуацију без преседана. Да ли су представници Помесних Цраква у потпуности свесни чињенице да признајући СЦУ на основу овог томоса прихватају и његов садржај? Прекорачивши црту „признавања“ Помесне Цркве ће пасти у замку из које више неће моћи да изађу. У чему се крије опасност? С чим се имплицитно слажу сви они који признају овај томос?(2)

1. Признавање Патријарха цариградског за поглавара све Православне Цркве и свих Помесних Цркава појединачно.

У томосу Господ наш Исус Христос ниједном није назван Главом Цркве, већ се назива само њеним Оснивачем: „под покровом Оснивача Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве Богочовека Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа“.

У томосу се главом СЦУ не назива ни „његово блаженство Митрополит кијевски“ – назива се само „првим“ и „предстојатељем“.

Појам главе Цркве у васељенским размерама у тексту томоса се јасно везује само за Патријарха цариградског, а представници новостворене украјинске структуре морају бити потпуно свесни да немају свог самосталног поглавара: „Аутокефална Црква Украјине признаје као главу (κεφαλὴν) Свети Апостолски и Патријаршијски Васељенски Престо, као и други патријарси и предстојатељи“. Самом овом реченицом се у потпуности брише аутокефалност СЦУ, јер аутокефалност значи самостално и независно предвођење Помесне Цркве од стране њеног поглавара, који је изабран и потврђен на сопственом црквеном Сабору, што се огледа у термину „аутокефалија“ (од грч. αὐτός „сам“ + κεφαλή „голова“). У Православној Цркви је незамисливо да поглавар аутокефалне Цркве буде представник друге Помесне Цркве.

Међутим, овом реченицом се уједно поништава аутокефалност свих других Помесних Цркава, јер се тврди да „и други патријарси и предстојатељи“ за свог поглавара признају Патријарха цариградског. Односно, по томосу, овај принцип се односи на све Помесне Цркве и на све предстојатеље и – што је главно – они то наводно признају. Кад је и где ЦП добила од Помесних Цркава сагласност да за свог поглавара сматрају Патријарха цариградског?

Тешко нам је да се ослободимо узнемиравајућег осећаја да представници других Цркава још увек нису пажљиво прочитали текст томоса, јер да су свесни његовог садржаја, реакција би сигурно била негативна. Овом реченицом не само да се обезвређује „аутокефалност“ СЦУ, него се у суштини одбацује пуновредна аутокефалност свих Помесних Цркава и декларише се јерес цариградског папизма с којом се, наводно, сви слажу.

2. Признавање да Патријарх цариградски има право највишег суда без права апелације над свим клирицима свих Помесних Цркава.

Ово је у томосу отворено речено: „Сви архијереји и остали клир и даље имају право да се у апелацији обраћају Патријарху васељенском који има канонску одговорност да доноси судске одлуке без права апелације за епископе и други клир Помесних Цркава.“ Овде је важно истаћи тврдњу да ЦП нема највишу судску власт само за клирике СЦУ, већ да се она односи на све свештенослужитеље у православљу у целом свету. Сад могу да се суде у Истамбулу и ове одлуке свака Православна Црква треба да прихвати „без права на апелацију“.

У томосу се позива на 9. и 17. правило IV Васељенског сабора, у којима нема ни речи о праву Патријарха цариградског да суди представницима других Помесних Цркава. Изузетно угледни византијски канониста Зонара тумачећи 17. правило недвосмислено негира да Цариград има такво право: „Цариградски патријарх није судија свим митрополитима без изузетка, већ само онима који су му потчињени. Јер не може да позове на свој суд митрополите Сирије, или Палестине и феничанске, или египатске против њихове воље; већ митрополити Сирије подлежу суду Патријарха антиохијског, а палестински – суду Патријарха јерусалимског, а египатскима треба да суди Патријарх александријски, од којих добијају и рукоположење и којима су управо потчињени.“ А преподобни Никодим Светогорац у познатом „Пидалиону“ коментаришући ова правила категорички инсистира на томе да: „Цариградски поглавар нема права да делује у дијецезама и областима других патријараха и ово правило му не даје право да прихвата апелације у вези са сваком ствари у Васељенској Цркви.“ Навевши мноштво аргумената преподобни Никодим долази до закључка: „Данас је... цариградски поглавар први, једини и последњи судија митрополитима који су му потчињени, али не онима који се потчињавају осталим патријарсима. Јер, као што смо рекли, последњи и свеопшти судија свих патријараха је Васељенски сабор и нико други.“ Из горе наведеног недвосмислено следи да ЦП нема канонска права да укида пресуде које донесу друге Помесне Цркве.

