Први Велики пост у животу

Наступа Велики пост – време изузетних молитава и подвига. Многи први пут улазе у њега са жељом да строго поштују црквени устав и да стекну велику духовну корист. То су људи који тек приступају вери, новокрштени или они који су одавно крштени, али тек сад почињу да воде светотајински живот. Шта се може посаветовати човеку који се по први пут у свом животу спрема да правилно и строго проведе време Великог поста? На шта га треба упозорити, на шта треба посебно да обрати пажњу? Ова питања смо поставили братији Сретењског манастира.

***

Најважније је покајање пред Богом   

Јеромонах Лука (Ауле):

‒ Прво бих тог човека упитао колико дуго долази у храм и шта је за то време сазнао, која дела из светоотачког наслеђа је читао, колико је упознат са Светим Писмом, Јеванђељем. И на основу тога бих му дао извесно руководство о томе како треба да проведе Велики пост.

Јеромонах Лука (Ауле)   

Ономе ко мање-више зна нешто, наравно, посаветовао бих да набави дела светих отаца у којима може да прочита нешто о нашем посту и да сазна на шта пре свега конкретно треба да обрати пажњу, у ком правцу треба да усмери своје снаге и тежње за време поста. Посаветовао бих му да сазна нешто више о свим недељама Великог поста, о различитој строгости телесних постова. О празницима и посебним богослужењима везаним за пост. Да се мало упозна са структуром поста.

Онима који посте први пут препоручио бих следеће: не треба обавезно да се труде да све строго испуне, да се приклоне искључиво строгом слову држања поста. Треба имати на уму да је главна духовна компонента поста – човеково покајање, оно што човек приноси Богу у својим мислима, у свом уму – ето, то је важно.

Пост нам служи да ослаби деловање страсти у нашем телу. Смирава се тело – и слаби деловање страсти, па човек може дубље и тананије да се помоли Богу својим умом.

Међутим, опасно је ако се одмах најстрожег поста прихвати неко ко никад није постио тако дуго. То знам по себи. Пре 20 година први пут у животу сам строго постио и то ми је физички било веома тешко. На крају сам се разболео, морао сам мало да попустим – да једном или два пута у току поста једем рибу, зато што су ми лекари рекли: твој организам се још није прилагодио, није навикао на постове, попусти мало иначе твој организам неће издржати.

Дакле, мој савет онима који први пут посте је следећи: не треба обавезно строго да посте, да ништа не једу, да не пију. Ако је човек у ситуацији да жели дубоко да се покаје пред Богом и ако је то једноставно плач његове душе, довољно је да са свештеним страхом, са расуђивањем и саветујући се пости колико може.

И врло је добро кад људи који се спремају да посте први пут, не желе да то раде самовољно, већ моле за савет – кад пре свега дођу да се посаветују са свештеником. То је залог успешног преласка попришта Великог поста, зато што им свештеник даје благослов – и не даје га од себе, већ одозго: од Бога, по молитвама оних људи који моле одговор од Бога кроз свештеника. Свештеник благосиља по божанској благодати и даје им разуман одговор.

Још једном понављам: у Великом посту је најважније покајање пред Богом. Шта садржи покајање? Промену човека, промену његовог живота. А какву промену? Врло је важан одговор на ово питање. И пре него што човек почне да пости Велики пост треба да прочита Јеванђеље, а најбоље је да га прочита са тумачењима како би све правилно схватио у складу са светим оцима. Ако се не буде ослањао на свете оце може се десити – и често се дешава – да човек почне да добија неке представе као у бунилу и да почне да живи у овом бунилу. Такво стање се зове прелест. И тада није могуће говорити о општењу с Богом. Човек се једноставно разболи од прелести, а у духу прелести не може бити речи о неким духовним даровима и општењу с Богом.

Неки људи кад посте акценат стављају на то да изазову неко изузетно дубоко духовно осећање. То је погрешно. Не треба да постоје никаква осећања. Оваква осећања често представљају човекову прелест. Човек треба да верује у Бога, да слуша Цркву, да се моли, да размишља и да се саветује, а правилно стање нам долази кад очистимо своју душу и испунимо је божанском благодаћу. Господ посећује таквог човека и хришћанин се радује, зато што осећа Божије присуство.

Притом је покајање присутно као залог правилног духовног расположења. То је осећање дубоког покајања, то су сузе због својих грехова. Човек плаче и самим тим се теши, осећа у себи залог од Бога, Бог му каже: биће ти опроштено и бићеш спасен. Умилење је блажени плач.

