Осам десантних похода баћушке Георгија Пољакова

ОДЛОМАК ИЗ КЊИГЕ ПУТОПИСА "РУСКИ КРСТ"

На згради Штаба Црноморске флоте у центру Севастопоља, на ветру који дува са пучине Црног мора, вијори се велика застава Русије.

Када се пре неколико година учинило да ће Руска флота отићи из Севастопоља, да је све изгубљено и да је крај, војни свештеник, баћушка Георгиј Пољаков, старешина Никољског храма на Братском меморијалном гробљу, на северу Севастопоља, рекао је:

– Русија никада неће отићи из Севастопоља!

Нико тада није знао да ли баћушка нешто зна, да ли тако и мисли, или само тако говори, да код људи растера страх и уклони малодушност које је било у граду.

– Е, мој баћушка, то су лепе речи. Само лепе речи. Ви причате, то су само речи, а ја имам податке, све је већ одлучено, за пола године ми одлазимо у Новоросијск, напуштамо Крим и Севастопољ – рекао је тада баћушки руски официр с којим је причао.

– Сад понекад видим тог официра у Севастопољу, очима га питам – „Ко је био у праву?”. Он ми исто тако очима и осмехом одговори – „ви, баћушка, хвала Богу, ја сам погрешио” – каже баћушка.

Било би је, кажу сада у граду, њу, руску Црноморску флоту, да се то догодило, а није могло да се догоди, никако, и стид и срамота од костију десетина и десетина хиљада војника и морнара који су млади умрли да Севастопољ буде део Русије.

На Братском гробљу њихова жртва и тешка туга због прерано угашених младости и радост победе и васкрсења могу се држати у рукама.

Баћушка Георгиј познаје душу Црноморске флоте.

Учествовао је у осам десантних похода, пет на десантним бродовима и три на крстарици „Москва”.

Баћушка се сваког дана моли Богу за своје морнаре и бродове.

Крстарица „Москва” крајем августа лагано се љуља на таласима велике бухте у Севастопољу, одмах испод Братског гробља.

Чува сени погинулих морнара и војника.

Када је чуо да сам из Србије, баћушка ме братски загрлио.

Испричао ми је једну причу:

– Истина је, у неким тренуцима овде на Криму губила се нада да ћемо постати део Русије. Икада. Ја сам и тада говорио, и сада говорим – не треба губити наду, треба се молити, држати се друг друга и брат брата, што је народ јединственији, сложнији у вери, толико је и ближи Господу, а када смо близу Господу, тада смо сила необорива, и тада све можемо, и тада ништа није немогуће – каже баћушка.

Он је причао о Русији, а ја сам мислио на Косово.

Важи ли прича баћушке Георгија и за српске цркве и манастире, за српске посустале и пострадале наде на Косову?

Мени се учинило да важи.

У његовом дому јели смо посне ваљушке и кашу, пробали вино са Крима и ракију из Србије, и лубенице са медом, ја сам њему поклонио шајкачу и мајицу са натписом „Кошаре”, он мени књигу „За веру, цара и отечество”.

– На Криму се тешко живи, али, свуда се тешко живи. И мени би било драго да се боље живи. Пензије су мале, требало би их повећати. Али, погледајте око себе, свуда се гради, мостови, путеви, електричне централе, пуне 23 године овде се рушило, а сада се гради, обнавља, 23 године се ништа није дешавало, а сада се много тога дешава. Ми верујемо нашем председнику Владимиру Владимировичу – каже баћушка.

Госпођа Анастасија, старица која је рођена у Севастопољу и читав живот провела у граду, крсти се док баћушка изговара ове речи:

– Слава Богу, вратили смо се Русији нашој драгој... – каже госпођа.

– Оних дана кад смо Крим враћали нашој Русији, зове ме унука из Америке, каже – бако, па тамо код вас је рат! Ево, ја гледам на америчкој телевизији. Ја јој кажем – побогу дете, није рат, ево ја сам у Севастопољу. Овде је мирно, нико не пуца, само смо се вратили нашој Русији. А она ми из Америке каже – не верујем ти бако, ево ја гледам на телевизији да је тамо рат, ти само нећеш да ми кажеш истину – прича госпођа Анастасија.

Пред Никољском црквом вијори се застава са Андрејевским крстом. Знак руске флоте.

