Избор вере

Преподобни Нестор нам је у „Повести о давним временима“ испричао како је кнез Владимир изабрао веру. Као пред „Витезом на распућу“ на слици В. Васнецова, пред кнезом су се појавила три пута: хришћанство, ислам и јудаизам. Док је сваки проповедник пред кнезом хвалио своју веру небески свет је замро у напетом ишчекивању. Шта ће привући кнежево срце? У ком правцу ће потећи живот многобројног народа?

Царево срце је у рукама Божијим. И Бог често треба да призове једног како би преко њега обратио многе. То се десило с Владимиром. Али није само он био драгоцен у очима Творца. Драгоцен је сваки човек. И док је тада вођа бирао за све своје поданике данас свако бира за себе. У наше време небо свако мало занеми у очекивању, јер се сваког часа негде у свету бира поглед на свет, решавају се питања верског самоопредељења.

Навикли смо да на питања вере гледамо као на питања целог народа. Као старозаветни Израиљ размишљамо у категоријама великих бројева: „сав народ је грешан – сав народ је свет“, „сви верују – сви су одступили“. Међутим, ситуација се одавно променила. Многе друштвене споне су се распале. Реч „саборност“ звучи архаично и скоро неразумљиво, зато сви знају шта значи реч „индивидуализам“. На плећа појединца (истаћи ћемо: он најчешће уопште није делија) пала је тежина личног верског избора. Да ли Бог постоји или не?! Ако постоји, у коју заједницу ући, по каквом закону живети, како се молити? Који фактор је одлучујући приликом овог избора: глас крви, ауторитет предака, лично искуство? Ово су више него озбиљна питања. Уколико човек не осећа њихову оштрину то рађа преступну лакомисленост, рађа саблазан да се на лак начин лече дубоке ране.

Бојим се вере по навици. У случају да човек верује само због традиције и због порекла, своју непобитну истину имају и пагани, а кнез Владимир је прекршио обичаје отаца. Питање вере је питање истине. Ако традиција противречи истини, такву традицију треба одбацивати због јеванђељске новине, колико год векова да се налази иза ове традиције. Верско самоодређење у нашем свету и у нашој епохи, дакле, захтева пробуђену свест и унутрашњи огањ. Верско самоопредељење се најмање може спојити с миром самозадовољног човека.

Наш народ чијих је неколико нараштаја искочило из колосека и нашло се у ватреном виру, добио је реалну прилику да поверује поново, да осети и схвати Цркву као истинску Мајку и Лествицу ка Небу, а не као културно-свакодневни привезак стварности на коју је навикао. Овај поклон је тежак као Мономахова царска капа, као мач Илије Муромца. Бог не даје ове поклоне било коме, већ само онима који су у стању да понесу ову племениту тежину. Враћамо се кући. Али се не враћамо у складним колонама, већ појединачно, као борци који су побегли из заробљеништва или су пробили опсаду. Процес повратка светињама временски се одужио и искомпликовао се хиљадама условности. Све ово захтева већу танкоћутност од пастира и већ уцрквљеног дела народа.

Коме од нас није позната чињеница да су многи, врло многи људи пре него што су прекорачили праг и исплакали се пред Распећем или на исповести, обишли на десетине секти, пропустили кроз себе тоне верске литературе и старе хартије? Чињеница је врло добро позната, али је нисмо довољно свесни. Људи се не баве због глупости или лакомислености гимнастиком дисања седећи у чудним позама, не муче се зато дијетом и гладовањем, не читају зато књиге мудровања и не гледају зато с чежњом на Исток замишљајући Рерихове пејзаже. Људска душа тражи дубину. Чини јој се да је Црква окоштала у обреду и сувопарном морализму. Да би се Црква и истина зближиле у човековој свести, да би човек могао да понови речи апостола Павла о томе да је „Црква стуб и утврђење истине“ треба да пређе дуг пут. Док не пређе овај пут црквени живот му изгледа банално. А истина не може бити банална. И тако душа лута. И огледа се час у окултној пракси, час у искуствима развоја дубоких снага и способности у себи. Све је то, у суштини, лутање блудног сина „у далекој земљи“, све је то духовна глад која га тера да напаса свиње и да се храни њиховим жиром.

Људи ће се вратити. Треба веровати у то. Треба то да желимо и да се за то молимо. Сачувај нас Боже тога да узмемо на себе лик старијег брата из приче, који није тражио млађег, којем млађи није недостајао, а кад је дошао, није се обрадовао и чак је почео да прекорева оца. Отац чека и воли. Блудни син се каје. И само старији брат злокобно тамни у задњем плану приче. Понекад блудни син и не долази кући само због страха од прекора старијег брата.

Човека некад треба изгрдити, човек се може смиравати. Али га прво треба учити. Ако је он, уморан од духовног лутања, дошао сам, не треба га одмах ни учити, ни грдити. Треба се радовати због њега, јер је „био мртав и оживео је; нестао је и пронашао се“. Мистичне дубине Истока ће преварити својом празнином и испоставиће се да су године потрошене на медитацију узалуд проживљене године. Онда ће људи доћи у храм. Доћи ће гладни, чезнући за речи Божијом и за молитвом, жудећи за светим причешћем. Ако се налазимо међу исповедницима истине треба да чекамо ове људе, да извирујемо са прагова наших храмова. Да ли се враћају, да ли иду? И то је минимум наше одговорности, а да не говоримо о томе да им треба и помоћи и пружити руку.

Вратиће се и протестанти. Нека се не врате сви, многи хоће. Јер већина их је крштена у детињству и у протестантизму су се обрели само зато што им је неко други, а не православни свештеник, први пут отворио Јеванђеље. Они ће се вратити, а ми ћемо сматрати да су у претходним заједницама били на специјалном курсу за проучавање Светог Писма. Таква је била Божија Промисао. То ћемо записати. Све се то дешава већ данас, али не толико масовно да буде приметно за малограђански, незаинтересовано поглед. Временом, по вољи Васкрслог из мртвих, овај процес ће падати у очи већини људи, и код нас, и у иностранству.

Човек временом губи животну снагу. И цело човечанство као јединствени организам постепено се исцрпљује и слаби. Повећава се његов број и оно обраста техником, али ипак закржљава. Дакле, без обзира на ову општељудску ицрпљеност може нас очекивати период, врло налик ономе што је речено у Откровењу: „Ево, отворио сам врата пред тобом која нико не може затворити; јер мало снаге имаш, а одржао си Моју реч, и ниси се одрекао Имена мога“ (Откр. 3: 8).

Наша Црква ће временом у својим недрима имати мноштво хришћана који су прошли кроз замисливе и незамисливе духовне саблазни. Ове хришћане више нико и ничим неће саблазнити. Они ће бити способни за сведочење целом свету. Не фантазирам, већ говорим о ономе што је врло могуће и што лично предосећам.

А до тада треба спорити, проповедати, читати и говорити. Треба устати, ако си пао, и будити друга ако је он заспао. Треба да прођемо кроз епоху верског колебања да бисмо се на крају опет с правом називали Светом Русијом.

Само једно треба додати: свештенство на ове процесе треба да буде спремно боље од свих и пре свих.