Међутим, кад човек од поста очекује „блажено стање“ заборављајући притом на покајање, то неће изаћи на добро. Светитељ Игњатије (Брјанчанинов) јасно говори о томе: кад станете на молитву, па вас посети умилење – благодарите Богу; али ако сте поново стали на молитву и очекујете искључиво умилење – налазите се у прелести.

Дакле, на основу ове поуке треба да градимо сав свој духовни живот у току поста: да би ово питање постало једно од главних, зато што човек у прелести никад неће моћи да разговара с Богом, а истинска молитва су пре свега сузе и плач због грехова.

***

План поста и вртоглавица због успеха

Јеромонах Игњатије (Шестаков):

– Онима који први пут крећу стазом Великог поста најтоплије препоручујем да се пажљиво упознају са његовом структуром, редоследом недеља и празника, догађаја и њиховог садржаја, и да све то забележе, да запишу. Често имајући искрену ревност и жељу да постимо на душевну корист једноставно заборављамо на овај или онај догађај у Цркви. То се дешава због непажње, неорганизованости и елементарне теоријске неприпремљености. Све време нам се чини да ће нам неко нешто рећи, да ће нас свештеници подсетити... И на крају пропуштамо нешто веома важно и касније жалимо због тога. Не схватајући шта се конкретно дешава у храму и на богослужењу не добијамо у потпуности молитвену утеху и корист који су нас очекивали целе године или целог живота.

Јеромонах Игњатије (Шестаков)     

Било би добро да за почетак једноставно узмемо црквени календар и да прегледамо цео период Великог поста: шта, кад, где... Још је боље да испланирамо пост, да узмемо и испишемо важне моменте, да направимо лични план Великог поста. Да унапред прочитамо нешто о свим недељама, о томе шта следи после њих. Кад ће бити канон Андреја Критског, шта нас очекује у Првој недељи поста, а шта у Страсној седмици. Сад има много материјала на ту тему, они су прикупљени и у књигама и на многобројним православним сајтовима. Читање кратких и садржајних информација неће нам одузети много времена, али ћемо стећи представу о структури Великог поста.

Ево, на пример, једног практичног момента с којим се може суочити нови духовни подвижник. Многи, а посебно они који први пут крећу стазом Великог поста једноставно не знају да се Света литургија у току поста не служи сваког дана. Чак ни у манастирима у главном граду у којима се богослужење одвија сваког дана. Једноставно, такав је устав поста. Важно је да човек зна кад и каква Литургија се служи, кад може да се причести и исповеди. У условима мегалополиса у којима данас живи већи део хришћана, оваква елементарна знања су врло важна.

У суштини, необавештеност и заборавност су својствени већини људи који сматрају да су уцрквљени и да се у све разумеју. То је у принципу својствено савременом човеку: да заборавља главно и да пуни главу другостепеним и непотребним стварима. Касније често жалимо због тога што нас је због наше расејаности и сујете мимоишло управо оно најдрагоценије. Са ужасом схватамо да је за нас управо то било најважније и најпожељније, а не она сујета на коју смо потрошили своје време и живот. Управо да се то не би десило и да не бисмо пропустили драгоцене тренутке сусрета с Богом биће добро да проучимо структуру Великог поста, да нешто забележимо, чак и запишемо, да ставимо подсетнике на својим дигиталним уређајима који нас засипају информацијама. Нека на њима буде и правилних подсетника. Много се може говорити о томе како човек правилно да пости први пут и овде бих опет оне који се за то интересују упутио на мноштво литературе о томе која је сада доступна, као и на беседе у облику видеоформата.

Међутим, посебно бих желео да скренем пажњу на још један моменат. Врло је важно да не заборавимо појаву као што је вртоглавица због успеха. То је ствар која је заједничка свима нама, али посебно је карактеристична за почетнике. Све време треба да имамо на уму да после првих успеха и духовних полета следе падови. Многи на основу свог искуства знају шта се понекад дешава после добро проведене прве недеље поста, молитава, свих канона и Причешћа... Кад буквално следећег дана или сата неочекивано може доћи до искушења и пада.

