У Кијеву је обележено сећање на свете царске страстотрпце

Литија на дан спомена на царске страстотрпце на Мајдану независности. Фото – Сергеј Фрич     

Православни Кијев је као и други градови и села у Украјини 17. јула молитвено обележио сећање на царске страстотрпце на дан 101. годишњице њихове мученичке смрти. У ноћи између 16. и 17. јула свете литургије су служене у Свето-Успењској и Кијевопечерској Лаври и Тројичком Јонином манастиру; на дан сећања на царску породицу молитвене свечаности су одржане у већини храмова у украјинској престоници. Такође је одржана традиционална литија кроз стари део Кијева. Ишла је од зидина Кијевопечерске Лавре до Свето-Покровског манастира који је основала велика кнегиња Александра Петровна Романова, потоња монахиња и игуманија Анастасија, која је данас канонизована као преподобна.

Дописник нашег портала је овог дана био у кијевском храму царских страстотрпаца који је саграђен на територији градске дечје болнице бр. 1. И ево шта је тамо видео и чуо.

Мало историје

Да би човек дошао у овај мали и пријатни храм при дечјој градској клиничкој болници бр. 1, која се налази на излазу из Кијева према Вишгороду треба да пређе цео град који је некада носио назив „Руски Јерусалим“ и који је толико волела царска породица императора Николаја II.

Царска породица је више пута посећивала Кијев и његове древне светиње на путу до Крима, сам цар је овамо више пута долазио различитим поводима.

Тако је 1911. године у старом граду провео доста времена – прво поводом свечаности посвећених 50. годишњици „Велике реформе ослобађања сељака“, а затим опраштајући се Петром Аркадијевичем Столипином који је погинуо од терористичке руке и који је сахрањен на улазу у храм преподобних Антонија и Теодосија Печерског у Кијевопечерској Лаври. Цар-мученик се молио на гробу светог кнеза Јарослава Мудрог, код моштију светитеља Макарија Кијевског у Светој Софији у годинама Првог светског рата, а такође је обилазио гроб велике кнегиње Александре Петровне у Покровском манастиру. Узгред речено, храмови и многобројни конаци ове познате обитељи, као и већина старинских кијевских цркава саграђени су од значајних средстава из царске благајне.

Цар Николај II, царица Александра Фјодоровна, велике кнегиње и свештенослужитељи у Кијевопечерској Лаври на гробу Искре и Кочубеја 12. септембра 1911. године     

Николај II је такође волео да посећује пећине у Кијевској Лаври. Генерал Владимир Фјодорович Џунковски који га је пратио последњих година живота у својим успоменама је писао: „Зачуђујуће лепо: уз диван звук свих звона Лавре цар је ишао према цркви обасјаној пламеном свећа, између шпалира монаха у дугим црним мантијама који су се ниско, скоро до земље, клањали свом цару...“

У храму Светих страстотрпаца тог дана

Молебан у храму Светих Царских страстотрпаца     

Дочекао нас је старешина храма, протојереј Андреј Павлов. Ево шта је рекао о настанку храма:

– Наша заједница Украјинске Православне Цркве у име Светих царских страстотрпаца основана је крајем 2006. године по благослову Његовог Блаженства Митрополита кијевског и целе Украјине Владимира (+2014). Иницијатор и духовни инспиратор оснивања храма у име Светих царских страстотрпаца био је један од најугледнијих и најискуснијих кијевских свештеника – блаженопочивши протојереј Роман Косовски (+2013). Наш вољени отац који се упокојио у 91. години. Управо он је дао назив будућем храму.

Ево како се то десило. Кад смо га питали: „У част којег свеца ће бити назван наш храм?“ отац се мало замислио, па је одговорио: „У част Светих царских мученика.“ Онда смо упитали: „А зашто у њихову част?“ Отац се с умилењем загледао у даљину, па је одговорио: „Па царска породица је помагала у неговању болесника! А овде су болесна дечица...“

Истина, царска породица се прославила тиме што је помагала сиромашнима, убогима, паћеницима и болесницима. Помагала је и материјално, и физички, и духовно. Старије царске кћери су заједно с царицом Александром биле милосрдне сестре. Верујемо да небески покровитељи нашег храма и данас неуморно помажу „онима који лече и онима који се лече у овој болници“.

Отац је такође изабрао место за изградњу будућег храма. Прво богослужење је одржано на дан сећања на свете царске мученике 17. јула 2007. године. Богослужење је предводио духовни отац наше парохије, протјереј Роман Косовски.

