Помен старобродским мученицима: Крст српске Голготе на Дрини

Предивно јутро освануло је на Дрини. Над мирном водом бјеласала се вишеградска ћуприја као бисер у зеленој свили. И овог 22. марта 2019.-ог љета Господњег памтимо страшне часове претходних вијекова. Славимо снагу 40 Христових војника из Севасте у Малој Азији, који пострадаше у 4. вијеку у леденој води, али се не одрекоше истине и својих увјерења.

Памтимо и Дрину која је видјела исто страдање (можда и теже), мучеништво српског народа, 22. марта 1942. године. Вода је запамтила велики покољ српске младости на Младенце. Поклане дјевојке и момке који као сплавови низ њу плове. Страдање које не памти људско предање, мучеништво пред којим нема крста међу народима. 6 000 српских душа као 6 000 златних класова пожњевено је и бачено у дринске вирове. Страшније од самог злочина је што се о покољу на Дрини није смјело говорити читавих 66 година.

До 2008. године српски народ није скоро ни знао за своје страхотно мучеништво. Српски комунисти, најгори тлачитељи свог народа, сурово су гушили истину о заклању мајки, дјеце и стараца, а за милост крваве Партије. И не зна се да ли је већи гријех злочина на усташким камама или на безбожним српским рукама што прогонише ријеч истине. Због тешког гријеха синова према роду који их подиже и отхрани поновио се исти злочин на Дрини, већ 1992. године. Остало је забиљежено да је 50 година послије масовног клања српских мајки и дјеце у Старом Броду, 14. децембра 1992. године у селу Бјеловац које припада општини Братунац, српски народ клан и дављен у Дрини, баш од унука истих оних усташа из Старог Брода. У Бјеловцу је тог страшног децембарског јутра 1992. године жена Славољуба Филиповића скочила у Дрину са својом дјецом, бјежећи пред кољачима Насера Орића из Сребренице. Једно дијете је имало 7 мјесеци, а друго 3 године. За дјецом је и сама скочила и нестала у мутној Дрини. Тако се над Србима поновио исти страшни злочин 50 година касније. Ова невина крв пада на српске комунистичке руке.

Испред хотела „Вишеград“ скупила се већа група вишеградских средњошколаца, њихов професор и мјесни свештеник. Бродић „Соња“ чекао је на везу испод хотела. Сирена пусти снажан јек као знак да из Вишеграда полази српска група на парастос мученицима у Старом Броду. Дрина предивна, моћна и мирна као да нас је носила на својим воденим крилима. Сунце благо, ореол мучеништва.

Међу нама је највише средњошколаца, ослобођени су наставе да би могли да одају пошту прецима који у њиховим годинама зауставише животе. То су ученици Туристичке школе из Вишеграда. Упознати су на часу историје са подацима за данашњи помен. Један ми младић прича шта знао о Старобродским мученицима. Зове се Аранђел. Разговарамо о Републици Српској и да ли намјерава да остане у Вишеграду. Каже да би најрађе негдје отишао. Негдје далеко. Изгледа да нам је неко, онај ко се представља као „наш“, украо слободу, и Републику Српску и жртву 23 000 погинулих ратника. Република Српска која нема будућност за синове њених очева тужна је и поражена.

Дрином према Старом Броду     

Кањон којим Дрина тече према Старом Броду чудесно је лијеп. Литице су као живе терасе од сурове љепоте. Подсјећају на историју српског народа – то је сурова љепота постојања!

Са нама плове два војника међународних мировних снага у БиХ. То су два Словака са својим преводиоцем. Поздрављам их и питам шта их данас доводи на овај помен српског страдања. Кажу да сваке године дођу на парастос у Стари Брод и да је њихова обавеза као чланова стране војне мисије да се упознају са историјом народа БиХ. Захваљујем се што су са нама и упућујем поштовање Републици Словачкој која упорно не признаје лажну државу Косово. Љубазни Словаци су ме разумјели.

Стари Брод на Дрини     

Иза једне окомите литице указао се бијели крст. То је Стари Брод, Јасеновац на Дрини. Крст српске Голготе на живој води. Из даљине се види народ који чека на обали и мала капела повише њих.

Стари Брод, 22. март 2019.     

Ступамао на тло гдје је 22. марта 1942. године било људско клање као жетва жита. Преживјели свједоци су запамтили да је највећа усташка „моба“ била између 16 и 17 часова тог дана. Усташе су клале, а муслимани су ишли уз покољ и тијела бацали у Дрину. Хрватско цвијеће скривало је погажено српско жито.

Први спомен-крст у Старом Броду подигнут је тек 2008. године, 66 година послије злочина. Освештао га је почивши дабро-босански митрополит Николај Мрђа.
На постољу крста урезани су стихови и мапа збјега на Дрини.

„Заустављен живот
На обали речној
Шест хиљада Срба
У тишини вечној!“

Кољиво и вино били су припремљени за помен на 77. годишњицу од геноцида у Старом Броду.
Мала капела повише споменика изграђена је средствима Министарства рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске и општина Рогатица, Соколац и Вишеград, те неколико великих приложника, 2014. године и посвећена свештеномученицима Дабро-босанске митрополије.

