Адамово изгнање

Да ли осећам ово изгнање или је то само још један скуп побожних звукова? Не желим да личим на једну Чеховљеву јунакињу која се топила од милине кад чује црквене речи типа „понеже“ или „ашче убо“, слабо схватајући шта оне значе.

Адамово изгнање је васељенска катастрофа која се десила само једном човеку и његовој жени, али која има директне везе са свим живим светом. Јасно је да има везе с људима. Са свим људима. Свим уопште. Али и са целим живим светом. „Јер се твар (све што је створено) покори таштини, не од своје воље, него због онога који је покори, са надом да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе деце Божије. Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада“ (Рим. 8: 20-22).

Сва твар „стенајет“. На руском: сва твар уздише. Да ли чујемо овај свакодневни уздах? Јер, треба да га чујемо. И личну и свеопшту патњу треба да повезујемо с оном далеком тачком у историји од које је све кренуло у погрешном правцу. Адам није схватао Рај живећи у њему. Тако риба не схвата воду док је са свих страна окружена њом. Али кад је удица ухвати за усну и кад се извуче на обалу, риба удише на уста ваздух који је пали и схвата: завршио се живот на који је навикла. Почело је мучење. Вероватно је исто то схватао и Адам кад се одједном испоставило да Рај није око њега, већ је иза. Колико се стидео, плакао и дрхтао кад је, можда врло срамотно, истеран из првог дома и места блаженства! Какви јецаји су се откидали из груди жене кад је све дубље и неминовније схватала сву страхоту онога што се десило!

Рај је сад био позади.

Протерани Адам ће се ускоро окренути лицем према слатком месту из којег је истеран. Црква нам га тако и приказује – како седи преко пута Раја и плаче. Али касније, кад Адам позна своју жену и да јој име, кад се роде деца и кад почне освајање земље прогонства Адамово потомство ће се поделити по овом критеријуму. За једне ће Рај бити иза њих, а другима ће бити пред очима. Други ће чекати повратак, а први ће одустати од њега. Ова подела траје до дана данашњег.

* * *

Каинови потомци су са завидном енергијом почели да култивишу земљу. Подигли су први град, научили су да кују бакар и гвожђе, смислили су музичке инструменте. Све то је било генијално. И начин да добију ватру и то како су смислили лук за лов или плуг за орање, како су градили куће и шили одећу... – све је то било плод оштрог ума, снажних руку и енергичног срца. Али истовремено са стварањем цивилизације продубљивао се грех у човеку. Секира која је смишљена за цепање дрва лако се претварала у оруђе и Ламех се већ хвали убиством. Исти овај Ламех се хвали још и многоженством. Односно, заједно с техничким и материјалним развојем развијају се окрутност и похота. Они ће временом преплавити све становнике земље и Бог ће творевину очистити водом потопа.

Деца Каина. Нису им потребни Рај и Бог. Они су сами богови у сопственим очима. Имају још и рукотвореног идола – цивилизацију. Клањају јој се, служе јој и њоме се хвале. О томе како људи постају тврдокорни, озлојеђени и развратни у складу са развојем техничког прогреса можемо знати и из књига, али и из свакодневног искуства. Поремећај равнотеже између етике и технике је хронична болест човечанства. Машина има све више, а савести све мање. И људима с богатом уобразиљом се одавно привиђају исте ствари. Тачније: антропоморфни мекушац (некадашњи човек који се умногоме променио нагоре) окружен компликованом техником руши и претвара у пепео све око себе и сам гине.

Деца Сита којег је Ева родила уместо убијеног Авеља имала су веру и молитву. Они су „призивали име Господа“. Живели су поред Каинове деце, у комшилуку, али се до извесног времена нису мешали. Другачије су живели. И било их је мање. Уопште нису имали могућности да се похвале спољашњим успесима, или су ове могућности биле много мање. И то је такође препознатљива црта људског живота. Можда су им се успешни и охоли Каинити смејали. Смејали су им се подједнако гласно и распојасано као што ће се касније смејати чудаку Ноју који је 120 година градио наизглед неозбиљну кутију без кормила и једара под називом „ковчег“.

