ВДС: Посета најстаријим суграђанима у Дому Стационару у Диљској

Молитва „Покајања двери отвори ми Животодавче“ нас је и ове године увела у свете дане Великог Часног Поста. Посна богослужења у нашу свакодневницу уносе једну другу димензију. Подсећају нас да је човек кога је Бог створио по слици и прилици Својој због греха наших прародитеља, њихове непослушности Богу изгнан из Раја. И да је у палом свету у коме живимо најважније да се сачувамо од греха који погубно делује и на душу и на тело о чему нас поучава свето Јеванђеље.

Друге недеље Великог поста 24. марта 2019. године када се на светој Литургији читало Јеванђеље о раслабљеном, волонтери Милосрдне секције Верског добротворног старатељства су после богослужења посетили Дом Стационар у Диљској у саставу Геронтолошког центра Београд. Јеванђеље о раслабљеном описује чудесан догађај када је Господ исцелио узетог човека кога су с великом вером његови пријатељи преко крова спустили пред Христа. Спаситељ га је подигао с одра обративши му се речима: „Синко, опраштају ти се гријеси твоји“ и као Господ и Животодавац који има власт опраштати грехе исцелио га рекавши: „Теби говорим: Устани и узми одар свој, и иди дому своме“. (Мк 2, 1–12). Ово је само један од примера из Јеванђеља који нас опомиње да брига о здрављу нашег тела зависи на првом месту од бриге за здравље наше христолике душе, од бриге за њено спасење.

У Дому Стационару у Диљској фасада је била покривена скелама јер је у току комплетно реновирање. Два корисника су била испред улаза када смо стигли у Дом. Уживали су у пријатном пролећном дану поред магнолије у пуном цвету. То су били Мирко и Рак, наши познаници, са којима смо разговарали док се сви волонтери нису окупили. Са Мирком о пролазности живота, о томе како је за живот потребно тако мало и да човек кад стане пред Господа понесе само скрштене беле руке и праведна дела своја. У то је стигао са свете Литургије отац Серафим који борави у Стационару и који се увек обрадује нама и ми њему. Због унутрашњих радова у Стационару дошло је до размештаја корисника али смо захваљујући љубазном особљу које је увек према нама предусретљиво обишли кориснике по собама. Банане смо поделили у трпезарији и по собама а јабуке ће корисници добити уз ручак.

У Стационару бораве наши непокретни или теже покретни суграђани који у потпуности или у већој мери зависе од туђе бриге и неге. Радо говоре о времену кад су били млади и здрави, о својој породици и послу којим су се бавили, о вери у Бога. Милка из Купинова је рекла „Без Бога нема ничега. Ни Сунца, ни љубави, ни мира. Христос је све показао, није имао где главу склонити“. Пошто је из Купинова питали смо да ли се моли Светој мати Ангелини. Рекла је да јој се моли и Светој Параскеви, Светом Георгију крсној слави и Светом архангелу Михаилу и додала „Бог нас чува“. Једна друга корисница, преводилац по професији, била је врло расположена за разговор. Рекла је „нас је комунизам много уназадио, ми не познајемо довољно нашу веру“. Тешко јој пада што не може „на ноге“. Била је врло заинтересована да чује нешто више о томе зашто нам је „трпљење, ако не ропћемо на спасење“. Корисница Персида нам је показала украсне кутије које је направила заједно са радним терапеутом Данијелом и свој ручни рад, хеклане крагне. Госпођа Олга која има деведесет и три године је као и претходни пут била насмејана и ведра. Сећамо се да нам је тада рекла: „Човек мора да прихвати ситуацију у којој се нашао“. Верујемо да је у томе тајна њеног осмеха, а нама пример смирења толико потребног у обичном и духовном животу.