О физичком раду

Да је Адам имао документ налик на личну карту у рубрици „брачно стање“ било би написано „ожењен“, у рубрици „боравиште“ стајало би „Рај“, а у рубрици „занимање“ могли бисмо да прочитамо реч „баштован“. То је прва професија првог човека. Бог није створио лењивца осуђеног само на задовољства, већ је створио трудбеника који је после пада у грех „у зноју лица“, а пре пада у грех можда без икаквог зноја од самог почетка требало да ради. И то је истакнута особина човекове суштине – потреба да ради.

Не да ради само зато да би се прехранио и огрејао. Управо пре пада у грех промене у ваздуху ни на који начин нису представљале опасност по Адама, а природа је без икаквих његових напора давала биљну храну. Требало је да ради да би био човек, односно корисно и одговорно биће. Адаму је предстојало да ступи у дијалог с природом обрађујући је.

Од тада се с тачке гледишта суштинских захтева према човеку ништа није променило. Човек је дужан да ради. Само сад више не у облику чистог уживања у делатности, већ и ради покајања. Отуда већ поменути зној и, премда нису поменути, неизбежни жуљеви.

Прву професију смо навели. То је баштован. Управо баштован, а не земљорадник. Односно, не онај ко сеје семе у поорану њиву, већ онај ко живи у цвећу и у воћњаку. Која је друга? Историјски, то је антагонистички пар сточарства и земљорадње. Није антагонистички само зато што је орач (Каин) убио пастира (Авеља), већ и зато што су у каснијој историји човечанства орачи стварали цивилизацију стално настањених људи, а сточари – покретну, номадску. И често су се жестоко сукобљавали. Наш сукоб Хорде и Русије је домаћи пример сукоба између пастира и земљорадника. И као освета за Авељеву крв номадски народи су увек били страшни за цивилизованије земљораднике стално настањене на једном месту.

Ипак је светост на страни ових првих.

Пре него што је изабран за цара Давид је био пастир. Господ Исус Христос назива Себе Пастирем. Пастирима (а не књиговођи или војсковођи) су анђели у ноћи Христовог Рођења јавили да је рођен Месија. Пастири су у огњеном стубу видели Мајку Божију на Почајевској гори. Пастири су у шуми нашли Жировицку икону Богородице. И може се навести велико мноштво ових, сад већ хришћанских примера. Истаћи ћемо да је ова врста делатности на чудан начин повезана с пророчанским служењем и откривањем тајни Божијих. Као наводног родитеља на земљи, у очима људи – оца и васпитача, Исус Христос је имао Јосифа, који је по занимању био дрводеља. Овај занат је наследио и Сам. Очеви су увек и свуда били дужни да науче дете неком занату. И најлакше и најзгодније је било да им пренесу умеће сопственог занимања. Дакле, Христос је био столар. Његове руке су држале тестеру, длето, секиру и блању. Његова рамена и леђа су знала шта значи бол у њима после тешког јучерашњег рада. До Крста су Га леђа болела од рада, а на рукама су Му били жуљеви пре него што су прободене ексерима.

„Христос, син Давидов“ – тако људи говоре о Исусу имајући у виду да се у Њему испуњавају месијанска пророчанства. „Дрводеља, син пастира“ – тако звучи име Господа у преводу на језик земаљских занимања. То је довољно да се сви столари благо исправе, а сви пастири осете свој историјски значај.

Да, вољени. Научени смо да размишљамо да државни менаџери високог ранга, банкари, лепотице с подијума, глумице и олимпијски шампиони завређују свеопшту пажњу, да су они творци историје и њени главни актери. Али наводимо имена баштована, пастира и дрводеље и – ето чуда! – ове професије уписане у контекст божанских догађаја појављују се у овом светлу и стичу неочекивану лепоту. Додајмо овом списку Павла. Он је правио шаторе (апсолутно неопходна ствар за сваку номадску породицу). Овај апостол се бавио занатом, што је било данак традицији рабина по којој је познавалац Писма морао да зарађује рукама, а не речима Торе. „Не чини, – говорили су – од речи Торе ни златни венац (повод за гордост), ни лопату (средство за зараду).“ Односно, да ли желиш да имаш духовну мудрост и знање? Стеци неко занимање.

Да ли можемо заборавити да је Петар, којег се сетимо чим се помене Павле, такође био физички радник? Његове руке су вукле мреже и веслале. Празник апостола Петра и Павла је с тачке гледишта њихових свакодневних послова празник „Рибара и Кројача“. Зар то није повод да другачијим очима погледамо људе који седе за шиваћом машином или гледају пловак? Сви они, ови свети пастири и рибари, баштовани и тесари, уопште нису били несрећни због тога што нису живели од банкарске камате, што нису узимали кредите и нису потписивали важне папире. У томе што су се буквално знојили од посла, односно, што су јели хлеб у зноју свог лица, није била казна, већ благослов. Казна се управо крије у свакој врсти занимања које човеку обезбеђује гарантовани хлеб и путер без икаквог знојења. „Кључ среће није златни, већ француски,“ – говорио је Хенри Форд. Мислим да се она дивна Врата која Петар отвара кључевима које је добио од Господа, лакше отварају пред трудбеницима француског кључа, него пред онима који вечито траже златни.

У раду постоји радост за коју лењивац не зна и коју не разуме капиталиста са својим транспортерима и вишком вредности. Човек се развија захваљујући раду уколико то није ропски рад. И обичан сељак који уме да упрегне коња, да помузе краву, да заоре њиву и да направи дрвену кућу је генијално биће. То је скоро потпуно нестали тип свестраног домаћина и домишљатог мудраца којег је тако јаросно и доследно уништавао демон бољшевизма. Исто као и добра домаћица, која не зна за одмор од кућних послова – то је у једној особи и кројачица, и дизајнер ентеријера, и праља, и куварица, и породични психолог, и дечји фризер. Узгред речено, ово ни из далека није потпун списак.

Треба човек да ради. Чак и ако је богат и нема потребе за тим. И онда, као фабрикант Абрикосов пре револуције, треба бар једном недељно да стане с радницима у погон и да цео дан од јутра до вечери ради поред њих.

Зато што сви треба да раде.

Зато што у раду постоји благослов и радост.

Зато што Бог не воли лењивце и благодат се не даје лењивцу.

Зато што нам данас ово просто знање веома недостаје.

„Знам лак начин да вадим воду из бунара, – говорио је један кинески мудрац. – Али је мој тежак начин такође добар. Зато што лакоћу прати лењост. А лењост прате сви пороци“ (В. Бибихин В. Мир).