Притом више нико не може да суди Патријарху цариградском. Теоретски би могао да му суди Васељенски сабор, али је он узурпирао право на његово сазивање и самим тим је преузео да решава судбину Цркве, при чему нико не може да му суди. У уставима свих Помесних Цркава јасно је прописано да поглавари подлежу суду своје Цркве, (3) и нигде нема одредаба о обраћању суду ЦП као коначној инстанци у црквеним споровима. Притом су претензије ЦП на највишу судску власт необично сазвучне с папском доктрином католика: „Петар и његови наследници имају право да слободно доносе суд свакој Цркви и нико нипошто не сме да помути или поколеба њихово стање; јер нико не суди највишој катедри (summa sedes a nemine judicatur)“. (4) Да ли се са оваквим новинама слажу они који признају аутокефалност СЦУ на основу овог томоса? Ово питање треба обавезно поставити свим Помесним Црквама пре него што донесу коначну одлуку.

3. Потчињавање Патријарху цариградском све православне дијаспоре (5) у целом свету и ограничавање делатности Помесних Цркава границама националних држава из којих потичу.

У тексту томоса се ова идеја прво прописује СЦУ, чији црквени живот треба да се одвија строго „у географским границама Украјине“. Она „не може да поставља епископе или да оснива парохије ван граница државе; оне које већ постоје од сад се потчињавају, у складу са поретком, Васељенском Престолу који има канонска овлашћења у дијаспори, зато што се јурисдикција ове Цркве ограничава територијом украјинске цржаве“. Овде се, као и у претходним примерима, норма која је прво прописана за СЦУ представља као универзална и општеприхваћена за све Помесне Цркве („потчињавају се, у складу са поретком, Васељенском Престолу, који има канонска овлашћења у дијаспори“). Без усаглашавања с другим Црквама утврђују се права ЦП на управљање светском дијаспором. Оне Помесне Цркве које буду признале СЦУ морају бити спремне да се одрекну своје духовне деце, парохија и манастира у иностранству у ЦП. Да ли су свесне ове чињенице?

4. Признавање ЦП за највиши ауторитет у решавању догматских, канонских и других црквених питања.

Без обзира на недостатак убедљивог образложења за своја ексклузивна права у томосу се садржи захтев да се СЦУ потчињава ЦП у решавању догматских и канонских питања: „За решавање важнијих питања црквеног, догматског и канонског карактера његово блаженство Митрополит кијевски треба да се обраћа нашем Светом Патријаршијском и Васељенском Престолу трудећи се да схвати какво је његово угледно мишљење и став (о датом питању).“ Овде нема директне тврдње да тако поступају и друге Помесне Цркве, зато што би то већ била вапијућа лаж, али не треба сумњати у то да ће украјински преседан бити употребљен против других Помесних Цркава, а посебно оних које признају овај томос и новостворену СЦУ.

Пошто је ЦП узурпирала право на доношење коначних црквених одлука, поставља се питање: где је гаранција да ће ове одлуке бити истините и непогрешиве? Ако ова гаранција не постоји, не може постојати ни право на сличне одлуке без права апелације. А ако таква гаранција постоји, желели бисмо да се упознамо с њом. До данас није приказана пуноћи Цркве. Не само то, црквена историја је препуна издаја цариградских патријараха, које се односе на веронауку, као и канонских и моралних издаја. Довољно је сетити се да се на цариградском престолу у току његовог постојања налазило много више званично осуђених јеретика него на свим осталим православним престолима заједно. Како се у том случају ЦП могу дати таква права?

Протојереј Вадим Леонов, доцент Сретењске духовне богословске школе     

Пред нама се налази очигледно сведочанство узурпације црквене власти која припада искључиво црквеним Саборима. Да ли су представници других Помесних Цркава спремни да се одрекну принципа саборности у корист цариградске непогрешивости у догматским и канонским питањима? Без решавања ових питања слагање с овим томосом у суштини значи потписивање смртне пресуде својој аутокефалности и светском православљу.(6)

5. Признавање права Патријарха цариградског на мешање у унутрашње послове свих Помесних цркава.

У томосу се неосновано тврди да је ЦП „у складу са вишевековним канонским предањем дужна (ὑποχρεωμένον) да се брине о Светим Православним Црквама које имају потребу за тим“. Ко ју је обавезао на то? На основу којих саборних одлука? Кад су Помесне Цркве изразиле пристанак на такво обавезно мешање? Један од повода за мешање ЦП у унутрашње послове аутокефалних Цркава наведен је у томосу – то је наводно лечење раскола: „Због дужне бриге Велике Христове Цркве за православни свет, ради исцељења раскола и подела који стално прете Помесним Црквама.“ Кад је настала ова обавеза ЦП да се баве расколима у другим Помесним Црквама? Да ли су друге Помесне Цркве пристале на овакве претензије? Истамбулски јерарси не могу да одговоре на ова питања, зато што немају никакву убедљиву аргументацију за овакве претензије.

