Косметски дани

Бесмртни пук (9.Мај)

На дан када су се широм света кретале поворке “Бесмртног пука” у порту манастира Грачаница ушетала је малена поворка деце и њихових родитеља.

Андреј Антонов, дугогодишњи службеник Унмика у Приштини који са супругом Наталијом и петоро деце живи у Грачаници, обележио је на достојанствен начин сећање на своје претке. Закићени Георгијевском лентом поклонили су се светињи у којој су сваке недеље редовни на Богослужењу. Дечаци Николај и Сергиj носили су фотографије двојице прадедова, а најстарија Екатарина водила је рачуна о својој сестрици Марији. Најмлађа Ана заспала је и остала са мамом код куће. Антонови живе у својој кући коју су пре неколико година купили.

У поворци је била и госпођа Катерина, са ћерком Нином чији супруг такође ради у Приштини. И њих две носиле су ленту и фотографију деде, учесника у Другом светском рату.

Андреј нам је објаснио да су Крстове Св. Георгија, коjи су били закачени на такву ленту добијали нижи чинови у воjсци, војници, који су успевали да прођу кроз најтеже линије фронта у првим редовима. У ретким случајевима (напр. ваш и наш Иван Юрьевич Попович-Липовац- додао АА) Крст св. Георгија су добијали и официри. Они који су сакупили све четири категорије овог одликовања, након рата имали су одређене бенефиције, као што је на пример бесплатан превоз. Али, њих није било много, додаје Андреј.

Тако је на овај дан прошетао Бесмртни пук и кроз Грачаницу и остало живо сећањена на руске војнике Ивана, Александра и Димитрија.

Матуранти Богословије у Призрену (11. мај)

Субота је нерадни дан за ученике. У Богословији имају часове. Пун аутобус гостију пристиглих из Београда, стиже у време малог одмора. Дочекују нас ученици. Отац Андреј у једном тренутку пролази према излазу из зграде и каже: »Чекамо матуранте. Још два минута и завршава се њихово школовање код нас». Убрзо је звоно огласило крај часа. Одмах затим на балкону се појавило једанаест раздраганих младића који су наставили да звоне месинганим великим звоном и бацају бомбоне својим млађим друговима који су већ били у дворишту. Гости су задивљено посматрали овај величанствен призор. Немања Велић, Димитрије Николић, Душан Ковачевић, Милијан Ђорђевић, Никола Радосављевић, Миљан Димић, Жарко Перић, Стефан Недељковић, Лазар Ђорђевић, Марко Стриковић и Миленко Срејић су четврта генерација младих богослова у Призрену. Баш како је желео Сима Андрејевић- Игуманов, оснивач ове задужбине, младићи се спремају за студије као и њихови другови из ранијих генерација.

Разредни старешина, свештеник Миленко Стојковић, осмехнут је али и некако тужан. Кратко се фотографишу са њим а онда журе и школску капелицу да узнесу молитву захвалности предвођени професором Никитом. Он их у кратком честитању подсећа да имају још и матурски испит. «Неће им бити тешко, у поверењу каже један будући матурант. Они су сви изузетно добро учили, јака су генерација».

Потом су на радост присутних гостију, заједно са професорима и осталим друговима, отпевали химну своје школе, вољеном граду Призрену. «Поново се на Бистрици богослова гнездо свило» орило се.

Свадбе у Грачаници (12.мај)

Чим се заврши Часни пост у селима око Грачанице почну да се заказују свадбе, венчања и крштења. Неколико сала за ове намене које су уређене за велика весеља сваког викенда имају госте. Посебна церемонија, или привилегија ових младих парова јесте венчање у прекрасном манастиру Грачаница. После много година фреске су очишћене од чађи која се таложила јер су свеће паљене у припрати много година. Године су само наизглед показивале патину времена.

Сада, очишћене фреске и зналачки постављена осветљења само увеличавају њен сјај. «Само што не проговоре»- коментар је старијих жена.

Млади би да се сликају и никада им није довољно. Јер, лепота је и испод дрвета и крај ружичњака, крај бунара, крста иза олтарског дела цркве или поред тешке дрвене капије. Лепо је са сваке стране из сваког угла. Лепоти никад краја.

У овај лепи дан затекли смо се на венчању Предрага и Марије. Ништа их нисмо питали. Свако питање било би сувишно. «Да» изговорено под сводовима Грачанице има важност и несвакидашње је обавезујуће.