Рад и молитва

„Посао ми одузима све време и сву снагу. Кад да се молим? По читав дан сам у трци и јурњави. Једино недељом могу да се наспавам.“

Чуо сам такве приче. Вероватно сте и ви. И морамо се сложити с тим да је мноштво наших људи притиснуто испразношћу и зарадом. Наизглед, стварно немају кад да се моле. Свето дело – учествовање у службама и служење Богу – нужно се занемарује и закржљава. Затим цео живот креће укриво, не иде право, већ постранце. Очигледно је да треба тражити излаз и он је могућ у виду спајања рада и молитве.

Наравно, ништа не може да замени недељну Литургију. Али свакодневни послови се свакако могу мешати и растварити молитвом. Сам рад може постати аналог молитве и свето дело. Видели сте (у филмовима, а можда и у животу), како људи пљуну у шаке приступајући послу. Ово пљување има ритуални карактер. Раније су сви хришћани прали руке пре него што кроче у цркву. Некада су сви подизали руке у молитви и требало је да оне буду чисте. Код католика и дан-данас у свакој цркви на улазу постоје специјалне посуде с водом у којима богомолници поквасе прсте кад улазе у храм. Код нас сад само свештеници перу руке пре службе. У православљу само они данас узносе руке пред Богом. Али традиционално пљување у шаке пре него што се човек прихвати лопате или секире означава прање руку пре светог дела. Зато што је рад аналог молитве. Узгред речено, наши преци су пре него што се прекрсте дували или симболично пљували у прсте што такође симболично представља прање. Подједнако је свето радити и разговарати с Богом. Можемо учити да сједињујемо ове две ствари.

Има послова уз које човек може да се моли. То су сви механички послови попут косидбе, љушћења кромпира, окопавања леја или други монотони послови који се обављају аутоматски и поред којих је ум релативно слободан. Свака кратка молитва: „Исусе, Сине Божији, помилуј ме,“ „Богородице Дјево“, „Боже, очисти мене грешног,“ или друге умесне су и не ометају рад. Руке раде, а ум се моли. Управо да би човек који се моли био ослобођен нужности да отвара молитвеник, да чита речи из књиге, текстове многих молитава треба да научи напамет. Одломци из Јеванђеља и Давидови псалми треба да постану наша својина, треба да припадају нашем сећању, а не само да буду садржај књига које читамо. Тада ћемо моћи да насладимо или да ојачамо душу молитвом и док чекамо у реду, и док се возимо превозом, и кад идемо у спортску салу. Многи из праксе знају ову тајну молитвеног стајања пред Богом док се баве најразличитијим пословима који наизглед не погодују молитви.

Желео бих да улазим возило градског превоза за чијим воланом се тајно моли возач. Његов ум ће се бавити корисним стварима и неће морати да укључује „Шансон“ или „Радио Дачу“, и да малтретира уши путника. Притом ће возити пажљивије, пошто име Божије човека у чијем се уму налази чини одговорнијим и сабранијим. Желео бих да механичар у сервису мењајући точак на мојим колима или поправљајући њихов мотор, не псује, и не звиждуће себи под нос, већ да повремено у уму призове име Божије упомоћ. Кад улазим у кафић или ресторан хтео бих да се надам да кувар који ми спрема јело не намигује келнерици и не прича јој виц, већ се сећа Бога док ради и моли Му се.

Можете мислити да је то сан и фантазија, али ћу вам рећи да није ни једно, ни друго. То је сасвим могућа реалност. Њено одсуство у нашем животу или (рећи ћемо) врло ретко присуство зависи само од малог броја богомолника који теже томе да служе Богу на свом малом месту. Ово дело зависи само од наше воље, пошто нико нема власт да нам нареди о чему ћемо размишљати док обављамо свој посао.