Ово пре свега може избећи смирен и смеран човек. Томе одлично одговара руска пословица: „Тиха вода – брег рони.“ Не треба одмах да узимамо бреме које превазилази наше могућности, али што је главно – не треба да почнемо да се узносимо, чак ни у својим очима. То је директан пут у пад и губитак стеченог блага. Будимо мудри као змије и кротки као голубови. Треба да постимо пажљиво, свесно и мирно. Без нервозе и с љубављу према ближњима. А нашем смиреном расположењу послужиће дела љубави и милосрђа, која су за време поста подједнако неопходна као усрдне молитве и уздржање.

***

Не треба да се плашимо да се радујемо!  

Јеромонах Зосима (Мељник):

– Мислим да је овде важна мотивација за пост, ако говоримо савременим језиком, односно, зашто је човек чврсто одлучио да пости. Врло је важна жеља да угоди Богу. Човек који тек почиње да се уцрквљује жели да максимално и што је могуће усрдније поштује Устав Цркве и све њене одредбе: да се правилно моли, да правилно пости, да све ради правилно. Шта се може посаветовати таквом човеку? Па, пошто је већ одлучио то да ради, као прво, да се не боји! Господ нас управо на то позива у Јеванђељу: да се ничега не плашимо. Да се не плашимо глади и болести која наводно прати пост. Многи лекари све време упозоравају: не треба да постите, зато што ћете имати анемију, авитаминозу и слично. Али ако погледамо историју видећемо: још нико није умро од поста. Не треба да се плашимо да кренемо аскетским путем. И ако постоји усрдна жеља да угодимо Богу постом, треба у потпуности да се придржавамо Устава, нека се назива манастирски, или како год, нека он и није за мирјане, али требало би да покушамо да баш по Уставу строго постимо посебно прве и последње недеље.

Јеромонах Зосима (Мељник)     

Као друго, треба да се молимо, такође по Божијој заповести: непрестано се молите. И још, како кажу свети оци, зато што су молитва и пост два крила на којима душа лети ка Богу, ка небеским висинама. Зато је молитва врло битна за време поста, и треба јој прибегавати, јер ће иначе сам пост, аскеза, бити просто дијета, а не помоћ за духовни раст; а заједно с постом молитва представља делотворно средство за душевну равнотежу и духовни раст.

И трећи савет је: радујте се. Господ каже: увек се радујте! Ако будемо стварно правилно постили, ако се будемо правилно молили придржавајући се савета светих отаца и наших духовних наставника, свештеника, код којих одлазимо на исповест, и пост и молитва ће обавезно довести до духовне радости коју Господ даје заједно с благодаћу која долази као резултат аскетских подвига и тежње ка угађању Богу.

Пост, молитва и радост су уједно и средства и плод наших духовних напора, чак се може рећи: плод Светог Духа, који стичемо на стазама поста. Али главна ствар према којој треба да буду усмерени сви наши напори, све наше аскетске вежбе и молитве јесте љубав. Љубав према Богу и ближњима је темељ и корен духовног дрвета које расте и доноси плод будућег века у Царству Небеском.

***

Не пропустити могућност сусрета с Богом   

Јеромонах Никон (Париманчук):

‒ Треба имати у виду да човек из првог пута, у принципу, можда ништа неће схватити. Можда неће схватити ни из десетог. Све се то стиче постепено, прикупља се неко духовно искуство и човек тек касније схвата да пост треба да буде свагдашњи, само што нисмо у стању да све време будемо будни, па нам се даје извесно време за опуштање и време за стражење, односно пост.

Јеромонах Никон (Париманчук)     

Важно је да не заборавимо да треба да чинимо добра дела, да то већ улази у круг обавеза поста. Посаветовао бих да не дозволимо да нас заокупе спољашњи успеси, било какви, чак и духовни (или гастрономски).

Пост је време кад треба да увидимо своју слабост и немогућност да и поред најусрднијих стремљења испунимо све оно за шта нас Господ моли: да бар у ово кратко време поста будемо милостиви према људима, да волимо Бога, да волимо своје ближње, да се уздржавамо од зла које можемо да учинимо, да покушамо да учинимо добро које смо у могућности да учинимо, али нам је то врло тешко.

У току поста треба да нас прати и осећање покајања због пропуштеног. Осећај жаљења због пропуштених прилика које нам се пружају. У животу често пропуштамо могућност сусрета с Богом, пошто немамо снаге да се одрекнемо онога што волимо и што нам заклања људе које нам Бог шаље у сусрет – који нам нису увек пријатни као што бисмо желели, због којих имамо бриге, проблеме и непријатности, којима треба да послужимо и да тако видимо Господа Који је такође дошао да послужи другима.