Међутим, не треба сумњати у то да ће све аутокефалне Цркве које признају СЦУ самим тим бити незаштићене од брижних истамбулских старатеља. Истамбулски јерарси су више пута показали своје умеће да у ширем смислу тумаче сопствене тврдње и овај преседан потчињавања неких Помесних Цркава несумњиво ће проширити на све и увек. На пример, у томосу који је ЦП издала Пољској Православној Цркви 1924. године начињена је опаска да наводно „митрополија Кијева и од ње зависне Православне Цркве Литваније и Пољске, као и њихово придруживање Светој Цркви Москве од самог почетка уопште није остварено у складу са законитим канонским прописима“. Прошло је време и истамбулски јерарси су искористили политичку нестабилност у Украјини и почели да истичу своја права на Кијевску митрополију позивајући се, између осталог, и на ову опаску у пољском томосу. (7) Тако да услови истакнути у украјинском томосу неће одмах бити упућени другим Помесним Црквама, него чим се у њиховом животу појаве нестабилност и одговарајуће могућности за интервенцију.

6. Лажна аргументација.

У томосу се тврди да у Украјини „државни и црквени руководиоци... већ скоро тридесет година ватрено моле за њену црквену самоуправу“. Што се тиче „црквених руководилаца“ то је нескривена лаж, зато што се у току поменутих тридесет година никад нису обраћали ЦП с молбом за „црквену самоуправу“, јер већ одавно имају потпуну црквену самосталност (од 1990. године). Не само то, ЦП је игнорисала преко 400 хиљада потписа (8) верне деце канонске Украјинске Православне Цркве против аутокефалности која им се намеће. У томосу су потпуно игнорисани канонски „црквени руководиоци“ које следи огромна већина православне пастве у Украјини, него су таквима названи „самосвјати“ и расколници који су анатемисани и изопштени из Цркве, пре свега М. Денисенко, а које је ЦП донедавно сматрала отпалима од Цркве. С друге стране, у Истамбул су донете одлуке неколико украјинских политичара који имају невероватно низак рејтинг поверења у свом народу. Зато и следеће речи у томосу: „...и раме уз раме с народом и у складу са његовим давнашњим молбама, које су својевремено упућене светом Апостолском Цариградском престолу“ представљају наставак безочне лажи.

7. Прекомерно самоуздизање ЦП.

Текст томоса је препун самоуздизања ЦП над свим аутокефалним Црквама и присвајања апсолутних назива. На пример, „Велика Христова Црква“ – овај назив је умесан за целу Православну Цркву, али не за неку патријаршију, а ЦП је „смерно“ присвојила овај назив и очекује одговарајући однос. СЦУ је за ЦП „кћерка“ коју све остале Помесне Цркве треба да прихвате као „сестру“. Из тога следи да ЦП себе сматра „мајком“ свих Помесних Цркава. Другим речима, граде се односи субординације аутокефалије при чему се на врху налази ЦП као васељенска „мама“ а испод су њене „кћери“. Занимљиво је истаћи да се у томосу који је дат Пољској Цркви (1924. г.) она наводи као „духовна сестра“ ЦП. Као што видимо, у току протеклих година сопствена оцена статуса ЦП је битно порасла.

ЦП се „скромно“ назива „центром православља“, иако је врло чудна примена овог појма на престо који је у јереси падао чешће него сви остали поглавари Цркава заједно.

***

Резимирајући кратку анализу текста украјинског томоса можемо рећи да јерарси Помесних Цркава који намеравају да признају квазиаутокефалност СЦУ на основу овог томоса самим тим признају:

• Патријарха цариградског за поглавара своје Помесне Цркве;
• право Патријарха цариградског да суди без права апелације свим клирицима у њиховој Помесној Цркви;
• спремност да Патријарху цариградском потчине своју православну дијаспору и да ограниче делатност своје Помесне Цркве границама своје националне државе;
• потребу за усаглашавањем важних црквених питања с ЦП као са врховним ауторитетом у области догматских и канонских истина;
• право на интервенцију Патријарха цариградског у унутрашње послове своје Помесне Цркве под обличјем лечења раскола и по другим основама;
• ЦП као „центар православља“ и „Велику Христову Цркву“ без обзира на све њене незаконите поступке и лажне тврдње које се садрже у украјинском томосу.