Немаш времена или снаге да одеш на бденије. Слажем се. Али увек имаш и времена и снаге да усред свакодневног посла изговориш напамет „Помилуј ме, Боже“. Ради се само о жељи. И ову жељу треба да подстичемо у људским душама, подсећући их и учећи да призивање Бога у молитви и словесном служење Њему, у суштини не омета ништа осим расејаности и маловерја.

Посебно треба нешто рећи о људима који се баве умним радом. Ако радник који нешто малтерише може да се моли док ради, учитељ који проверава свеске не може. Његов ум је заузет. Исто тако је заузет ум диспечера на аеродрому или системског администратора у фирми. Сви они чији ум је на послу врло заузет треба да се моле пре почетка посла. Управо они треба да дуну у прсте, прекрсте се или да пљунувши у шаке, седну за тастатуру. Оваквих послова има све више и више.

Посао постаје механички и аутоматски, а човек се претвара у додатак сложеним механизмима. Он и сам ризикује да се временом претвори у робота или у компјутер на радост футуролога и холивудских режисера. И да би остао човек треба да се моли. Машина престиже човека по продуктивности, машина се неће уморити и неће заспати. Али се никад неће обратити Богу са захвалношћу или молбом за помоћ, а човек то треба да чини. То је главна ствар по којој се он разликује, како од машине, тако и од бесловесне животиње.

Напокон, има и оних који не раде с циглом, или с глином, или с фајловима и гигабајтима, него с људима. Чиновник, администратор, шеф, лекар, судија, менаџер. Ови људи разговарају, убеђују, грде, моле, инсистирају, пишу записнике и резолуције. Они држе састанке, испитују (иследници), објашњавају (учитељи) и тако даље. Ову вишемилионску војску одговорних радника можемо подсетити на пример атонског старца Силуана. Он је, свакодневно општећи с десетинама радника у манастиру, одредио себи за правило да никад не започне разговор са човеком пре него што се кратко помоли за њега. Формално то није тешко, али од човека захтева праву веру и љубав према људима.

Рецимо, директор школе позива родитеље ученика-мангупа који је намучио читаво одељење. Ако су већ стигли пред његов кабинет право је време да се помоли Богу говорећи: „Господе, помози ми да кажем правилна речи. Научи ме како да поступим. Дај ми чврстину ако је потребна чврстина. Дај ми самилост, дај ми разум.“

Очигледно је да речи могу бити најразличитије. Међутим, потребна је сама молитва. Исто тако доктор на пријему говорећи следећем пацијенту: „Уђите!“ може да се помоли за њега у себи. Ни начелника нико не спречава да чини исто то на дан пријема. Ни шефа кад су радници у питању. Ни командира за војнике. Даље можемо наставити у истом правцу. Узгред речено, Суворов је пре свих нас рекао војницима да „без молитве не пуне пушке. Чим човек погледа какве су особености живота дизаличара, возача камиона на дугим маршрутама, таксиста и продаваца, види да свако може да нађе своје речи, своје време и свој начин за разумно служење Богу. И тада ће човека који се моли у току посла обавезно нешто почети да вуче у храм. Мала молитва коју твори у свету, повући ће човека у Дом Молитве, у свети храм на Литургију. Човек ће осетивши силу молитве и њену сласт пожелети да оде на место где је све саздано за молитву и све одише молитвом.

Јер, како ко живи, тако се и моли. И ако живимо без молитве, душа нас не зове у храм у свету недељу. Нема жудње. Крила су поткресана. На души је кисело и досадно.

Сви треба да се моле. То је заједнички труд свих верних душа. Свуда треба да се молимо, односно, на послу и на одмору. Уколико је могуће, увек треба да се молимо. То није лак посао, али плодови које од њега очекујемо јесу преображај свакодневног живота из тешке и монотоне службе у служење Богу. И то је, наравно, човекова унутрашња промена. Његов срчани прелаз из стања сина овога века у стање сина Царства. Син Царства никад неће рећи: „Кад да се молим? Све време радим.“

Код њега молитву и посао не дели провалија, већ он и једно и друго обавља пред лицем Божијим, у славу Божију и силом Божијом.