Учимо дете да прелази улицу и не објашњавамо му како да се понаша у виртуелном бездану

Фото: Јуриј Белински/ТАСС     

Још није утихнула прича о девојчици-„моглију“, која је пронађена закључана у запуштеном стану, а већ су се појавиле вести о новој ванредној ситуацији. Девојчица из деветог разреда једне московске школе доспела је у болницу пошто је рањена ножем. Повреду јој је нанела другарица из разреда.

Ко је крив? Родитељи који се нису бавили дететом? Школа која је изгубила васпитну функцију? Или мобилни уређаји и интернет? О узроцима дечјих трагедија и ванредних ситуација у школама дописница „РГ“ је разговарала с овлашћеним представником за права детета при председнику РФ Аном Кузњецовом.

Ана Јурјевна, прича о московској девојчици-„моглију“ је потресла целу земљу. Скоро у центру главног града малишанка је била закључана у запуштеном стану.

Наравно, то је страхота. Била сам у различитим ситуацијама, виђала сам различиту децу, али ме је овде све запањило. Дете спава на столици. Око врата је имала канап који ју је гушио. Девојчица је расла и канап је био све мањи, видело се где се урезао у кожу.

А шта је са говором – да ли ипак уме да говори?

Позвали смо психијатре, они су претпоставили да ако дете почне да изговара речи, а не слогове, то значи да се говор формирао, али га је или заборавила зато што није имала с ким да разговара, или је нестао због стреса. Девојчица је почела да изговара речи. Али шапатом. Прво нам се учинило да јој се омакло: „папуче“, „печурка“, „зец“. Касније је почела да говори: „чарапице“, „зека, скаче зека“. Течно говори кад види слику. Много се зачудила видевши да може да се игра заједно с неким. Хтела сам да јој покажем како се вози аутобус тамо-овамо, прво је трчала за њим. Кад сам јој показала како треба да се гура одмах је схватила, села је преко пута мене и почела да се игра.

Где се сада налази?

Већ је отпуштена из болнице и налази се у центру за социјалну рехабилитацију. Посетила сам је тамо, одмах ме је препознала. У најскорије време ће бити одржано суђење мајци. Нећу се смирити док не будем сигурна да је поред ње човек који жели да установи и да схвати која врста помоћи јој је потребна. Поред ње треба да буду стручњаци, дете се већ толико напатило да не смемо чекати да се све поправи накако само од себе. У болници су у прво време с њом стално били медицински радници, много се плашила кад остане сама. Сад имамо читав списак специјалиста који ће је прегледати у најскорије време.

После девојчице као гром из ведра неба се појавила још трагичнија прича – у запуштеном стану је умро седмогодишњи дечак.

Овде је врло важно да се тема не злоупотребљава. Умрли дечак је имао пажњу и негу, одлазио је код лекара, правилно се хранио – о томе говоре документа која смо добили. Али је, авај, дечак био тешко болестан и смрт је наступила због болести, а не због недостатка неге. Да, стан је био неуредан, али није био потпуно запуштен. Недавно смо анализирали још једну причу из друштвених мрежа. Једна мама је написала да се на улазу појављује напуштено дете. Сад мама детета намерава да поднесе пријаву полицији. Ауторка лажне вести је очигледно желела да се укључи у горућу тему. Треба дијагностиковати симптом болести, али људи не смеју да праве од тога себи рекламу и да измишљају „страшне приче“.

Како се у ХХI веку појављују деца о којима нико ништа не зна?

Одједном се испоставља да се деца налазе у слепој зони, нестају из видокруга превентивног система. Али како утврдити да им је потребан надзор? И шта да се ради кад је надзор претеран и кад не дозвољава породици да живи и да дише? Док постоји страх да ће неко доћи и учити те како да водиш домаћинство, да ти каже где треба да стоји столица и да броји поморанџе у твом фрижидеру, нико се неће обратити за помоћ. Кад органи који су основани да би спречили несрећу изгледају као казнена експедиција ситуација је врло забрињавајућа. Управо због тога им се нико не обраћа. Управо због тога деца доспевају у слепу зону. Мама не жели да се обрати за помоћ, зато што ће јој кад изложи проблем рећи: „Па нема проблема, напишите захтев, сместићемо дете у дечји дом и одузећемо вам родитељска права.“ Али мама жели да јој помогну, а не да је казне. Кад такве маме буду почеле да добијају помоћ нестаће невидљива деца. А засад се помоћ састоји у килограму брашна, фишеку бомбона и позиву за дељење новогодишњег поклона.