Остим тога, ступивши у литургијско општење с расколницима и „самосвјатима“ из СЦУ клирици Помесних Цркава ће грубо прекршити 10. правило светих апостола: „Ако се неко помоли с изопштенима од црквеног општења, макар и у кући: нека буде изопштен“ – и 33. правило Лаодикијског сабора: „Не треба се молити с јеретиком или с отпадником (расколником).“

Ако се укратко изрази суштина горе реченог, све претензије ЦП наведене у томосу имају један циљ – да усаде јерес папизма у православљу по којој као главу Васељенске Цркве више не треба признавати Христа, већ Патријарха цариградског и потчињавати се његовој вољи увек и у свему. Дакле, томос СЦУ не представља само угађање интересима украјинских политичара, легализацију расколника и „самосвјата“, већ је то – што је много важније – декларација јереси цариградског папизма потврђена потписима патријарха Вартоломеја и свих највиших јерарха ЦП. Помесне Цркве које буду признале томос не само да ће показати своју спремност да се потчине новом папи, већ ће преузети на себе одговорност за утврђивање и ширење јереси цариградског папизма у православљу. Сигуран сам да ће уколико највише руководство Помесних Цркава постане свесно ове мисли, жеља за одбацивањем украјинске црквена авантуре, коју је организовала ЦП бити свеопшта и спасоносна, не само за светско православље, већ и за цариградске јерархе, који су очигледно одлучили да је „виноград Божији“ постао њихова својина (в.: Мт. 21: 33–41).

Протојереј Вадим Леонов, магистар теологије,

доцент Сретењске богословске школе

_{(1) „Самосвјати“ су свештеници и ђакони отпали од Цркве који ради наставка постојања своје организације чине светогрђе – „рукополажу“ епископе тако што стављају руке свештеника на изабраног кандидата. У ХХ веку је на тај начин створена „Украјинска аутокефална православна црква“ (УАПЦ), где је упркос свим канонима (Ап. пр. 1; Антиох. саб. пр. 19; 1 Вас. саб. пр. 6 и др.) протојереј Василије Липковски који је био изопштен „рукоположен“ од стране презвитера којима је било забрањено да служе и од стране мирјана, тако што су на Липковског положене мошти (рука) свештеномученика Макарија Митрополита киејвског. Овај светогрдни акт је поновљен приликом следеће „епископске хиротоније“, такође изопштеног протојереја Нестора Шарајевског. Тако је организована „хијерархија“ УАПЦ, чији су клирици почели да се називају „самосвјати“. ЦП је 1995. године примила у своју јурисдикцију „самосвјате“ УАПЦ у Северној Америци. Представник „хијерархије“ „самосвјата“ су садашњи поглавар УАПЦ у Украјини „митрополит“ Макарије (Малетич) – свештеник којем је забрањено да служи, али којег је ЦП без обзира на то признала у постојећем чину, као и сви остали „самосвјати“ у Украјини.}

_{(2) За анализу томоса је коришћен текст који је објављен на званичном сајту ЦП https://www.patriarchate.org.}

_{(3) В. на пример, у Уставу Руске Православне Цркве: http://www.patriarchia.ru/db/text/133121.html.}

_{(4) Epistolae et decreta pontificia, XXXII // PL. 143, 765.}

_{(5) Православна дијаспора – православни верници разних народа и Помесних Цркава који стално живе и воде потпуни црквени живот у земљама у којој преовладава неправославно становништво. У такве регионе спадају земље Северне и Јужне Америке, Азије, Аустралије, Западне Европе итд.}

_{(6) Претензије на коначно право у решавању општецрквених и канонских питања стално се могу чути у говорима патријарха Вартоломеја. На пример, он је на Синаксису у септембру 2018. године рекао: „Васељенска патријаршија је одговорна за решавање питања црквеног и канонског поретка, пошто једина има канонску привилегију да обавља ову високу дужност.“ – https://www.uocofusa.org/news_180901_1.html.}

_{(7) https://cerkvarium.org/ru/novosti/pomestnye-tserkvi/arkhiepiskop-telmisskij-iov-gecha-avtokefaliya-eto-sredstvo-obespechit-edinstvo-i-tserkvi-vnutri-gosudarstva-i-mezhdu-pomestnymi-tserkvami.html.}

_{(8) http://news.church.ua/2018/06/27/shhe-ponad-300-tisyach-pidpisiv-peredali-na-fanar-pravoslavni-ukrajinci/#more-213814.}