Откривај своје срце пред Богом...

Пре 45 година, 21. марта 1974. године, преставио се у Господу један од последњих стараца Глинске пустиње, схиархимандрит Андроник (Лукаш). Усвојивши монашку традицију подвижника Глинске пустиње, он је као и остали глински старци, без обзира на многе невоље у свом земаљском животу, без роптања и с потпуним предавањем вољи Божијој, брижљиво сачувао благо које му је било поверено како би га предао новим нараштајима монаха који ће, како је свето веровао, доћи и обновити обитељи порушене у годинама прогона.

Схиархимандрит Андроник, у свету Алексеј Андрејевич Лукаш, рођен је 12. фебруара 1889. године у селу Лупа у Полтавској губернији. Монашки живот започео је 1906. године у Глинској пустињи. Примивши новог искушеника у манастир после детаљног упознавања старешина пустиње схиархимандрит Јоаникије (Гомолко) му је одредио послушање у манастирској гостопримници. Први наставник младог подвижника био је отац Аристоклије (Ветер). Године 1913. поверен је искусном старцу Јулију (Гагарину).

Међутим, 1915. године мобилисан је на фронт где је доспео у аустријско заробљеништво. Три и по године је без обзира на изузетно тешке услове сачувао миран дух имајући на уму лекције које су му дали старци. Сећајући се тог времена отац Андроник је говорио: „Копали смо земљу: човек свеједно мора да ради – и пратила су нас чуда Божија.“  

Године 1918. по завршетку рата искушеник Алексеј Лукаш се вратио у Глинску обитељ. Постриг у расофор примио је 11. јуна 1920. године, а монашки постриг с именом Андроник примио је 1921. године. Касније, у свим животним околностима, где год да се налазио, увек се чврсто придржавао монашких завета и томе је учио своју духовну децу позивајући их у писмима: „Сећајте се великог дана свог пострига, сећајте се завета које сте дали на постригу... да ћете бити истински монаси – и никад нећете згрешити.“

Године 1922. после затварања Глинске пустиње рукоположен је за јерођакона и постао је келејник викарног епископа Курске епархије Павлина (Крошечкина), потоњег свештеномученика.

Ускоро је отац Андроник ухапшен и прогнан на пет година у Колимски логор. Отац Андроник је у логору радио као болничар у затворској болници. И овде је, у најтежим условима, успео да сачува унутрашњи мир и да испољи љубав и самилост према људима служећи им свим својим снагама.

Вративши се из заточеништва пре времена истека казне он поново постаје келејник владике Павлина који је у ово време био постављен за Епископа можајског, викарног епископа Московске епархије. Владика је 1926. године рукоположио јерођакона Андроника у храму Васкрсења у Сокољникима у чин јеромонаха. За време изузетно тешке болести која га је задесила 1927. године примио је постриг у велику схиму.

Старац Андроник је поново ухапшен 1939. године. У току истраге био је мучен, од њега се захтевало да сведочи против епископа Павлина. Издржао је све муке не потписавши ниједан документ и поново је послат на Колиму на издржавање казне.

Као и пре, захваљујући чврстој вери коју је јачао молитвом не само да је успео да преживи у нељудским условима, већ и да заслужи поштовање – чак и надзорника и управитеља логора.

Својој духовној деци касније ће написати: „Будите храбри и нека ваше срце буде чврсто у наметљивим, а понекад и страшним искушењима. Увек је добро имати Господа пред собом и налазити се у Његовом присуству у непрестаној молитви. Господе, ако ми шаљеш невољи молим те: пошаљи ми и трпљење. Господе, помилуј, Господе, помилуј, Господе, опрости, помози ми, Господе, да понесем Твој крст... Радуј се у искушењима која ће те задесити, јер се помоћу њих стиче духовни плод... Чешће се моли и говори: „Не како ја хоћу, већ како Ти хоћеш, Оче.“ Треба молити Мајку Божију, Она нас никад неће оставити... Само треба чврсто веровати.“

Отац Андроник се 28. септембра 1948. године вратио у Глинску пустињу која је била отворена 1942. године. У априлу 1949. године постављен је за намесника и ризничара манастира. Врло брзо је међу браћом стекао толико поверење да је постао братски духовник. У својим саветима старац се увек ослањао на Свето Писмо и поуке светих отаца. У сачуваним забелешкама оца Андроника прикупљене су поуке из „Отачника“, „Духовне ливаде“ и других светоотачких дела. Међутим, највише је поучавао браћу својим личним примером смирења и послушања.