– У смутно време, кад је био Мајдан, грађани су ујутру устајали и гледали ка брегу на коме је црква, ако је на јарболу Андрејевски флаг, добро је, не морамо да пратимо децу с Крима. Звали су ме сваког дана да захвале, „баћушка, хвала вам за заставу, док је она испред цркве, ми се не бојимо”. А једном, звали су ме из команде Украјинске флоте, хтели да ставе и заставу Украјинске флоте испред цркве, ја сам им само рекао – „схватите, имам два сина, како њима то да објасним” и они су одустали – потврди ми баћушка причу коју сам раније чуо у Севастопољу.

Његове приче о десантним походима су као најлепше руске бајке. Само што оне нису бајке. Кад су руски десантњики кренули у десант, најпре у Грчку, а затим и у Босну, као миротворци, баћушка их благословио а њему било жао што није могао да пође са њима.

– Једном, био сам млад свештеник, искрцавали смо се из великог десантног брода близу Солуна. Дуго смо чекали, кад су се врата на прамцу отворила и када је спуштена рампа да људи и техника крену, пред нама се отворила Грчка... Један од десантника носио је посуду са освећеном водом, водицом којом је требало да пошкропим људе и тенкове, и излазећи, спотакао се, пао, али је и у паду успео да сачува посуду која се није разбила, већ се само мало воде пролило на платформу... Сви су у чуду застали, од команданта до морнара, оног десантника, који ме са пода питао – „Баћушка, је ли ово лош знак?”... Не верујем у лоше знакове. Сви су гледали у мене, чекали шта ћу да кажем и не знам откуда из мене је изашла реченица – „Сине, Бог са тобом, какав лош знак, ти си се само поклонио земљи Хелена и гледај како света вода са брода, са платформе тече на копно” и сви су одахнули – присећа се баћушка.

Јутрос је баћушка у Никољском сабору читао молитву за спас и напредак велике Русије, а жене из црквеног хора су певале. У гласу оца Георгија је сва лепота Русије. Док баћушка пева, могу се видети бескрајне степе, Дон, Об и Јенисеј, и обале Бајкала и Архангелск и непрегледна сибирска пространства, и Камчатка и бели облаци како плове на југ, и слава Господа.

У цркви је мирисао тамјан, а под сводовима храма било је пуно радости. Са небеса се спустио један зрак сунца.

– Алилуја, алилуја – певале су госпође из црквеног хора.

Њихови су гласови анђеоски.

И, како Господ да не услиши молитве баћушке за напредак Русије?

У рано августовско јутро у Севастопољу доручкујем грожђе убрано из једног винограда крај Јалте и црни бесквасни хлеб. Улицом пролазе официри Црноморске флоте.

Читаве ноћи истом улицом пролазили су пукови генерала Врангела, све до пред зору, уморни козаци застајали су под мојим прозором да се одморе. Стајао сам на на прозору тужан што одлазе да никад више не виде Севастопољ. Свако од њих са собом је однео свој крст. Руски крст.

Ретко је где, као овде у Севастопољу, граница између живота и смрти тако танка, а путељак који води од једног краја до другог, или од једног почетка до другог, тако кратак. Он се овде прелазио неосетно, овде се ни живи ни мртви нису бојали прашине заборава, јер ништа није било лакше него умрети у Севастопољу. Овде смрт није туга, бездан, крај, јаук, жал за сунцем и животом, овде је смрт била дужност и дуг отаџбини, завет који се не преиспитује, обавеза у коју се не сумња.

Смрт је овде као нит паучине. Они који леже испод стаза, по алејама, испод ливада Братског гробља нису одлазили у самртном ропцу, не, њихова је смрт била тек као кад под благим дахом ветра затрепери лист јасике. Затрепери и смири се.

Тако се барем чини док се хода Братским меморијалом. Или, можда, није тако?

Ако је самоћа игде посебна, различита, и игде тако узвишена и тешка, онда је у Севастопољу. Самоћа овде не доноси тишину него страшан сплет слика, мисли, звукова... И прошлост и садашњост, и историја и будућност, и флота и небо, и бели облаци који се понекад укажу од Азова и брезе и море и планине, људи, бродови, и глас баћушке док чита молитву, све се овде измеша.

У кратким августовским ноћима док кроз прозор куља помрчина, узалудан је сваки покушај да се среди неред у глави и срцу. Овде не вреди мислити на тихи Дон и на плава магловита пространства Азова.

Најтеже је овде кад човек остане сам са собом. А то више није самоћа.

Шта тада да ради? Коме да бежи, код кога да тражи спаса, код живих или код мртвих? А самоћа трује.

