Кијевски витез

Кијев сам једном заувек заволела у исто време кад сам се упознала с Олесом Бузином, пре десетак година. Одазвавши се на позив будућег мужа који се тада због посла из Москве преселио у Кијев и који ми је предложио да дођем и да прошетам уличицама овог града у којем влада посебна атмосфера, нисам много размишљала, пошто ми се чинило да би било невероватно лепо видети овај град на заласку лета и на почетку јесени. Чим је воз стигао у Кијев сазнала сам да ћемо отићи на промоцију књиге изванредног украјинског писца с којим се будући супруг спријатељио у току боравка у граду.

Са железничке станице смо се упутили на Бесарапски пијац да купимо свеже цвеће за писца. На моје питање које цвеће ћемо купити, мој драган је, пошто је и сам син писца, лаконски одговорио: „Наравно, црвене руже. Које још цвеће се може поклонити писцу на дан изласка његове књиге из штампе?!“ Од тада у мислима Бесарапски пијац нисам повезивала са сланином коју сам на њему понекад куповала у току својих наредних долазака, већ само са црвеним ружама за мени тада непознатог човека по презимену Бузина, врло необичним за московски слух, и именом Олес – које ми је било толико чудно да ми је било тешко и да га замислим.

Страшно смо задоцнили на промоцију, зато што је воз касно стигао, таксиста је јурио колико је могао, али су семафори и изненадна гужва на путу очигледно осујетили наш долазак на промоцију са скромним кашњењем. На крају смо упали у књижару у тренутку кад се узрочник свечаности већ спремао да крене кући, али кад нас је угледао, застао је, осмех му је озарио лице, загрлио нас је и потписао нам књигу. Будући муж ме је представио и ватрено је замолио да нас упозна с Кијевом како треба. Олес ме је усредсређено погледао у очи, као да је проверавао колико су у стању да упију лепоту његовог града, пристао је да ме поведе на личну екскурзију заказавши сутрашњи сусрет код Златне капије.

Цео наредни дан је испунио сунчани, живописни Кијев и непоновљиви стил говора Олеса, који нас је час водио на брдо, час с њега, мењајући једну епоху другом. Сад више не могу детаљно да се сетим огромног броја информација које је тог дана писац, историчар и публициста поделио с нама о свом родном и ватрено вољеном граду, али их је било бесконачно много и због свих њих смо се још више заљубљивали у град. Улица за улицом, цигла за циглом, дрво за дрветом – све смо детаљно упознавали. Разуме се, морали смо видети и Андрејевски спуст (на који смо се, по традицији, пели, а не спуштали) после једноставног, али укусног ручка којим нас је Олес почастио у једном од украјинских ресторана на Подолу. На рушевинама култног градског спуста-успона Бузина је нестао међу киосцима с историјским предметима у виду значака, медаља и других одликовања која је одавно сакупљао – писац се толико добро разумео у њих да су антиквари почетну цену „за туристе“ снизили неколико пута. Музеј Булгакова и његова тераса са специфичном атмосфером у дворишту, где се на јеловнику, руком писаном картону прошивеном траком, кафа са сладоледом звала искључиво „кафа на белогардејски начин“, „седећи“ споменик Михаилу Афанасјевичу са слободним местом поред њега на клупици које смо са задовољством заузели.

Мој други и последњи сусрет с Олесом случајно се одиграо у истом сложном саставу почетком 2014. године у Москви, где је Бузина с времена на време позиван ради интервјуа и телевизијских програма, када би делио с људима своје виђење догађаја, љубав према родном граду чије интересе је бранио као нико други и одакле нипошто није хтео да се одсели, премда је више пута добијао позиве. Те фебруарске вечери седели смо у кафићу у подножју Храма Христа Спаситеља, пили чај и причали на разноназне теме. Олес је до тада пустио префињене бркове и с њима је изгледао у духу фотографија од пре сто година – забаве ради пребирали смо у сећању све цитате из дела класика на ову тему, не заборавивши ни Толстојеву „малу кнегињу“ Болконску. Олес је једном написао о својим емоцијама после читања Булгаковљеве „Беле гарде“: „Имао сам четрнаест година. И жалио сам само због једне ствари – што се нисам родио за време владавине цара Николаја Александровича, па због тога не могу бити кадет, јункер или коњички капетан у дугом шињелу. Чинило се да је историја прошла. Досадно је, поручниче! Дешавало ми се исто што и Дон Кихоту. Он је начитавши се витешких романа пожелео да постане витез-путник. А ја – белогвардејац. Јер, шта је „Бела гарда“? То је прави, истински витешки роман!“

Кијевски витез Бузина, који је опевао своју земљу и родни град, убијен је следеће године, 16. априла, мучки, усред дана на улазу у зграду. Страхота овог догађаја може се изразити једино речима самог Бузине, који је наводно писао о другом, али у суштини о истом: „‘Тихи Дон’ је подрио колхозни систем више од свих кулака на свету. Ако су због таквог система погубљени козаци као што су Гришка Мелехов и Пантелеј Прокофјевич, коме је он уопште потребан?“

За Олесово убиство сам сазнала док сам се приближавала храму Светог Саве у Београду, огромној православној цркви која се гради више векова на месту где су Турци крајем 16. века спалили мошти светог Саве, првог српског архиепископа. Али као што се сећамо из књиге Булгакова, којег је Бузина веома волео, рукописи не горе – рука светог Саве је спасена и сад у ову велику српску светињу долазе верници из целог света. А данас, на годишњицу спомена на Олеса, слави се Васкрс – дан кад је упркос свему Господ васкрсао, кад се у сваком храму поје „Христос воскресе из мертвих, смертију смерт поправ, и сушчим во гробјех живот даровав.“

Христос Воскресе