Да ли је православним хришћанима потребан спорт?

Спорт је човеку потребан да би радио и да би ратовао. У сваком случају, да би ратовао са собом. И још је потребан да би се битанге из краја организовале у спортски тим и да би млади мангуп који може завршити у затвору постао шампион, да би се његова смелост и енергија претопили у златну олимпијску медаљу и још један повод да с поносом чујемо звуке националне химне.

Спорт је такође изузетно потребан градском становништву. Зато што тесар, ковач или баштован жуљеве на рукама у току дана добијају и без вратила и тегова. А канцеларијски радник не. Грађанину који се сатима гура у превозу, који је преоптерећен информацијама, засићен стресовима и који се надисао аутомобилских гасова на градским улицама потребни су стаза за трчање, базен и тренажер. Спорт му је потребан да би живео. Не само зато што је срце спортисте здравије, а нерви су му јачи, већ и због тога што се ознојеном човеку, уморном од физичког напора враћа животни укус. Обична вода за њега поново поприма укус и потискује укус кока коле. И он поново открива сласт чврстог сна. И ако је човек ово раније добијао од употребе косе, струга и тестере, сад то већини људи дају скије, конопац за прескакање или тег.

Неке врсте спортова су се у потпуности родиле из животних потреба. Тако је, на пример, данашњи бијатлониста дојучерашњи ловац из тајге. Скије и оружје су значили хлеб за његову породицу. И рибар није веслао како би развијао мишиће и рамени појас, већ ради улова којим се храни и он сам и његова породица. Данашњи спорт нам може рећи нешто о томе колико је био тежак овај свакодневни рад обичног човека.

Други спортови су настали из војних вежби. Рвање, стрељаштво, мачевање, трчање и коњички спортови се нису родили из забаве, већ из вежби у доба мира како би човек пре или касније остао жив у борби. Данас спортисти најбоље знају колико је тежак овај ратни подвиг и припрема за њега. Сам језик спортских такмичења се понекад не разликује од ратне лексике. „Штаб селектора“, „тактички цртеж“, „муњевити напад“, „уиграна одбрана“. Ко није чуо ове и сличне изразе? И ко у њима није препознао сродство с ратним активностима?

Има спортова који се по лепоти и сложености могу мерити с уметношћу. Уметничко пливање и уметничко клизање су ближи балету него рату. Али не заборавимо да је тежина балетске уметности једнака тежини рада рудара у рударском окну и играчи балета праведно одлазе у пензију онда кад многи заправо нису још почели да раде. Исто се може рећи и за гимнастичаре и клизаче на леду.

Тако да врхунски спорт у сваком случају значи напоран рад који прославља земљу и који меље спортисту до краја, као војника. И ако је народ у стању да обара спортске рекорде, он је способан и на све остале тешке и велике ствари. На основу спортских достигнућа може се доћи до мишљења о физичком и моралном стању народа блиском истини.

А да ли је спорт потребан православним хришћанима? И ако им је потребан, зашто?

Потребан им је зато што су људи. И њима су потребна здрава деца, пубертетлије који се баве нечим корисним и не губе време на улици или за компјутером, потребни су им снажни мушкарци и старци који дуго година чувају „ватру у жилама“ и животни тонус. Потребно нам је све у чему нема греха. Потребно нам је све што је од користи разуму, савести, породици и земљи. Љубитељи статистике уколико то желе могу бројкама да нам докажу да амплитуда болести, као и амплитуда криминала и греховне зависности у свакодневном животу опада тамо где расте амплитуда масовног бављења спортом. За човека реч „живот“ не означава само биолошко постојање. Треба живети без греха, бодро и корисно. Ми би то требало да разумемо подједнако као и сви остали.