Међутим, то није облик пружања помоћи породици који јој је потребан. А понекад се испоставља да у близини нема стручњака који су породици толико потребни.

Писац Сергеј Шаргунов се, покушавајући да анализира догађаје с девојчицом-моглијем, сетио пријатељске контроле позорника из свог детињства...

Ова дужност је носила назив школског инспектора. Управо он се бавио превентивним радом. Кад би избио конфликт у школи он је долазио да би установио о чему се ради. Ова дужност је укинута деведесетих година. Тако смо мало-помало дошли до садашње ситуације.

Али ако је деведесетих година ова дужност укинута, у току две хиљадитих се појавило мноштво структура које су водиле рачуна о породици. Да ли је васпитање данас на неки начин предвиђено државном политиком?

Имамо „Стратегију развоја васпитања у РФ до 2025. године“. Сећате се приче о дечаку из Новог Уренгоја који је говорио у Бундестагу? Затражили смо од министарства за просвету информације о томе колико школа сарађује по међународним програмима (размена ученика итд.). Добили смо одговор: не врши се такав мониторинг. Не, ми не организујемо лов на вештице, међународни програми су дивна и исправна ствар, изградња правилне и ефикасне комуникације има будућност. Али у најмању руку треба да знамо колико школа учествује у међународном програму да се касније не бисмо чудили сличним наступима ђака. После низа ванредних ситуација „Рособрнадзор“ је на нашу иницијативу извршио мониторинг васпитних програма. Седамдесет четири посто проверених програма није подразумевало спречавање агресије и самоубистава. Односно, ови програми не решавају задатке данашњице. Око 20 посто васпитних програма не испуњава критеријуме нормативних докумената. И само 16 посто одговара свим елементима који су актуелни с тачке гледишта стварања психолошки безбедне и пријатне средине.

Тешко да ће и најсавременији програм извући децу из „слепе зоне“ или да ће их натерати да се одвоје од мобилних уређаја...

Тачно, зато смо одлучили да видимо од чега се састоје ови програми и да ли у њима постоји садржај за децу. Окупили смо стручњаке у области интернет-технологија, министарства просвете, министарства културе, Филмског фонда, позвали смо стручњаке из области књижевности за децу. Занимао нас је адолесцентски узраст. Стручњаци су једногласно изјавили: нема садржаја за адолесценте. Неке филмске компаније које живе од сопствене добити објасниле су да дете за њих није гарантовани потрошач – не зна се да ли ће отићи у биоскоп или неће. Не, данас има квалитетних филмова, цртаних филмова, друштвених програма и интернет-пројеката. Знам за образовне и забавне интернет-пројекте – то су приватни комерцијални пројекти усмерени да дечју публику млађу од 10 година. Али нам адолесценти опет остају у „слепој зони“. Драго ми је што је издат налог по којем ће милијарда рубаља бити усмерена на снимање породичних дечјих филмова.

Зашто трошити толико новца за нове филмове кад постоје огромне резерве квалитетних совјетских дечјих филмова?

Совјетски филмови су дивни, али их деца не повезују са сопственим, савременим животом. Потребни су им одговори на питања која се постављају у њиховом свету, овде и сад. А на филму виде децу која чине изванредне поступке, али у другим околностима. Нашој деци су потребни јунаци, ликови и модели понашања који ће их учинити срећнима и целовитима.

У савременом свету деца не траже одговор на филму, иду код дечјег омбудсмена, моле да се на посао врати професор који је добио отказ и да им помогне у дијалогу с новом школском администрацијом. Како су се завршили ови догађаји?

