Препород Руске цркве на Ташмајдану

Обнова Храма Свете Тројице биће завршена до краја године (Фо­тографије Ан­ђел­ко Ва­си­ље­вић)     

Рођена је из слома царске Русије. Једва је преживела последњу трагедију Срба у 20. веку, бомбардовање 1999. године. Завештање пријатељства ова два народа, Руска православна црква у Ташмајданском парку најзад ће дочекати потпуну обнову идуће године, тачно на век откако су избеглице из новоустоличене бољшевичке империје уточиште нашле у Србији.

Обезбеђено је 600.000 евра како би се санирали кров, пукотине и темељи, због којих је статика овог храма нарушена, као и за увођење новог система вентилације и осликавање фресака, што је поверено истом уметнику који је украсио и сводове Храма Светог Саве на Врачару, Николају Мухину. Драгоцена помоћ још не би стигла да није било једног српског „емигранта” у Русију, познатог глумца који све чешће снима у тој земљи, Милоша Биковића.

– У разговору са председником Србије Александром Вучићем о културно-историјским пројектима и филмовима које треба радити, он је споменуо идеју да се помогне Руска црква у Београду. Убрзо после тог њиховог сусрета, сарадници председника су нам се јавили и, крајем прошле године, коначно смо имали средства да отпочнемо радове по пројектној документацији коју смо још раније израдили и чекали прилику – каже отац Виталије Тарасјев, старешина Руске цркве, и додаје да ће до краја године грађевински део посла на и у Храму Свете Тројице бити завршен, а фрескописање почиње на лето.

Реконструкција овог руског верског здања које је после Другог светског рата опстало на територији Србије прва је после две деценије када је Руска црква у НАТО агресији оштећена. У ноћи када је погођен РТС остала је на месту само захваљујући Дечјем позоришту „Душко Радовић” које се налази између зграде јавног сервиса и цркве.

– Без обзира на такву физичку заштиту, наш храм је имао 27 рупа на крову, сви прозори су били избачени из лежишта, а неколико дана смо са полицијом и војном полицијом рашчишћавали терен наилазећи и на делове људских тела запослених у РТС-а који су те априлске ноћи погинули. Сачували смо све светиње јер смо их пре бомбардовања склонили из цркве – присећа се свештеник Тарасјев, рођени Београђанин који је, каже, одрастао у овој цркви.

Тај стравични догађај био му је најтежи за 21 годину колико је на челу овог храма, али упркос свим искушењима радује га то што литургија није престајала да се служи у свим бурним временима од 1924. године када је подигнут. И верници су се умножили последње две деценије. Ко жели да провери колико је Руса у Београду отац Виталије саветује да дође у цркву на Велику суботу.

– Дан уочи Христовог васкрсења у руском народу постоји обичај да се освећују фарбана јаја и Руси само тада праве слаткаст хлеб – кулич. Спремају и сирнују пасху, посластицу од швапског сира која је пандан млечном руском производу творог. Нема руске породице која на Велику суботу не дође да освешта храну, а обред траје од 18 до 22 сата. Кроз богомољу тада прође четири пута више верника него што их буде на литургијама сваке недеље – истиче старешина Руске цркве.

Овај сакрални објекат са канцеларијама поред Цркве Светог Марка засад подмирује потребе чланова руске заједнице у Београду који долазе на богослужења. Литургије се служе на црквенословенском језику, а Храм Свете Тројице има и хор од 12 певача који својим појањем благоукрашава службе недељом и празницима. Сваке недеље после литургије окупљају се деца на часовима веронауке, а рад са најмлађим члановима цркве осмишљен је и на дечјем хору и ликовној секцији.

Капела Иверске Богородице на Новом гробљу

На Новом гробљу 1931. године подигнута је капела посвећена Иверској Пресветој Богородици, верна копија московске истоимене капеле на улазу у Кремљ која је 1929. дигнута у ваздух, каже отац Виталије Тарасјев.

– За тај трагичан догађај чули су Руси у изгнанству у Србији којих је било неколико десетина хиљада у Краљевини СХС, основали фонд са православним Србима и саградили капелу у Београду. Разликује се од московске по томе што београдска капела има олтарски део и освештана је као храм, а не као капела. У њој обављамо богослужења на Богородичине празнике, када су дани Иверске иконе Пресвете Богородице, суботом служимо заупокојене литургије и на задушнице када помињемо наше умрле сроднике – истиче Тарасјев и додаје да је капела на Новом гробљу део Руског некропоља у Београду.

Свештеник Виталије Тарасјев поред иконе Богородице Достојно јест     

Четири најважније светиње

Од бројних светиња у Руској цркви четири се издвајају: иконе Пресвете Богородице Достојно јест, блажене Матроне са делићима њених моштију, блажене Ксеније Петроградске у којој је камен са њеног гроба, царевића Алексеја, сина цара Николаја Другог Романова који је убијен после Октобарске револуције.

– Икону блажене Матроне добили смо 2007. од садашњег руског патријарха Кирила. Пет година касније за нашу славу честита руска породица из Аустралије донела нам је део вуненог шала царевића Алексеја који су му исплеле сестре. После убиства царске породице шал је сачуван, а 2012. патријарх Кирил је благословио да се издели и подели. Икона блажене Ксеније Петроградске поклоњена нам је 2013. када сам био у пратњи патријарха Иринија који је боравио у званичној посети Руске православне цркве. Исте године стигла нам је и икона Богородице Достојно јест, заштитница Свете Горе. Тада су по благослову управе Свете Горе израђене три верне копије са сребрним оковом и једна је поклоњена манастиру Светог Александра Невског у Петрограду који је прослављао 300 година постојања, друга Саборној цркви у Софији и трећа Руском храму у Београду – објашњава Виталије Тарасјев.

Гроб генерала Врангела

У припрати храма налази се гроб где је сахрањен последњи врховни командант Беле армије, генерал барон Петар Николајевич Врангел. Он је у емиграцији живео у Сремским Карловцима и у Бриселу где га је смрт затекла 1928. године.

– Тестаментом је завештао да жели да се сахрани у православној братској словенској земљи. Породица је изабрала Београд и Руски храм. Врангелови посмртни остаци возом су допремљени 1929. Литија је тада ишла од главне Железничке станице до наше цркве. Његови следбеници подигли су му скромни споменик који на истом месту стоји и данас – истиче отац Виталије Тарасјев.

Храм на руској груди

Руска црквена општина у Београду основана је 1920. године. Руси избегли после Октобарске револуције у Краљевину СХС 1923. добили су за потребе богослужења бараку, бившу мртвачницу, на Старом ташмајданском гробљу поред Цркве Светог Марка. Камен темељац за градњу цркве према пројекту архитекте Валерија В. Сташевског положен је 1924, а следеће године освештан је храм посвећен Светој Тројици. Храм је подигнут на груди руске земље коју су тадашње избеглице донеле из отаџбине.