* * *

Тако људи масовно заборављају Рај и Бога. Тако се људи својом грозничавом делатношћу свим бићем закопавају у земљу – можда тражећи у њој скривено благо, можда бежећи од сунчеве светлости. А све је то било још за живота првог човека. Адам је као жива књига могао да исприча сваком детету, унуку, праунуку и тако даље о животу у Рају, о искушењу којем је подлегао, о проклетству змије и о обећању спасења од „семена Жене“. Његове речи су имале моћ речи поузданог сведока. Адам је био дивно биће које је крунисао сву творевину. То је био човек којег није родила жена, којег је лично Господ створио. Али је његова проповед ипак занемарена. Грех се појачао. Земаљски послови су заклонили Небо. Духовна питања су изгубила актуелност.

Поновићу неколико последњих реченица.

Проповед је била занемарена. Грех се појачао. Земаљски послови су заклонили Небо. Духовна питања су изгубила сву актуелност.

Имате право да погађате два пута: да ли говорим о данашњем дану или о људима пре Потопа?

* * *

В. Голдинг је 1954. године издао књигу „Господар мува“. Овај назив на јеврејском звучи „Баал зебуб“, а руском читаоцу је познатији из Светог Јеванђеља као Велзевул. Краљ мува, ђаво, почетак сваке прљавштине.

У књизи се говори о групи дечака, ученика елитног колеџа који су пуким случајем доспели на пусто острво. Тамо су брзо изгубили све слојеве цивилизованости и обрели се у стању прве Адамове деце. Једни, којих је било мање, рекли су: „Хајде са палимо ватру на врху планине да нас неко примети и спаси.“ Другима се свидело ново обитавалиште, окупили су се у чопор и изабрали вођу. Затим су обојили лица глином, ухватили су и убили прву жртву – дивљу свињу. Опивши се од крви и жара лова приредили су ритуални плес. Главу убијене свиње су натакли на штап насред острва као известан симбол духа овог места. Свињска глава облепљена мувама постаће својеврсна „икона“ Велзевула.

Голдинг показује како се брзо – за свега неколико дана – људи враћају у библијску праисторију и почињу да се понашају као Каинити (већина) или као потомци Сита (мали остатак). Притом ово показује на примеру деце која још увек нису оптерећена оним тешким бременом личне греховне прљавштине као одрасли.

Један критичар је о роману рекао следеће: „Ово је сложена верзија приче о Каину – човеку који је убио свог брата кад његова сигнална ватра није упалила.“ Затим још: „Каин није просто наш даљи рођак: он је савремени човек и његови убиствени импулси имају безграничну снагу“ (Д. Андерсон).

То је само један књижевна асоцијација с покренутом темом.

* * *

Подсетићу да је Каин – првенац Адама и Еве. А ми покушавамо да кажемо нешто о теми: да ли ме се лично тиче Адамово изгнање? Да ли осећам размере ове трагедије? Напокон, да ли моје срце, моје око, моје ухо, примећује да Каинита има много више него Ситове деце, зато што је Каините баш брига за светли рај, за покушај да се у њега врате покајањем, а искрено речено, баш их бирга и за Самог Вечног Бога?

Једнима је Рај остао иза леђа и немају жеље да се окрену. Другима је Рај пред очима.

„Палату Твоју видим, Спасе, украшену. Али немам одеће да уђем у њу.“ То ће Црква певати у току Страсне седмице. И још је речено: „Покајање је дрхтај душе на вратима Раја“.

Наизглед је све иза облака и далеко... Адам, Ева, змија и Рај. А све је то о нама.

И у Христа, Новог Адама, нећемо моћи да верујемо ако занемаримо старог Адама од којег потичемо по телу.

И нећемо га занемарити. Нећемо се ни љутити. Иако нас је родио у земљи изгнања он нас учи да се не везујемо за земљу. Учи нас да плачемо због грехова и да се уздамо у Онога Ко је сишавши у пакао пре свега пронашао душе праоца и прамајке и извео их из места туге на Своју дивну светлост. Тако пише на икони „Силазак у пакао“.