Велики Петак у Москви

На свету беше и свет кроз Њега поста и свет Га не позна

Када велике дане очекујеш сам, далеко од било кога са ким би поделио смисао празника, лепо је видети познато лице, чије присуство мења осећај тупе отуђености светског мегапослиса топлином блиског и родног. У Сретењском манастиру у центру Москве то cу и Свети Владика Николај Велимировић, и Света Ангелина, изображени на фрескама новог Храма Васкрсења Христовог и Новомученика, где све троје живо и видљиво сведоче о нашем, српском и руском, духовном јединству.

Журим ка белом здању импозантних димензија, монументалне спољшњости и пастелно светле и нежне унутрашњости. Прилазећи ка манастиру, чиними се, читава улица се креће и жубори. Људи у мањим групама се уливају у манастирски простор, као притока у своју матицу, нестајући из видокруга за кованим вратницама и живом оградом. Ношена истом реком, долазим до свог места у храму. Стала сам са стране, поред места где народ прислужује свеће, да не сметам, но врло брзо сам добила послушања да водим рачуна о свећњацима. Како сам се обрадовала! Нисам туђа, нисам у гостима, чим ми се људи обраћају са оном слободом коју обичнм имамо према ближњима. Послушање сам схватила озбиљно, као јако важан задатак и трудила се да пред иконама свећњаци буду чисти и уредни. Све време, док су руке биле заузете, срце и ум сједињавали су се у молитви, а у души оживљавале речи добро познатих стихова и најлепших песама које се ишчекују целе године. Време на богослужењу не иде обичним током, оно се сажима и освећује, зато свега један магновени тренутак дели почетак богослужења и надахнту беседу оца који је проповедао на крају. Једна мисао се издвојила и урезала у срце и памет – нема бежања и нема силаска са Крста. Он није побегао, Он је поднео све и до краја. Њега су пљували, подсмевали су му се. Њему су претпоставили Вараву, разбојника! А он је све муке кој ми не можемо ни да наслутимо, поднео с љубављу, за апсолутно сваког од нас. Немогућност поимања ових величина изазива мук.

Око изнете Плаштанице формира се огроман ред, па сам одлучила да прво средим све свећњаке и пред следеће богослужење приђем и поклоним се. У реду ме и затиче поновни возглас. Захваљујући специфичном поретку сретењског манастира, нашла сам се на најповољнијем месту за учешће у богослужењу, тачно пред Плаштаницом. У моменту између мог погледа и изображеног Гроба Господњег није било ничекакве препреке. Директан сусрет од ког читаво биће узбуђено трепери. И ту се стекла једна символична слика која изображава и вечност и времену историју.

Величанствена вертикала која почиње с врха. У куполи Христос Пантократор,свемоћни Сведржитељ, Саздатељ свега видљивог. Под Њим и Њему најближе, у подкуполном простору, изображен Сабор Сетих, сви усмерени на нас. Међу њима, погледу лако доступан, тачно над олтарском преградом, налази се Владика Николај Велимировић, затим, ближе нама, већ у простору земаљском, на зиду који дели најсветији део храма и наос, изображење распетог Христа. Под Распећем, у олтарском простору над апсидом, монументална и величанствена фреска пастелних боја на којој Хрисос у бљештаво белим хаљинама, које подсећају и на Преображење и на Васкрсење, вечно приешћује Свете. И на дну, ми, као зрна у огромном пространству, окружили Плаштаницу изнесету из олтара, спремамо се за погреб. И саучесници и ожалошћени, који греховима изнова распињемо Распетога, а постом, покајањем и молитвом враћамо се Њему, Љубљеном, у наручје.

Цело богослужење протекло је као пловидба лађе по морским дубинама, на прамцу је Господ, вођа пута, са Светима, посада смо ми, а повољн ветар који надима једра, то је величанствени хор сретењског манастира. И тачно, сваки отпев хора је као дах ветар, а одговор наших душа завеслај брода усмереног ка Мирној Луци.

Међутим, народ се разилази немо,нешто је остало недоречено, сви застају да се у тишини поклоне још једном каменом распећу у дворишту манастира.

Крећем ка метроу и невољно се упуштам у други свет и друге токове, браним се слушалицама и пуштам Статије, док оживљавам у себи тај стравични мук Великог Петка, када човек осуђује и распиње Бога, мук пред нашим безумљем, сваки пут када свесно грешимо према Његовој безграничној љубави, и тишину Велике Суботе, када дрхтиш јер знаш, доћи ће.