Протојереј Роман Косовски (+2013) Ускоро су верници дочекали Теодосија (Снигирјова) Архиепископа бојарског, управника Северног кијевског викаријата. У једном даху су служени акатист светој царској породици и Света литургија. Практично цео храм се причестио Светим Христовим Тајнама. О мучаничком подвигу царских страстотрпаца и значају цара Николаја II у историји државе у својој проповеди у препуном храму после литургије је говорио архиепископ Теодосије:

– Скоро 20 година је прошло од дана црквеног прослављења царских страстотрпаца. Многи од вас се сећају како се ова прослава спремала. Чак су се и у црквеној средини чули гласови: „А где су чуда која сведоче о светости царске породице?“ У одговор на ово православни народ је донео сведочанства о хиљадама чуда која су се десила по молитвама светог цара-страстотрпца Николаја II и његове побожне породице. Чуда се дешавају и данас. Постоји мишљење да су међу свецима последњег времена припадници царске породице свеци који су учинили највећи број чуда за савремене људе – наше сународнике. Мироточе иконе, људи добијају исцељења, укрепљење у духовном животу и помоћ у земаљском животу.

Зашто је тако и зашто за нас сећање на сарске страстотрпце није свето само због обиља чуда?

Тадашње доба, пре више од 100 година, кад су светог цара на превару натерали да се одрекне престола, кад су га с породицом отерали у прогонство и малтретирали, било је време кад је народни владар представљао нешто сасвим друго у односу на оно што представља сад кад су на челу државе председници и премијери... Јер у то време практично још увек није било националних држава као данас. Биле су или империје или земље – остаци вишенационалних империја. Тада је император Николај II био цар јединственог вишемилионског народа који није био подељен на етничке групе и националне републике. У последњим месецима живота царске породице, а посебно у њиховој мученичкој смрти, као у малој капи огледала се сва каснија историја наше отаџбине док је била јединствена. А затим – у извесној мери и кратке историје независних држава-република које су створене не рушевинама Руске империје и у Совјетском Савезу.

Проповед архиепископа Теодосија (Снигирјова)     

Знамо да су, кад је царска породица била заточена у Ипатјевском дому у Јекатеринбургу, комесари били принуђени да често мењају стражу, јер су видећи побожност, љубав и кротост ових људи, чувари почињали да осећају симпатију према њима и више нису могли да се односе према њима као према затвореницима. Бољшевици су то знали и редовно су мењали стражаре. Накратко пре расплета за команданта је био именован извесни Авдејев, бивши злочинац, који је четири пута био осуђен због убистава и крвавих разбојништава, који је љутом мржњом мрзео све десничарско и све православно што је било повезано с царском породицом. У корпус чувара су послати представници интернационалних револуционарних снага који су такође жестоко мрзели царску Русију и помазаника Божијег. А затим је уследило страшно убиство... Како нас ови дани страдање подсећају на наредне године и деценије презривог и подругљивог односе атеистичке државе према Православној Цркви и лику самог цара Николаја II!...

Чак и дан-данас често осећамо ову антипатију према себи и својој Цркви, видимо то у многострадалној Украјини. Јер и данас духовни потомци оних мучитеља настављају дело својих отаца и дедова, премда под другим паролама. Исто тако не воле наше заступника пред Богом – свете царске страстотрпце, исто тако покушавају да привуку „демократску“ интернационалу и стране господаре ради борбе против Цркве и против свега што је остало из оног побожног времена кад је Православље одређивало поглед нашег народа на свет.

Али ми не губимо наду у милост Божију према нашем народу, надамо се његовом повратку православним коренима. Верујемо да ће молитве царских страстотрпаца и свих мученика и исповедника наше земље који су пролили своју крв у ХХ веку за Христа, навести Господа на милост према нашој земљи. И код нас ће завладати мир и срећа, спокој и вера.

Испуниће се пророчанства подвижника побожности ХХ века и православни храмови који су саграђени у току последњих деценија биће пуни молитвеника. И започеће нови век угађања Богу кад ће се Света Русија пробудити и биће она свећа и кандило који ће заблистати целом свету. Она ће на крају времена постати бакља за цело човечанство. Молимо Бога за то од свег срца, да нас заобиђе чаша невоља коју су испили страстотрпци и да закорачимо у време кад ће православље заблистати у нашој земљи славом и чашћу и кад нико неће смети да каже ништа лоше ни о светим царским страстотрпцима, ни о нашој вери.

* * *

На крају празника била је одржана мала приредба на којој су дечја уста прославила царске мученике.