На челу овог жртвеног вијенца стоји Свети Петар Зимоњић, сарајевски митрополит који је остао упамћен по одговору римо-католичком свештенику и усташком намјеснику Божидару Бралу, а на његов упит да ли ће Митрополија мијењати ћириличке печате који су постали неважећи у Независној Држави Хрватској.
Свети Петар му је одговорио: „Ћирилово писмо се не може укинути за 24 часа! А осим тога, рат још није завршен!“.

Капела Светих дабробосанских свештеномученика осликана је приказима страдања српског народа источне Босне у Старом Броду. Лик Светог Вукашина Херцеговачког и Јасеновачког, Светог Петра Зимоњића, свештеномученика Босне, народа Романије, Подриња и Сарајева…

Свети Вукашин Јасеновачки и свештеномученици Дабро-босанске митрополије     

Испред олтара Часни крст донесен из Јерусалима, а пронесен о Васкрсу 2016. године стазом Христовог страдања. На зиду руска икона Пресвете Богородице Заступнице Страдалних, молитвени прилог једног руског брачног пара који је остао потресен пред истином српског страдања на овом мјесту.

Поглед ми из капеле пада на мирну воду. Да ли је то вода или гробница, можда наша крстионица и покајница!?
Присјећам се да је у ову воду скочило око 360 српских дјевојака у једном дану, спасавајући од скрнављења тијела и душе. И један отац је овдје потонуо са шест својих кћери, једна другој бјеху растом до ува. Момци средњошколског доба, као ови данас што стоје уз њихов споменик, голоруки су се бранули од усташких кама и бајонета. Мајке су подметале њедра да злочинац не прободе колијевке, старци као јањци чекаху да их нож раздвоји од земног тијела…
И све ово смо заборавили, незнањем опростили, препустили муку немара, оставили без молитве!

Руска икона Пресвете Богородице Заступнице Страдалих     

На чему ли безвјерна Србијо и неокајана Републико Српска мислиш постојати?! На кредитима од ММФ-а?!

Испред мермерног бијелог крста упознајем Спасоја Ђерића. Он је један од ријетких преживјелих са крваве Дрине. Имао је у марту 1942. око 3 године.

– Моји Ђерићи су поријеклом из Херцеговине, из Невесиња. Била су три брата, па један остаде у Херцеговини, а два се населише на плато Романије. Мој чукунђед бјеше Аћим Ђерић, чувени домаћин. У своје вријеме хвалио се међу домаћинима да своју породицу од 30-оро чељади може медом хранити. Јахао је на снажном ату, имао три сина и седам кћери.
Те 1942. године и наша породица избјеже у Вишеград, то је било 20. марта 1942. Пошто су нас вратили са ћуприје преноћили смо у Бранковићима код ђеда Љуба. Сјутрадан смо кренули за Борике уклопивши се у колону народа. Дошли смо докле су могла кола и волови. Што смо могли понијети понијели смо, а друго је све остало на том брду. Волове смо пуштали из јармова. Мом оцу је неко рекао да у једном селу постоје велики збјегови. Он се вратио да види ко је тај народ. Када се враћао видио је село Сјеверско које бјеше оцрњело од усташа. То је била муслиманска и хрватска војска под командом Јура Францетића, са замјеником Мијом Сичаницом и усташким сатником Зулфагом Думањићем, муслиманом из Думањића са Рогатице.
Главни злочинац је био тај Зулфага Думањић, наш комшија, сатник над усташком сатнијом.
Мој отац видјевши зло кренуо је да бјежи. За њим су пуцали али га нису погодили. Заробили су тада мог стрица Луку и стрину Радојку. У том селу су усташе заноћиле 21. марта 1942. године.

Горан Лучић 29. март · Измењено · Два преживјела свједока геноцида на Дрини. Спасоје Ђерић и Ристо Боровчанин     

Отац је познавао Брана Поповића који је на Дрини народ превозио чамцем, те је 22. марта нашу породицу утрпао на чамац. Сјећам се да је до паса загазио у воду, а црни капут му се раширио на води. А народ нагрнуо на чамац, не дају оцу да уђе, ударају га по рукама! Тада он истрже нож, а сви од чамца одскочише. Тако је ушао, а наша породица је прешла у Србију и спасила се. Вратили смо се кући тек послије ослобођења.

Спасоје Ђерић још додаде:

– Овдје је био геноцид, у Јасеновцу је био геноцид, истријебљење једног народа, а не оно у Сребреници што на силу тако зову! Како нико од вас новинара не упита те „мајке Сребренице“ како оне живе остадоше, одакле то оне гледаше Сребреницу! Нико их још то није упитао!
А оне иду по свијету, а неко им плаћа да шугају српски народ!

Зазвонише звона, спусти се мир и тишина.
Свештеници запјеваше тропар Старобродским мученицима.
Уз десну обалу Дрине указа се један чамац који је пловио према средини тока. Помислих, а скоро ми се и учини, да је то онај исти бродар што бјеше спасавао народ у марту 1942. године. Можда је и сада превозио душе које невидљиво пристизаше на свој помен.