Дана 5. маја 1955. године по благослову Његове Светости патријарха Алексија I епископ Евстратије (Подољски) је унапредио оца Андроника у чин игумана. Његова Светост Патријарх Алексије I је 1960. године наградио оца Андроника палицом.

Старац се 1961. године после другог затварања Глинске пустиње преселио у Грузију. Сместивши се прво код свог бившег келејника јеромонаха Павлина касније је прешао у Тбилиси где је живео до свог последњег часа, под покровитељством Митрополита тетрицкаројског Зиновија (Мажуге).

У Грузији је отац Андроник наставио своју духовну службу. Обављао је богослужења и исповедао је у саборној цркви у част благоверног Александра Невског, а затим је примао све оне који су му се обраћали за савет и помоћ.

Без обзира на пресељење својим срцем се налазио у обитељи у којој је започео монашки живот. Старац се до последњих дана трудио да сачува везу и духовно јединство са својом манастирском братијом. Из његове преписке се зна да је посећивао схиархимандрита Серафима (Романцова) који се исто као и отац Андроник после затварања Глинске пустиње преселио у Грузију код бившег глинског сабрата – владике Зиновија (Мажуге).

У ретким слободним тренуцима отац Андроник је волео да чита Свето Писмо и дела светих отаца и у разговорима с духовном децом често је цитирао прочитано. Имао је посебну свеску у коју је записивао светоотачке поуке за разне животне случајеве и сам се њима руководио.

По благослову Његове Светости патријарха Алексија I митрополит Зиновије је 1963. године унапредио схиигумана Андроника у чин архимандрита.

Светитељ Теофан Затворник је говорио: „Да би човек водио треба да види сва распућа, да их зна из искуства и да зна како се избегавају; а због тога треба да стоји на извесној висини с које се могу видети и сви путеви и сви они који иду и међу њима онога ко ти се поверио.“ Усвојивши искуство духовника од стараца Глинске пустиње и сјединивши га са својим животним и духовним искуством стеченим у трпљењу многих невоља преподобни Андроник се према сваком човеку који му се обраћао односио с љубављу и давао је оне савете и поуке који су били потребни и корисни датом човеку у његовим конкретним животним околностима и с његовим личним духовним устројством.

Своју духовну децу – монахе је подсећао: „Сваког тренутка треба да будемо будни и да пребивамо у молитви, јер је Господ рекао Својим ученицима: стражите и молите се. Непрестано се молите. Свагда треба да очекујемо смртни час и да размишљамо о њему бојећи се вечитог огња. Нека нас не плаши мисао о тешкоћама и недаћама живота у светским условима, јер се путем многих невоља може ући у Царство Небеско. Не освећује место човека, већ човек освећује место. Где је монах, ту је и манастир, живите монашки и биће вам манастир. Разумно проводите свој живот, живите чисто, кајте се, молите се да вас не задеси изненадна смрт и страшни гнев Божији. Многи људи су легли на починак, па нису устали, тако и ми лежемо и не знамо хоћемо ли ујутру устати. Немојте изостављати молитвено правило.“

„Воли смирење. Оно ће те покрити од грехова. Буди спреман да одговориш ‘опрости ми’ на сваку реч коју чујеш, зато што смирење уништава све сплетке непријатеља.“

Старац је у новембру 1973. године доживео мождани удар због чега му се одузела лева страна тела и више није могао да одлази на богослужења. Болест је трпео без роптања и непрестано се молио код куће свакодневно се причешћујући Светим Христовим Тајнама до самог свог блаженог упокојења.

Једна од последњих забелешки у његовој свеци биле су речи аве Исаије, њима старац Андроник као да даје завет, како својој духовној деци, тако и монасима будућих генерација: „Брате! Свакодневно испитуј себе и откривај своје срце пред Богом како би разумео невидљиве делатнике који живе у твом срцу – има ли у њему негодовања или мржње против брата, зависти, презира према њему, да ли га понижаваш и осуђујеш због његових мана које ти се чини да има; ако нађеш отров у свом срцу знај да ће бити заражено и да неће моћи да угађа Богу.“

Животопис глинских стараца. Издање Глинске пустиње, 2010.