Професор је враћен на посао. Не само то, открили смо да је отказ био чудан, отпуштен је по непостојећем члану Закона о раду. Било је више проблема у вези с дијалогом. Први пут сам у потпуности била на страни деце. Она су покушавала да објасне свој став, да разговарају. И ми смо покушавали са своје стране. Нажалост, школе које сам имала прилике да посетим после ванредне ситуације имају једну заједничку црту – потцењује се мишљење деце. Оно се доживљава као несавршено и недостојно пажње одраслих, као глупост. А најчешће се просто игнорише. Једном сам у школи у којој се десила несрећа упитала руководство: како нисте раније приметили да с дететом нешто није у реду? Одговорили су ми: био је лепо обучен, имао је испеглане панталоне. Односно, школа нема задатак да анализира ситуацију. Има задатак да ђаци добро полаже јединствени државни испит и да нешто науче, а васпитањем се баве ако им остане времена.

Да ли можда до школских трагедија долази због тога што је школа постала услужна организација, а наставник је престао да буде ауторитет?

Да се не упуштамо у демагошке формулације, наравно, дете треба да има особу од ауторитета, треба да има јунака. Али јунака за којим би желео да иде данас нема и нема оријентира. Док је за нашу генерацију знак квалитета и карактеристика личности било да ли си „одликаш“ или „двојкаш“, за данашњу децу постоји још један параметар: „колико имаш лајкова“, да ли си популаран или ниси. Пред нашом децом може да наступи било који блогер и да постане њихов оријентир. То може бити сваки лик из огромне бујице информација којима су сад наша деца преплављена без икакве контроле. А дете нема унутрашње инструменте и механизме за навигацију помоћу којих може да изабере оно што је за њега корисно. Пуновредан васпитни школски програм би му помогао управо да изради ову навигацију у животу. Не можемо да ограничимо поплаву информација. Ово је нови свет, нови изазов. Данас је XXI век, обиље информација, није довољан читав живот да би човек претрчао по свим моделима понашања. Веома ми се свидела реченица финалисте конкурса „Наставник 2018. године“ Григорија Назарова, младог наставника историје из Химкија. Говорећи на Међународном форуму у Петербургу он је рекао: „Професори данас треба да победе у конкуренцији с YouTube“. Технички напредак треба усмерити у стваралачком правцу. Данас деца имају много информација, али авај, немају навигацију. Такође, не знају како да начине свој избор. Лабораторија Касперског је извршила истраживање о безбедности деце на интернету и испоставило се да више од половине деце добијају захтеве за дружење од непознатих људи. Учимо дете како да пређе улицу, али му не објашњавамо како да се понаша у виртуелном бездану, дете узима телефон у руке и доспева у овај неконтролисани простор.

Ако се дете бави нечим смисленим и ако се родитељи занимају за њега, овај простор није толико страшан...

Али то не значи да деца немају проблема у међуљудским односима и да не избијају конфликти. Постоји следећи стереотип: ако мама живи сама, не пази довољно на децу. Међутим, проста статистика која је изложена на седници Врховног суда гласи: малолетни злочинци данас се састоје од 45 посто деце из породица с једним родитељем и 45 посто из породица с оба родитеља. Свако пето дете је већ било у сукобу са законом у тренутку кад је починило злочин, односно, они и даље живи у истој средини, нису извучени из ње. То значи да ефикасност превентивног рада с оваквом децом треба упетостручити. А свако треће дете се ничим није бавило. Данас се сам термин „превенција“ схвата у значењу „корекција“. То је углавном рад са децом која су већ учинила нешто лоше.

Данас се сматра да је довољно забранити „негативни садржај“, па ће се све средити...

Јесте, постоји таква тенденција. Поставила сам питање представницима министарства за везе – какви су облици подржавања позитивног садржаја? Имамо много облика, – одговорили су ми, – на пример, ограничавамо негативан. Уместо да развијамо и подржавамо позитивно усредсређујемо се на ограничавање негативног.

Ана Кузњецова: Деца данас имају много информација, али авај, немају унутрашњу навигацију. Фото: Виктор Васењин/РГ     

Како подржати позитивно?

Данас има све више и више добровољаца. Људи желе да чине и чине добра дела. Али како учинити да она постану популарна? Понекад неки деструктивни снимак има више прегледа него клип о момку који помаже у лечењу мачака или о деци која су некога спасила. Трудим се да популаризујем ову децу у друштвеним мрежама, али бих волела да то буде масован покрет. И у овом смислу се нипошто не сме запостављати васпитни програм – то је огроман ресурс помоћу којег се детету могу пренети стваралачке вредност.

