Преображење у Севастопољу

ОДЛОМАК ИЗ КЊИГЕ ПУТОПИСА "РУСКИ КРСТ"

Пред зору, кад је помрчина најгушћа, узнемире се пси у Јалтанској улици изнад јужног залива у Севастопољу. Земљу гризу. Њихов страшни лавеж цепа ноћну тишину и тера страх у кости.

На Преображење Господње у Јалтанској улици, у мраку густом као тесто, узнемире их заштитнице Врангелових пукова које су ту сваке ноћи и не мисле да оду. Лутају у свеопштем ноћном миру.

Или, можда, себи још траже смираја! И, одговор на питање – шта им се то десило, како је она силна земља, царевина, тако лако и брзо пропала? Како се она силна, велика војска, тако лако и брзо предала и распала? Како им је тако лако и брзо почупано корење и накалемљено ново? Зашто је њиховој Русији требало стотину и више година да се врати себи и може ли се оно што им се једном догодило поновити? Она пропаст.

Ретко је где као у сокацима око Јалтанске улице помрчина тако густа и тако тешка. Овде сокаци и нису сокаци, него су тунели омеђени и са једне и са друге стране високим дрвеним тарабама, а одозго густим крошњама кестенова, светла нема ни на њиховим крајевима, па се у њима мрак тако сабије да је и непробојан и непрозиран, калдрма испод је неравна и тврда и учини се да из тих сокака излаза и нема него су један невероватан лавиринт без почетка и краја. И кад се у зору појаве пламени језици светла од истока, мрак у тим сокацима најдуже потраје и најдуже се бори и последњи се преда.

Преко, на Малаховом кургану помрчина је исто тако густа, по њој ходају сени јунака Корниловљевих и Нахимовљевих чета које су пре 164 лета, 349 дана браниле Севастопољ. Међу њима је била и једна српска.

Језива је јутарња помрчина у Севастопољу. У њој се све измеша и све се згусне. У овом граду није обичан ни један једини дан, а камоли ноћ кад чула постану преосетљива, кад улицама и сокацима, бреговима, загосподаре прошла времена.

У Севастопољу нема ниједне стопе на којој није боравила људска трагедија. Ниједног камена на коме се насилно нису угасили нечији снови и наде.

Овде молитва „Свјати Боже, свјати крјепки, свјати бесмертни, помилуј нас...” долази сама од себе.

Овде је, гледано кроз историју, патња била природно стање. Овде је више мртвих него живих. Ни они који ходају улицама града нису до краја сигурни да ли су међу живима или су међу мртвима.

Уочи Преображења гледао сам Панораму Прве одбране Севастопоља.

Много се тешкоће накупи у човеку у Севастопољу. И на фасадама најлепших грађевина у овом граду много је више туге него лепоте.

У овом граду није било обичних битака, чарки, све су биле грандиозне и страшне? Зашто је Севастопољ толико посебан, шта је то у њему због чега овде ни смрт није обична, него тако посебна?

Панорама одбране Севастопоља 1854–1855. године је слика дуга више од 110 и широка 14 метара којој трећу димензију у продужетку дају рељеф, ровови, разрушени домови, топови, воштане фигуре тела погинулих. На слици су представљене сцене борби око Севастопоља када су се на град 1854. године обрушиле француско-енглеска, турска, италијанска војска од 70 па све до 200.000 људи, а браниоци, под командом адмирала Корнилова и Нахимова, Истомина, генерала Тотлбена, њих једва 70-так хиљада, више од 340 дана херојски су одолевали.

Кад је 1942. године немачка бомба пала на зграду у којој је Панорама, морнари су својим шињелима угасили пожар. Онда су бајонетима исекли слику и пренели је на брод, последњи који је изашао из луке Севастопољ. На пристаништу је остало много људи да чекају немачку војску и ропство, своју тешку судбину и смрт, али, слику су спасили.

Заиста, каква је то земља у којој људи спасавају слику, а своје животе свесно жртвују? Каква је то земља у којој никада до краја не преброје своје мртве војнике и морнаре изгинуле у ратовима, а не пропусте да вам испричају како су у тим истим ратовима спасавали слике, део своје културе, традиције?

На грандиозној кружној слици су лица 4.000 бранилаца града и сва изгледају као светачка, а једино Французи и Енглези немају лица, а и зашто би када су сва њихова била иста, безлична.

Душе 102.000 Руса и животи 128.000 Француза и Енглеза остали су у рововима око Севастопоља. У мрачним августовским ноћима душе Француза и Енглеза лутају туђом земљом, пустим пољима око града у којима је ровове покрила тек трава. Траже смисла својим погибијама у далекој, њима страној и тако туђој земљи!

После опасаде у граду није остао ни камен на камену. Виктор Иго опсаду Севастопоља упоредио је у своје време са опсадом Троје.

– Све се то издешавало на делићу земље на граници изеђу Азије и Европе где су се сусреле велике империје. Десет година пред Тројом, десет месеци пред Севастопољем – разјаснио је Игоову метафору историчар Камил Русе.