Док сам јутрос ходао Братским меморијалним гробљем ниједном нисам ногама додирнуо земљу. Тамо се у подне, у бескрајној тишини чује како анђели певају.

Како мислити о земљи која никада до краја не изброји своје жртве, а камоли да им свима зна имена и да им подигне споменике? Је ли то истовремено и крст и несрећа, али и снага Русије?

У књизи Андреја Сулдина „Одбрана Севастопоља” пронашао сам писмо једне немачке мајке Петеру Шпилеру, сину пилоту који ратује негде на југу Русије, написано 1943. Писмо даје многе одговоре:

– Мој малени пилот! Кад мислим о теби видим те – под плавим небом, над плавим морем. Над нашим морем. Сваки дан гледам дописнице које ми шаљеш. И, ја већ видим, ми ћемо једном бити тамо, на нашем мору, на нашем Криму! Отац се љути на мене због мојих маштања. Он каже: „Крим је дивља, татарска, руска земља и никад нама тамо неће бити мира.” А ја му кажем: „Мој мали пилот очистиће ту земљу од свега грозног, а кад тамо више не буде Руса, зашто онда неће бити мира?” Отац онда каже: „Тамо је већ много крви проливено!” Па шта има везе! Наша немачка крв утврдиће наше право на ту земљу на векове векова. А Руса је ионако много, корисно је повремено пустити им крв. Треба да нам кажу хвала за то. Не жалим ја те свиње. Не остављај их, малени мој, на Криму, истреби их све до једног и ми ћемо онда спокојно живети у нашој вили, над морем, међу ружама”.

Ко зна где су остале кости „маленог пилота” Петра Шпилера и снови његове мајке Немице о вили на Криму?

Само пар стотина метара од Братског гробља живи нови, лепи, садашњи Севастопољ. Хиљаде младих људи, лепих, насмејаних, отворених, радосних.

Два Севастопоља, један крај другог. Нераскидиво увезани. У аутобусу, који од луке у коју пристаје брод који превози људе с једног на други крај великог севастопољског залива, осећате се као да сте међу својима, у свом граду. Са сапутником на седишту поред вас лако ћете започети разговор о врућини, о томе како би возач могао да укључи климу, или о томе како се град баш шири и како су на ливадама на којима је пре пар година расло цвеће сада блокови нових зграда. Када примете да нисте Рус, људи ће преко тога прећи сасвим лагано и наставити разговор, тек овлаш распитаће се одакле долазите, шта вас доводи у њихов град.

У Севастопољу нема места за меланхолију. Овде се чула усталасају, овде емоције долазе са невероватном снагом, овде ће вас радост зачас понети у висине, а бол опхрвати, зачас прегазити и испразнити. Овде можете певати, плакати, радовати се, смејати, сатима гледати у пучину Црног мора, једино не можете бити меланхолични и равнодушни.

Остала је тајна за мене, а можда и није, како су се растајали од Севастопоља и душе они који су гинули на Малаховом кургану или у многим ратовима у рововима око града и по граду. Гледали из ровова плаво небо и плаву пучину, сунце, а одлазили у таму? Или, можда не у таму, него их је из ровова носио вихор светла и радости? Ко зна сем оних који су то видели? И, ко то може да опише?

Баћушка ми је обећао да ће се, кад одем из овог града, сваког дана молити за мене и моју душу, нарочито када посрнем, а то ми се у последње време често дешава.

Човек се из Севастопоља враћа са необичним питањима. Ако је непревазиђени тренутак лепоте и среће, радости, онај када са главног градског трга први пут угледате сунце на заласку како се игра са таласима Црног мора, зашто вас тај тренутак после, касније, толико боли, зашто га се сећате са толико туге?

Ако вам срце пева док у рано августовско повечерје седите на топлом камену у Топовској ували у Севастопољу, гледате море док ветар са пучине доноси непознате мирисе, зашто вам касније, сећање на тај тренутак ствара толико тескобе у грудима?

Зашто оно што је у једном тренутку срећа, радост, у следећем постаје бол и туга, несрећа, патња? И где се тај прекидач у души, тај разделник осећања налази, како се укључује и искључује?

Кад ходате по Севастопољу, увек идете нечијим путем. Увек станете у нечију стопу. У свакој од тих стопа много је патње и много суза и крви, али је много и љубави.

Не постоји још један овакав град на свету. Овде има свега сем заборава. Оног који је гори од смрти.

Ово је земља самоће. Зашто се у Севастопољу људи боје да осете срећу?