Али методика је једноставна. Једна мама је с одушевљењем причала о томе како је професорка поделила одељење на групе и организовала такмичење. А све то је већ постојало и у нашем детињству се звало „звездице“...

Да, и сама сам била командир звездице. Имала сам штићеника, врло доброг дечака Пећу, извесно време сам му помагала. То је било значајно искуство руковођења и одговорности. У Јекатеринбургу и данас постоји организација „Каравела“ (коју је још 1961. године основао писац Владислав Крапивин – прим. ред.). У мојој школи је основан сличан покрет, неколико дана сам се радовала што не морам на часове зато што сам цртала огроман брод (смеје се). У таквим покретима ме је увек одушевљавало то што људи ни од кога нису добили налог да то раде, тешко да су читали „Стратегију развоја васпитања“, али притом раде апсолутно тачне ствари. А неки се још баве тиме што спасавају мангупе са улице. Каква је била њихова перспектива? Зато су овакве вође данас веома потребне, као што су потребни и савремени васпитни програми и нови филмови за пубертетлије, и различити већи покрети за децу и омладину, у којима деца прихватају стваралачки систем вредности.

Лична питања

Који циљ себи постављате као мама?

Прост. Да волим децу онакву каква јесу. Једноставно им треба помоћи да се пронађу како би били срећни. Код неких се одмах види таленат, с некима треба дуго тражити. Затим је важно да слушају себе. Кад почиње рад на себи детету се више не свиђа да све ради. И још их треба научити да начине избор.

Да ли вичете на децу? Да ли сте строга мама?

Понекад повисим глас, али ретко. Код нас углавном тата заузима строг став, а мама може да буде блажа. Понекад им дозвољавам превише тога, па самој себи морам строго да кажем: „Или идемо или не идемо.“ Сећам се како ми је мама објашњавала шта значи „треба“. Треба завршити уметничку школу. Толико ме је то мрзело. Била сам дете које би ујутру устало и цртало увек и свуда. Понекад је то било врло корисно јер би ме пуштали са часова (смеје се). Али је требало предавати пленере и цртеже, што нисам баш много волела. Али ме је мама убеђивала, говорила је да ће ми то добро доћи у животу. А ја сам хтела да напустим. На крају сам завршила уметничку школу.

Да ли се сећате својих наставника?

Према мојој баки-учитељици ђаци су се односили с тако огромним поштовањем да сам мислила – „ово је права ствар“. И ја сам имала много среће с професорима и дан-данас одржавам везу са многима од њих. Сећам се наставника физике који ми је давао „двојке“. Једне јесени су нас, одликаше, послали у „Орљонок“, ја сам се тамо опустила, школа је била слаба, и ја, одликашица, добила сам „двојку“! Било ми је много криво, како је мени неко могао да дâ „двојку“?! Отворила сам уџбеник и све задатке почела поново да радим, од корица до корица.

Да ли радите домаћи с децом?

С најстаријом кћерком сам радила домаћи до петог разреда, још увек морам да проверавам. Друга иде у четврти разред, још увек радимо заједно. Понекад ноћу, понекад телефоном. Из енглеског имају много домаћег. С Вањом који иде у други разред засад морам мање да радим, али он треба да се спрема за додатну. Ја сам домаћи радила сама и то брзо. Гледајући своју децу мислим да се нису променили само програм и задаци, већ и слободно време. Ми смо имали једну варијанту – да урадимо домаћи и да истрчимо напоље, а они имају смартфон, иако најстарија кћерка чита од ујутру до увече. И то је неизбежно, треба да учимо децу да живе у овом свету и да чине правилан избор.

P.S.

Док смо завршавале разговор дечји омбудсмен је добила врло дугачку поруку. Пажљиво је читала и лице јој је постајало све мрачније: у Волгограду је шеснаестогодишња девојка у школском тоалету родила дете и бацила га је у ве-це шољу.

- Како лекари ништа нису посумњали, како нису на време установили трудноћу? - пита се Кузњецова. – Сад пишу да су сумњали и да су чак јавили мами, али се још увек не знају детаљи. И опет – нико ништа није знао, и што је најстрашније, дете поново није имало коме да се обрати. Још једно дете у „слепој зони“ које никоме није могло да каже да има проблем: ни мами, ниједној одраслој особи.