После је на рушеванама Севастопоља био и Марк Твен. Писао о нечувеним, човеку несхватљивим, чудовишним разарањима, о тврдим каменим кућама које су претворене у прах и пепео, као да је градом прошао чудовишни земљотрес.

Испод зграде Панораме је споменик генералу Тотлбену. Чувају га његови морнари. Дмитриј ми је данас показао фотографију из 1942. године, немачки војници крај споменика Тотлбену, иза њих споменик у рушевинама. Немци су после отишли, Тотлбен се вратио, данас гледа свој град и не мисли скоро поново да оде.

Та фотографија веома је, историјски гледано, поучна. Из ње се тако много може научити. Она и данас вреди много. Говори о томе како је све пролазно, а само је Севастопољ са својом славом и својом тугом вечан.

На Преображење ујутру звоне звона севастопољских цркава. У њиховом звуку је небеска Русија. У тренутку, уз звуке звона који се полако подижу ка небу, и црква се подигне са земље и лебди неколико метара изнад док се около чује само мили звук литургије.

У Севастопољу на Преображење, с Русима слушам анђеоски глас Дивне Љубојевић како пева „Оче наш, иже јеси на небесје...”, ћутимо и само што не заплачемо.

Има ли иједног места, и једног града на свету, где анђеоски глас и молитва овако звуче? Где је у њима оволико туге, радости, узвишености, усхићења, погружености? Дивну песму, молитву, понесе ветар, однесе је низ главну улицу Севастопоља према Црном мору и она затим још дуго лебди у ваздуху.

– Оче наш, иже јеси на небесје... Да свјатитсја имја твоје...

Дивно је Преображење у Севастопољу.

На Малаховом кургану изнад града, на месту на коме је погинуо командант одбране, адмирал Корнилов, историја је опипљива рукама. Кад је неколико дана касније, ту близу, погинуо и адмирал Нахимов, француски и енглески топови ћутали су на дан сахране. Из дубоког поштовања.

Обојица су сахрањени у Владимирском сабору у Севастопољу, крај свог учитеља, адмирала Лазарова, славног Руса који је три пута опловио земаљску куглу и који је открио Антарктик. У Сабор, да се поклони сенима јунака Прве одбране Севастопоља 1916. године долазио је и цар Николај Други. Сад је његова икона у Владимирском сабору.

За 150 година гробове адмирала оскрнавили су тек Французи, Немци 1942. и бољшевици. Покрали су адмиралске еполете и златне дугмиће.

Како је историја сурова! Велики западни освајачи који краду дугмиће са адмиралских униформи руских војсковођа! А шта су друго и могли да ураде? Да освоје руску земљу? Не! Могли су једино са собом, повлачећи се и бежећи, да понесу украдене дугмиће! Славу и част никако.

Приче које слушам у Севастопољу су као бајке. Нестварне. Епске.

На Владимирски сабор Немци су 1942. бацили бомбу од 500 килограма. Она је пала на пар метара од зидова цркве и није експлодирала. Стајала је на том месту до 1988. године, крај јој мало вирио из земље, а нико није знао да је испод пет товара експлозива. Деца су се играла и скакала по њој, углачани метал бомбе сијао је на сунцу као да је од злата, а она неким чудом није експлодирала.

Када су морнари после ископали и однели бомбу, на страни цркве на којој је била, поставили су икону Светог Николе Чудотворца, покровитеља морнара. Да сведочи о великом чуду у Севастопољу.

– Кад је адмирал Корнилов, погођен метком, тешко рањен рекао је тек – „Благослови боже Русију и Императора, спаси Господе Севастопољ и Флоту”, а онда је умро. Имао је само 48 година – прича у крипти Владимирског сабора кустос Елена Валентијева, а њен глас истовремено је и тужан и радостан.

После, од гробнице адмирала јунака нови владари направили су сметлиште. Тек 1991. године у храму је одржана литургија. Показало се да Бога можеш истерати из људи, али не и из њихове душе.

Те године земне остатке четворице адмирала однели су још једном из цркве на Малахов курган. Да их мине жеља. Да виде своје чете, ровове и своје славне дане. После су их пренели преко залива, па на рукама морнара Црноморске флоте до цркве. Да их сахране и да ту остану заувек.

Док је пролазио чамац са костима адмирала, у заливу су стајали постројени бродови Црноморске флоте и испаљивали плотуне у знак почасти. Сваком од адмирала животни циљ био је управо да Русија има флоту на Црном мору. Том циљу посветили су животе.

На Малаховом кургану, ка северној бухти је и мали споменик, само крст на постаменту. Испод су кости војника са кургана, и Руса и Британаца и Француза. Помешане. Тела на фронту била су тако измешана и изломљена, самлевена, није ни имало смисла раздвајати их, па су их после боја заједно сахранили. Тако је наредио Корнилов.

Преображење у Севастопољу. У дану кад се помешају и прошлост и садашњост и будућност. На брегу преко залива вијори велика руска застава, а испод на мору, лагано се на таласима љуља ракетна крстарица „Москва”.

Могу ли векови да исцеле ране Севастопоља?

Може ли једног дана у овом граду пасти киша, тако силна и тако јака, да спере крв и сузе са његових камених улица?